Postistina (post-truth) reč je koja je obeležila kraj 2016. godine. Oksfordski rečnik već je ubacio novu odrednicu, te bi postistina označavala okolnosti u kojima javno mnjenje više oblikuju emocije i lična verovanja, nego, kako stoji u rečniku, objektivne činjenice. Ako ostavimo po strani tipično anglosaksonsku veru u „objektivne činjenice“ (što se, iz filozofske perspektive, ne razlikuje previše od vere u Deda Mraza), uočićemo da se postistina direktno vezuje za javnu sferu. Naročitu pažnju kovanica je privukla posle pobede Donalda Trampa na izborima u Americi. Čovek je, naime, u predizbornoj kampanji bezočno lagao i izgovarao upravo epske koještarije tako da je u onih kojima vrane nisu iskljucale baš sav mozak sve vrištalo protiv Trampa. Ishod znamo. Odveć bi mehanički, međutim, bilo odgovornost svaliti na slabije obrazovane i lošestojeće Amerikance koji su mu dali glas, uz „objašnjenje“ da oni nisu u stanju da razlikuju istinu i laž (iako je to u impozantnom broju slučajeva tačno). Pre toga su se engleski desničari siti nalagali da bi Britaniju izveli iz Evropske unije. I tu je ishod poznat. Uostalom, kao avangarda svetske gluposti Srbija na domaćem terenu nežno uzgaja zvezdu postistinosnog govora: prvi ministar retko kad otvori usta, a da ne slaže. U njegovom slučaju, pak, ostati samo na patologiji bilo bi rđavo. Najzad, tu je i ono društvo koje je „otkrilo“ još jednu planetu u Sunčevom sistemu. Kako su je pronašli? Pa, nakačili se na internet. Tamo je sve lepo pisalo, a i nekoliko desetina hiljada mudraca je potvrdilo otkriće. Kako su oni došli u posed informacije o novoj planeti? Pa, našli na internetu. Ni tu niko nije imao previše problema sa istinom.
POSTAJANJE ISTINOM: Sa istinom, doduše, nikada nije bilo lako. Problem istine precizno se da razabrati po modelu sudskog procesa. S jedne strane imamo ljude koji tvrde da su izvestan događaj, ili određeno stanje stvari, istiniti ili lažni. S druge strane imate ili nemate taj događaj, odnosno to stanje stvari. Između događaja i onih koji tvrde da se nešto dogodilo baš onako kako se dogodilo, odnosno baš onako kako oni tvrde da se dogodilo, nalazi se sud koji, sledeći proceduru, utvrđuje šta je istina a šta laž. Određenoj tvrdnji, dakle, odgovara nekakvo stanje stvari, ili ne odgovara. Začkoljica je, međutim, upravo u tome što neko – treća instanca – mora da potvrdi da li tvrdnja odgovara stanju stvari, inače strane u sporu ostaju utvrđene u svojim istinama i lažima. Istina, utoliko, nije tek data, pa je potrebno samo da se sagnemo i pokupimo je kao voćku otpalu s drveta saznanja, nego istina uvek postaje istinom. Nepotvrđena istina, istina koja nije to postala, koja se ukazala samo tako, bez posrednika, strogo uzev nije istina. Lične istine ovde nisu u igri jer one mogu biti bilo šta zamislivo ili nezamislivo. Da nam Deda Mraz donosi poklone, da u moru živi čudovište nazvano Levijatan („video čovek svojim očima“), ili da su u beogradskoj Savamali srušene tri barake (tvrdi osoba inače sklona neumerenom laganju). Dok se, međutim, istina ne verifikuje, dok se s mesta kompetencije – sud, naučna ili filozofska argumentacija – tvrdnja ne overi, ona ostaje tek privatna stvar koja se ne tiče nikoga drugog do osobe koja tvrdnju izriče. Sve dok ne počne da proizvodi štetu, što se događa kada osoba na javnom mestu privatizuje to mesto.
U istoriji, doduše, ima nepregledno mnogo slučajeva u kojima je besramno i besomučno ponovljena laž postala istinom. I ovde govorimo o javnim „istinama“: da su, na primer, Jevreji niža bića koja bi valjalo utamaniti zarad dobrobiti čitavog čovečanstva. U nacističkoj Nemačkoj mediji su bili pod apsolutnom kontrolom nacista (te utoliko nisu bili nikakvi posrednici, već prenosnici nacionalsocijalističke mahnitosti), parlament je, kao posrednik između vlasti i naroda, spaljen (doslovno i metaforički), nacistički sudovi su potvrđivali nacističku varijantu događaja, a nacistički su naučnici, kao predstavnici instance vrhunske kompetencije, svu svoju domišljatost usmeravali na pronalaženje dokaza za odluke koje su unapred bile donete. Da su Jevreji gamad, između ostalog. Posle relativno kratke (zlo)upotrebe – koja se za milione ljudi pretvorila u večnost – nacističke su se nebuloze smežurale u sopstvenu istinu, u laž iz koje su izgmizale i u koju su se, kao u mračnu jazbinu, neumitno vratile.
