Jedno je sasvim sigurno, zatvorski čuvari nisu popularni ni u životu ni i u filmovima. Nisu priznati kao heroji: težak posao i „teški“ ljudi. Oni koji ih pobliže poznaju opisuju ih kao „ljude sa sivim kolutovima oko očiju“ ili kao „posebnu vrstu ljudi, sa posebnim senzibilitetom“. Nemaju svečane, gizdave uniforme kakve nose recimo „žandari“, niti im ko dodeljuje javna priznanja i odlikovanja. U javnost dospevaju pre svega po lošem: kada se pobune zatvorenici, kada se otkrije da su i sami postali njihovi saradnici, dostavljači, dileri, u najboljem slučaju kada postanu žrtve i mete nečijih napada, a najčešće kada su krivci, korumpirani krivci.
Jaka stigma zajednički je imenitelj svih zaposlenih u zatvorima, kako je svojevremeno u jednom TV prilogu potvrdila i upravnica KPZ-a za žene: „Kada ljudi čuju da sam upravnica jedinog ženskog zatvora u Srbiji, onda oni samo tako mene gledaju i ništa ih više ne interesuje, ni ko sam, ni šta drugo radim, ni kakva sam osoba, ni šta znam, šta ne znam. Prosto, ta činjenica bude moje glavno obeležje i moja glavna osobina.“
EFEKAT KRIZE: Ipak, kada je u avgustu prošle godine raspisan konkurs za 150 radnih mesta u službi obezbeđenja za novi zatvor, Kazneno-popravni zavod Beograd u Padinskoj Skeli, prijavilo se čak 1000 kandidata. Bio je to veliki odziv bez obzira na to što je reč o poslu koji je mnogo više stresan i naporan nego što je finansijski isplativ. Posredno, njihove motive možda je najbolje objasnio drugi stražar, rekavši: „Svakako da kao mali ne rasteš sa željom da jednog dana budeš čuvar u zatvoru. To je stvar potrebe za poslom – hitne i neodložne.“
U zatvorima Srbije danas radi 2200 pripadnika službe obezbeđenja sa više od 11.000 zatvorenika, gde su uračunata i pritvorena i osuđena lica. Za bogate evropske zemlje taj standard je drugačiji u korist obezbeđenja, pa se razmere odnosa stražari – zatvorenici kreću oko jedan prema jedan. Međutim, kad teorijski na šest zatvorenika dođe jedan stražar, onda i ne čude podaci da se zbog manjka uposlenih nekad radi od šest do šest, celih 12 sati. Taj veliki i odgovoran posao, suštinski vezan ili za opasne likove podzemlja ili sociopate raznih vrsta, zatvorski čuvari obavljaju za malu zaradu. Sa platom koja je tek nedavno povećana u proseku na 40.000, a do tada su radili za oko 30.000, čuvari kriminalaca u našim zatvorima imaju ne samo besmisleno podređen položaj (kako reče jedan od naših sagovornika, ponekad je par patika zatvorenika koga čuvaju vredniji od cele plate stražara), nego i širom otvorena vrata za korupciju, mito i sve druge podvale sistemu. Pravilo je valjda da se kod ovako specifične i opasne profesije koja ide uz beneficiran radni staž (u našem slučaju, 12 meseci se računa kao 16 meseci), mora mnogo više raditi na motivaciji. Rizik posla je delom i njihov problem, ali zauzvrat što ga prihvataju, ti ljudi su drugde obično dobro nagrađeni i situirani, i obično platom koja je podobro iznad proseka. Pošto kod nas nije tako, slobodno se može priupitati na čijoj je strani ovaj sistem, na strani reda i zakona ili na strani onih s druge strane rešetaka? Pogotovo kada imamo u vidu, kako podseća Slavica Živanović, predsednica Novog sindikata pravosuđa Srbije, da se o položaju zatvorenika u neuslovnim zatvorima sve više piše i govori, da razne komisije utvrđuju stanje na terenu i da se na tom problemu ipak nešto radi, dok se o problemima zatvorskog obezbeđenja ne zna ništa i ne rešava ništa.
