Otišao je dobri čovek iz Berlina. Čovek koji je u Drugom svetskom ratu spasio čast svoje zemlje. Čovek koji je izmislio istočnu politiku i na taj način postao neimar svetskog smirivanja. Čovek — ratnik za mir. Spoznao sam ga pedesetih; u zapadnom Berlinu. Nešto ranije, vratio se iz Norveške gde je bio izbeglica iz Hitlerovog pakla.. Vratio se u norveškoj uniformi. Bio je borac, antifašista, Nemac, antihitlerovac. Mnogi Nemci, napumpani nacističkom propagandom. dočekali su ga s mržnjom, u najboljem slučaju, nepoverenjem. Nemac koji se tukao protiv Nemaca, to ne miriše na dobro. I, samo zahvaljujući dubokoj veri u ispravnost demokratskih principa skoro bikovskoj upornosti i nadljudskom strpljenju, Herr Framm koji je u izbeglištvu promenio ime u Brant, uspeo je da izbori mesto pod zubatim i hladnim posleratnim političkim suncem Savezne Republike Nemačke.
Imao je običaj da glasno razmišlja. Koliko sam ga puta slušao, otvorenih usta, kako govori o budućnosti Evrope, o neophodnosti otvaranja Zapada prema Istoku, o besmislenosti ratova i upotrebe sile! Bio je lucidan, briljantan, ljubazan. Bio je, pre svega, veran prijatelj. Nastavili smo da se viđamo kada je postao predsednik zapadnoberlinske opštine, kada je dobio resor ministra spoljnih poslova, kada je postao savezni kancelar. Vlast mu nije ušla u uši, ostao je normalan, inteligentan intelektualac koji je na svim položajima mislio i radio isključivo za mir. Kao ministar spoljnih poslova, bio mi je gost u Parizu. Zajedno s pokojnim Radivojem Uvalićem, tadašnjim jugoslovenskim ambasadorom u Francuskoj, dugo smo razgovarali kako da uspostavimo diplomatske odnose prekinute prenagljenim jugoslovenskim priznanjem Istočne Nemačke. Odnosi su obnovljeni, jer je u Beogradu Brant imao dostojnog i visprenog sagovornika Marka Nikezića.
Kada je postao kancelar, nastavio sam da ga viđamo i u Bonu, i u Parizu, i Ženevi. Ostao je onaj isti bivši norveški vojnik, koji se, boreći se protiv SS divizija i Vermahta, u stvari borio za slobodnu i demokratsku Nemačku. I, ako je Nemačka danas, uprkos nekim zabrinjavajućim signalima s istočne strane, jedna od najsolidnijih evropskih i svetskih demokratija, onda to uglavnom mora da zahvali kako Konradu Adenaueru, tako i Viliju Brantu. Ko je još imao hrabrosti da klekne pred spomenikom varšavskog geta? Retko je kada Nobelova nagrada za mir došla u čistije ruke nego 1971. godine. No, ni ona ga nije izmenila. Ostao je onaj stari Vili Brant, skroman i fin, voljan i obožavan, često više u inostranstvu nego u samoj Nemačkoj.
Bio je „slab“ prema Jugoslaviji koju je iskreno voleo, a njene rukovodioce u doba hladnog rata i ere nesvrstanosti cenio, mada su mu smetale ljudske deformacije nasleđene
iz staljinskog perioda. Tita je voleo, ali mu je i prebacivao da se ponaša kao knez. Bio je objektivan i pravedan. Poslednji put sam ga video u Bonu, pre nekoliko meseci, između dve teške operacije. Već je bio pun metastaza, mršav, još tiši nego obično, ali su mu oči bile isto tako žive kao pre četrdeset godina. Patio je zbog jugoslovenske tragedije, s tugom je govorio o nacionalističkim metamorfozama na balkanskim i istočnim prostorima. Dao mi je intervju za Vreme i to je svakako bio jedan od njegovih poslednjih razgovora s novinarom. I prijateljem. Prošle nedelje sam ga zvao telefonom da se raspitam za njegovo zdravstveno stanje. Nije mogao da mi odgovori. Njegov asistent obećao mi je da će mu preneti poruku koja je glasila: „Želim vam da što pre ozdravite“. Nova poruka je: Hvala vam, gospodine Brant, na svemu što ste učinili i što ste još nameravali da učinite za dobro čovečanstva. Hvala, od srca!“ ■
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