U demokratskom političkom životu postoji mnoštvo posrednika između vlasti i građana: javnost – novine različitih ideoloških perspektiva, elektronski mediji u čijem središtu je javni servis koji plaćaju građani, nevladine organizacije, čitav niz institucija računajući ombudsmana i poverenika za građane – sudovi, parlament. Kao što smo videli nacisti su sve te sitnice uklonili kako bi se direktno obraćali voljenom narodu i kako bi voljeni narod nesmetano komunicirao s njima. U komunističkim rajevima saobraćanje između vođe i naroda teklo je takođe bez nepotrebnog posredovanja javnosti. Totalitarni režimi počivaju na čistoj istini, na neposrednoj istini koja se objavljuje kroz usta vođe, s tim što istina totalitarnih poredaka ima jedan mali nedostatak – nije, naime, istina, jer ne postoji posrednik koji bi istinu potvrdio ili je opovrgao. Nema mesta kompetencije.
MRAČNA STRANA INTERNETA: Problem interneta, kao neposrednosti, direktan je ukorak u doba postistine u demokratskim porecima. Na sajtovima koji se ne uređuju, na privatnom prostoru bloga, svako može da objavi svoju istinu. To deluje veoma demokratski i veoma privlačno, ali je ravno privlačnosti javnih nužnika, dobrano opoganjenih. Mračna strana interneta je nasilje nekompetencije.
Mišljenje je kao dupe, svako ga ima, utvrdio je Hari Kalahan, američki filozof iz San Franciska i policijski inspektor nešto drastičnijih metoda dolaženja do istine. I to nije sporno. To da svako ima mišljenje. Sporno je da svako može da ga podastre internetskoj javnosti bez posredničke instance. Ogromni prostori interneta se ne uređuju, nego svako može u njih da ukorači i saspe nam svoju neprerađenu mudrost u lice. Urednici su, međutim, mediji medija. Oni su posrednici u posrednicima. U klasičnom pisanom mediju tekst može da objavi samo onaj ko prođe uredničku proveru (što je slučaj i sa sajtovim poput Peščanika ili Autonomije). Pa ako vas jedan urednik odbije slobodni ste svoj uradak ponuditi drugim novinama. Nekome će se vaša istina i vaš stil možda i svideti. Ako se ne dopadnu nikome – vaš problem. Internet je utoliko spas za mediokritete, polupismene i nepismene, za one koji, doduše, nemaju šta da kažu, ama vole da govore. Kao samoreferencijalna struktura internet trpi sve. Manje učeno rečeno, on se odnosi na samoga sebe, što znači da ne postoji urednik koji pravi trijažu mišljenja, stilova, najzad i istina. Tu je stara dobra cenzura neprijatno zatajila. Odsutna je instanca kompetencije. Zato je internet poput vlažne sredine za gljivice najsumanutijih i najzloćudnijih konstrukcija. Rečeni primer sa novootkrivenom planetom Sunčevog sistema makar nije zloćudan, nego je samo neopisivo glup. I nema sankcije za glupost, što je bio kvalitet klasičnog javnog prostora: ako se uplatkate jednom, možda dva puta, niko vas više neće. Ovde je moguće glupost širiti nesmetano unedogled.
DEMOKRATIJA: Nasuprot svemu do sada rečenom demokratski poredak je sistem posredovanja. Demokratija nije mesto istine, već, kao nesavršeni sistem posredovanja, prostor u kojem su raspoređena mesta kompetencije. Ako ovo zvuči odveć komplikovano može se reći i ovako: tačno je da svako može da lupeta šta mu padne na pamet, ali nismo izloženi prisili da to i slušamo. I ne samo to. Upravo kompetentne strukture u nadmetanju u javnom prostoru oblikuju vrednosti, te se ustavne parlamentarne demokratije daju razumeti i kao prostori u kojim se, zahvaljujući sistemu posredovanja, razlučuju istina i laž. Demokratija se opire metafizičkim istinama s jedne strane i istrajnim lažima s druge. Pa ipak, Tramp je, uprkos boljim demokratskim običajima, odneo pobedu u zemlji koja, s pravom, visoko drži do svoje demokratske tradicije.
U zapadnim parlamentarnim demokratijama uočava se kriza posredovanja u vidu gubljenja složenosti javnog prostora i to, po nešto paradoksalno, uprkos bogatstvu ponude. Javna scena je u tolikoj meri preplavljena beznačajnošću, u tolikoj meri je potisnut model autoriteta, da je građanin, kako stoji u oksfordskom rečniku, razapet između emocija i privatnih verovanja. Građani se rđavo orijentišu u predelu u kojem reč naučnika vredi koliko i reč dobro umreženog šarlatana, ili, u slučaju Srbije, smatranja osuđivanog kriminalca kudikamo više od reči univerzitetskog profesora. Autoritet je nešto poput trenera kojeg građani, slušajući ga, nastoje da prevaziđu. U toj dijalektici slušanja i pobune stvara se građanin kao osoba koja je u stanju da napravi razliku između istine i laži. Ali kriza humanističkih nauka koje se, doslovno, proganjaju s univerziteta takođe ubedljivo svedoči o tome da živimo u vremenu postistine. Tamo gde oslabe mehanizmi posredovanja i kompetencije kao gljivice izbijaju trampovi, orbani, vučići, erdogani, kačinjski, putini, bepegrilovi i marinlepeonove. Da nije tako, i dalje bi tavorili u svojim memljivim brlozima, daleko od svetla javnosti.