TERET ĆUTANJA: Kada bi čuvari zatvora slobodno i bez straha progovorili o svim situacijama i prljavštinama koje se dešavaju iza zatvorskih zidina, to bi sigurno bile slike nabijene emocijama. Za sada, u javnosti, oni se drže samo sindikalnog organizovanja, ističući pre svega nezadovoljstvo time da i pored stalne izloženosti rizičnim situacijama nisu vrednovani na pravi način ni od kolega u ustanovi, ni od države. Povodom najave generalnog štrajka zatvorskih čuvara u januaru 2011, neki od njih su se pod pseudonimima oglasili na jednom veb-sajtu.
„Ja sam radnik okružnog zatvora već 15 godina. Sve ukupno imam preko 25 godina radnog staža i plata mi je za decembar 2010 (povećana za mizernih dva odsto) 33.500 din., naravno sa 56 sati noćnog rada. O uslovima u kojima radimo bolje da i ne govorim jer to treba doživeti i osetiti. Po potrebi službe, u dane koje sam slobodan obavezno bivam pozivan na po sat-dva suđenja i time gubim ceo dan jer nas je nedovoljno zaposlenih. Godišnji odmor u vreme kada želim za mene i ostale je misaona imenica. Doskora ni gumene rukavice za pregled i pretres nismo imali. Od kada sam se zaposlio 1996. nismo imali nijedan zdravstveni pregled. Odskora, ako nekog popreko pogledam – pišem izjave i bivam kažnjavan. I to malo komandira što nas ima izgubili smo svaki autoritet. Ne šiša nas niko za dve pare od države, ministarstva, uprave itd. A posla – nikad više!“
I drugo pismo, isto iz januara prošle godine: „Pre svega, plata čuvara-komandira je 30.000 dinara sa svim zakonskim dodacima (regres, topli obrok, noćni rad, beneficija…). Oduzmite to i dobićete manje od 20.000 dinara. O bezbednosno-zdravstvenim rizicima po život neću ni pričati! Korupcije ima, kao i svuda, ali ima i onih koji se bore protiv nje u svojim ustanovama.“
Strah je ono što u velikoj meri ispunjava posao zatvorskog čuvara. Strah od gubitka posla na primer, a samo prošle godine suspendovano je 109 pripadnika zatvorskog obezbeđenja. Strah od zatvorenika, među kojima su i najkrupniji kriminalci, teroristi, ratni zločinci, jer ako se njima ne dopadne način na koji su tretirani, mogu i ugroziti stražu. Strah i oprez u odnosima sa ostalim stražarima, i onima koji su korumpirani i onima koji nisu. Na kraju, dostižu se ekstremne granice stresa. Prema procenama američkih istraživanja, doduše rađenih u američkim zatvorima, očekivana dužina života stražara je oko 59 godina, odnosno procenjuje se kratak životni vek posle napuštanja službe, a kao najčešći razlog navodi se srčani udar.
Za svog radnog veka, stražari i posle završene smene često ostaju stražari, zarobljeni sistemom zatvorskog života. Tada nastaju i ozbiljni porodični problemi, i novi paket komplikovanih odnosa, samo ovog puta sa najbližima. I sami su u svojim retkim izjavama rekli: ne, to nije posao posle kog ćeš doći kući, oprati ruke, istuširati se i biti kao nov. „Po hiljadu puta da to uradim voda neće oprati to skorelo blato sa mene“, rekao je jedan od njih.
„Zatvori su više zatvori za čuvare i zaposlene nego za osuđenike.
U svim zatvorima je mali broj izvršilaca na mestima čuvara, ali Ministarstvo finansija ne odobrava proširenje sistematizacije i upošljavanje većeg broja stražara. Niko dovoljno ozbiljno neće da prihvati činjenicu da su oni preopterećeni, prezaposleni, premoreni i u svakom smislu degradirani, te kada se dogodi nešto poput pokušaja bekstva osuđenika, prvo svima pada na pamet osuda za korupciju, a niko ne želi da se bavi time da je moguće da do greške u obavljanju posla dođe zbog premora i opterećenja.
Kao sindikalac zastupam cilj da sva ta odgovorna mesta treba dobro platiti i da samo dobro plaćen posao eliminiše korupciju u potpunosti.“
Slavica Živanović, predsednica Novog sindikata pravosuđa Srbije i predsednica Udruženja pravosudnih službenika i saradnika
