Uprkos neredu na ulicama, Svesrpski sabor povodom hapšenja Radovana Karadžića ostaće zapamćen po tome što su njegovi organizatori, ko god oni bili, pokazali da im čak ni Karadžić ne može pomoći da naprave zaista veliki miting, da nemaju nikakvu svest o tome koliko govorancija mogu da pretrpe njihove pristalice i da uopšte nisu u stanju da kontrolišu one koji ih podržavaju
Posle skoro tri sata prilično dosadnih govora na Svesrpskom saboru, organizovanom 29. jula u znak protesta protiv hapšenja Radovana Karadžića, bilo je potpuno očekivano da će se pomenuto okupljanje završiti tako kako se završilo: sukobima s policijom, razbijanjem izloga i sveopštim haosom na beogradskim ulicama. Tokom prvih sat vremena, nekoliko hiljada okupljenih ljudi strpljivo su i prilično disciplinovano slušali ono što su govornici imali da im saopšte, ali ostatak mitinga bio je zapravo rasulo – po slobodnoj proceni reportera „Vremena“, bar trećina prisutnih bila je pod dejstvom alkohola (u obližnjim marketima, promet piva daleko je prevazišao dnevni prosek), a oko 21 čas, dva sata posle početka mitinga, veći broj ljudi počeo je da napušta Trg Republike. Već oko 22 časa nemiri su bili u punom jeku – Trg Republike blokiran, Knez Mihailova i Francuska ulica takođe, suzavac na sve strane, grupe žena koje pokušavaju da se sakriju, kamenice i sve što već podrazumeva scenario uličnih nemira.
Indikativna je, međutim, činjenica da početak mitinga nije „obećavao“ ovakvo finale. Atmosfera uoči početka Svesrpskog sabora bila je u skladu s mnogo puta viđenim – četnički simboli, majice, suveniri s likom Radovana Karadžića, zastave, transparenti itd. Ipak, situacija je bila daleko opuštenija nego pred miting za Kosovo nekoliko meseci ranije: prodavnice su bile zatvorene samo u Knez Mihailovoj ulici; kiosci, tezge i kafići u okolini radili su uobičajeno; kao da se ništa posebno ne dešava. Transparenti, dijalozi i skandiranja takođe su bili u skladu s tradicijom. Sve u svemu, ličilo je to na jedno manje-više mirno okupljanje. Problem je, međutim, bilo vreme – čitava tri sata, na bini su se ređali svi zamislivi i nezamislivi predstavnici „nacionalno osvešćene“ Srbije, a nekoliko grupa alkoholisanih mladića lagano je gubilo nerve i napijalo se sve više. Neredi su počeli u Makedonskoj ulici, kada se grupa navijača sukobila s policijom, ali je i nešto ranije bilo jasno da će nastati problemi: Trg Republike potpuno prekriven praznim flašama, nekoliko maloletnika spaljuje hrvatsku zastavu ispred tržnog centra Staklenac, pijani momci masovno mokre po zidovima Narodnog pozorišta, priličan broj mladića ide polunag (bez ikakve torbice, novčanika, telefona, samo u šortsu, kao da su spremni „za akciju“), a neki oko vrata nose i hirurške maske. Ko je i kako tačno započeo sukob, za sada nije poznato, ali su ovi „sitni“ signali bili dovoljni da organizatori na vreme shvate šta ih čeka. To se, međutim, nije dogodilo – pijani su bili čak i omladinci Srpske radikalne stranke, a dodatno stranačko obezbeđenje prognoziralo je jedino moguće nemire ispred RTS-a. U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ (utorak, 29. jul, dok su neredi još u toku), epilog je ovakav: 46 povređenih demonstranata i policajaca, povređen snimatelj španske televizije i jedan domaći novinar, demolirani izlozi u centru grada.
Pri svemu tome, nije ostalo nezapaženo da je ovaj put policija bila više nego delotvorna i mnogo brojnija nego što je do sada bilo uobičajeno. Svuda oko Trga Republike bili su kordoni specijalaca, pred RTS-om policije je bilo verovatno više nego ljudi na Trgu, a ispred američke ambasade, prema rečima kolege koji godinama izveštava s najkritičnijih područja, bilo ih je „više nego što sam u životu video“. Zahvaljujući tome, neredi na ulicama nisu prerasli u nešto gore i čini se da je policija zapravo jedina koja je svoj posao obavila kako treba. Organizatori, ko god oni bili, pokazali su da im čak ni Radovan Karadžić ne može pomoći da naprave zaista veliki miting, da nemaju nikakvu svest o tome koliko govorancija mogu da pretrpe njihove pristalice (ali i svako drugi) i da uopšte nisu u stanju da kontrolišu one koji ih podržavaju. Kad se bude pravio bilans događaja 29. jula, to će biti sasvim dovoljno da konačno priznaju poraz. U ovom „ratu“, ali i inače.
Iako se miting 29. jula najavljivao kao događaj koji organizuje Srpska radikalna stranka, u agencijskoj najavi danima je navođeno da je reč o okupljanju „Evropskog centra srpske dijaspore povodom hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića“. Međutim, svaki pokušaj da se utvrdi ko je zapravo organizator mitinga, ostaje bez uspeha – Evropski centar srpske dijaspore ne postoji u adresaru domaćih nevladinih organizacija, a na internetu se pojavljuje samo kao „organizacija sa sedištem u Hagu“, koja je u februaru 2008. inicirala zabranu Liberalno demokratske partije. Novinari dnevnika „Danas“ ni posle višednevnih nastojanja nisu uspeli da od MUP-a dobiju odgovore na pitanja da li je ovaj centar registrovan u Srbiji i da li NVO sa sedištem u Holandiji ima pravo na organizaciju okupljanja u Srbiji. Prema tumačenju sagovornika tog lista, Evropski centar srpske dijaspore koristi rupu u Zakonu o udruživanju građana donetom još u vreme SFRJ, u kojem se ne pominju inostrane nevladine organizacije – male organizacije zbog toga i ne traže dozvolu za rad, dok veliki NVO-i, uz dogovor s Ministarstvom inostranih poslova, „dobijaju mogućnost delovanja“. No, u slučaju Evropskog centra srpske dijaspore, nije poznat ni način delovanja: baš kao i MUP, i MIP je ostao nem na molbe lista „Danas“ da objasni da li je Centar dobio bilo kakvu dozvolu za rad u Srbiji.
U delu Knez Mihailove blizu Trga Republike tokom Svesrpskog sabora radila je samo jedna prodavnica: Prosvetina knjižara. Na pitanje „Vremena“ zašto i oni ne zatvore radnju, poslovođa odgovara: „Koga da se plašimo? Našeg naroda? To su naši kupci, a mi naše kupce ne biramo.“ Na konstataciju da su svi ostali zatvorili radnje, u knjižari nam objašnjavaju da oni ne rade samo kad su državni praznici, a da su komšijske prodavnice zatvorene „zato što imaju strani kapital“. Da bi to ilustrovali, s ogorčenjem pokazuju prodavnicu Planet preko puta iz koje je, predostrožnosti radi, izneta sva roba. „Eto, bruka! Izneli sve! A čim ovo prođe, vratiće se nazad.“
(Slika – ŽRTVA KARADŽIĆEVIH PRISTALICA: Snimatelj B92 Boško Branković nakon što su mu napadači slomili potkolenicu)
Posle premlaćivanja snimatelja, fotoreportera i novinara na prošlonedeljnim redovnim okupljanjima nacionalističkih grupa, jedno od osnovnih pitanja koje se postavilo pred ovaj miting bila je bezbednost predstavnika medija. Ne bez razloga: u trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“, dok se nemiri još nisu potpuno stišali, poznato je da su teže povređen jedan španski snimatelj i novinar agencije Beta.
Prethodno, u debati o bezbednosti medija, pokazalo se da ni mediji, a ni oni kojima su mediji „za sve krivi“ nisu mnogo evoluirali u poslednjih nekoliko godina. Na konferenciji za novinare, Aleksandar Vučić najavio je da će miting obezbeđivati dve hiljade ljudi, kao i da će za svakog novinara biti zadužena po dva čoveka, „koja će brinuti o njihovoj bezbednosti“. Nije pritom bilo dodatnih objašnjenja i, eventualno, ograđivanja od staljinističke prakse praćenja novinara na zadatku. Ipak, ostao je neprijatan utisak da ni sam Vučić ne veruje u toleranciju svojih pristalica, odnosno da su novinari, s pratnjom ili bez nje, i ovaj put prepušteni milosti božijoj. No, po dobrom starom običaju, Vučićevo izlaganje nije bilo isključivo pozivanje na smirenje živaca: „Niko ne sme da spaljuje ni Skupštinu, ni televiziju, niko ne sme da linčuje novinare i ne sme da se ponovi 5. oktobar kada je prebijen tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović“, reče Vučić i prepusti mitingašima da sami procene šta će i kako će. Ako ništa drugo, dao im je nekoliko ideja šta bi mogli da urade na ulicama, a one zaboravne podsetio šta su onomad uradili „izdajnici“ protiv kojih danas demonstriraju.
S druge strane, ni mediji nisu odmakli mnogo dalje od uobičajenog repertoara: posle niza protesta medijskih udruženja i pojedinačnih medija, opet se otvorila stara rasprava o tome da li bi na nasilje trebalo odgovoriti bojkotom. U ovom slučaju, ne bojkotom SRS-a kao 2000, već bojkotom nacionalističkih skupova. Kao što je i moglo da se očekuje, na sastanku održanom u organizaciji Nezavisnog udruženja novinara Srbije nije postignuta saglasnost o bojkotu, a dogovoreno je jedino da na „državne organe treba vršiti pritisak da rade svoj posao i zaštite novinare na terenu“ i da se „napad na novinare tretira kao napad na službeno lice“.
Da je Srbija (kojim slučajem) normalna država, „Svesrpski sabor protiv izdajničkog i diktatorskog režima Borisa Tadića“ mogao je mirne duše biti zabranjen. Za razliku od redovnih dnevnih okupljanja, koja se uredno prijavljuju i čiji su organizatori SRS, Otačastveni pokret Obraz i organizacija 1389, ovaj miting nije prijavljen u zakonom predviđenom roku. Prema Zakonu o okupljanju građana, prijavu za održavanje javnog skupa organizator podnosi MUP-u najkasnije 48 sati pre početka okupljanja (u slučaju skupa u pokretu, rok je čitavih pet dana pre održavanja skupa), što se, prema informacijama do kojih je „Vreme“ došlo u Birou za informisanje MUP-a, nije dogodilo.
Iako tako deluje na prvi pogled, ovde nije reč o nekoj trivijalnoj začkoljici koja može da se prenebregne. Naime, prema istom zakonu, upravo su organizatori odgovorni da obezbede javni red i da odgovaraju za eventualno nastalu štetu. Ukoliko skup nije prijavljen, a organizator je nepoznat, za štetu ne odgovara niko, a plaćaju je, kao i uvek, građani – u najvećem broju slučajeva, oni koji nisu „ni luk jeli, ni luk mirisali“.
Ono što je posebno čudno jeste činjenica da je MUP, iako mu skup nije bio prijavljen (pa samim tim, zvanično, nije ni znao za njega), na svom sajtu objavio trasu protestne šetnje.
Novinari koji su na protest stigli tačno u 19 sati ostali su bez obezbeđenja koje je generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić obećao svakom novinaru koji to bude tražio. Iza bine, dva momka sa bedževima na kojima je pisalo „protokol“, uputili su ekipu „Vremena“ na izvesnog Rašu, jer je „on glavni za obezbeđenje novinara“: „Ako vam dodeli nas dvojicu, kažite da smo zauzeti“, dovikuju. Na pitanje kojim se sportom bave, pošto je Vučić naglasio da će novinare obezbeđivati vrhunski sportisti koji se bave borilačkim veštinama, odgovaraju da ne treniraju ništa, da su samo članovi podmlatka SRS-a i da novinare obezbeđuju njihove stranačke kolege koje takođe nisu sportisti.
Pomenuti Raša, inače predsednik beogradskog ogranka omladine SRS-a, rekao nam je da više nema ljudi na raspolaganju, ali da nema ni razloga da se plašimo. Ipak, dao nam je uputstva da tokom šetnje idemo tridesetak metara ispred velikog transparenta koji je trebalo da bude na čelu kolone demonstranata, jer je prema njegovom objašnjenju, predviđeno da tu bude najjače obezbeđenje.
Atmosfera iza bine tokom mitinga donekle se razlikovala od one sa suprotne strane. Na malom travnjaku ispred Narodnog muzeja kraj transparenta „I moj tata je sa Pala“ puzala je beba, a jedna trudnica i još nekoliko dece sedelo je na podestu kod spomenika knezu Mihailu. Mladići, takođe u majicama Srpske radikalne stranke, ili sa likom Vojislava Šešelja i Radovana Karadžića, svaki čas odlazili su do obližnjeg Maksija po konzerve piva, pentrali se na žardinjere, a jedan čak i na uličnu svetiljku, odakle je slao poljupce novinarkama „Vremena“.
Među njima su bili i predstavnici „službe protokola“, odnosno obezbeđenja, od kojih smo saznali da su čvrsto rešeni da ne idu u šetnju, jer očekuju da navijači prave haos. Ovo nije bio jedini slučaj iskazivanja nelojalnosti svojoj partiji. Kada je za govornicu izašao pevač narodne muzike Andrija Era Ojdanić, jedan od njih zavapio je kako će da se iščlani iz stranke. „E, njega bih poslao u Hag“, dodao je. Iako su se trudili da skandiranjem i aplaudiranjem doprinesu atmosferi, pripadnicima obezbeđenja to nije polazilo za rukom, jer su svaki čas preko motorola dobijali obaveštenja da je negde neko pijan i da ga treba odneti do najbližih ambulantnih kola. S vremena na vreme, nekolicina njih u grupi je istrčavala na obližnju Vasinu ulicu, jer su preko motorole dobijali informacije da je došlo do problema, ali je, bar u tom trenutku, reč bila o lažnim uzbunama.
Na kraju, i njih je napustio entuzijazam, jer je miting predugo trajao. Većina njih je negodovala zbog spiska kojim je bilo predviđeno čak trideset govornika. „Poslednji je Toma. Tad treba da počnemo da formiramo kolonu“, izdavao je instrukcije jedan. „Prvo idu ‘grobari’ pa onda mi“, doviknuo mu je kolega.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Skidanje pa vraćanje semafora na raskrsnici kod Ušća koja je pretvorena u kružni tok je još jedan eksperiment in vivo na Beograđanima
Šefica Evropske komisije donela je pohvale Vučiću. Ali, ništa lično, pa ona je ionako došla samo zbog posla, a ne zbog nekakvih „evropskih vrednosti“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
