Poraz, sterilna igra i ohrabrivanje

Evropsko prvenstvo počelo je u petak uveče u Minhenu i do polovine jula biće u centru interesovanja stotina miliona fudbalskih fanova u Evropi i van nje, a i mnogih drugih, kojima je sport manje-više van fokusa, ali će jednostavno pokleknuti pod pritiskom medija i frenetičnog okruženja. Pritisak javnosti i navijačka euforija naročito su prisutni u zemljama učesnicama fudbalskog prvenstva Evrope (skr. EURO), posebno u balkanskim, gde je “cela nacija reprezentacija”. I tako je kod nas ponovo bilo euforično i prepuno nacionalističkih izliva u nedelju uveče, kada je reprezentacija Srbije u premijernom nastupu poražena od Engleske. Slično je bilo i u komšiluku, ali o tome naredne nedelje.

foto: ap

Pokazalo se ponovo da je ekipa selektora Dragana Stojkovića-Piksija daleko od one momčadi koja je krajem 2021. godine trijumfovala u Portugalu, a sam selektor je napravio pun krug i nakon niza sjajnih rezultata vratio je reprezentaciju tamo gde ju je zatekao – u prosečnost i jalovost. I bez obzira na to što su mnogi u minimalnom porazu od Engleske našli ohrabrenje, teško je zamisliti da će ovako bleda reprezentacija Srbije, sada i uz javne razmirice selektora i kapitena, uspeti da preko duela sa Slovenijom i Danskom dođe do drugog kruga. Već smo nešto slično gledali i slušali pre godinu i po, nakon poraza od Brazila na premijernom susretu u Kataru.

Opet, sportski je verovati u preokrete, naročito kad je fudbal u pitanju, i posebno što ekipa Srbije ima potencijala i ne možemo a da ne ostavimo prostora za nadu da je selektor kadar da je trgne, a i da su igrači fizički i mentalno spremni da se uzdignu iznad proseka i postanu brža i hrabrija ekipa, koja može u naredne dve utakmice u grupi, sa Slovenijom i Danskom, doći do četiri boda.

ORGANIZATORI TRLJAJU RUKE

Evropski fudbalski šampionat u Nemačkoj sedamnaesti je po redu i treći mastodonski – sa 24 reprezentacije. Ovo znači da će se do pobednika doći kroz 36 utakmica u prvoj fazi i još 15 u eleminacionoj, a to opet znači da će se inkasirati ogroman novac, teško zamisliv pokretačima takmičenja s kraja pedesetih godina prošlog veka, iako je fudbal već tada bio popularan širom planete i prilično profesionalizovan u Zapadnoj Evropi.

U deset gradova – Berlinu, Kelnu, Minhenu, Frankfurtu, Hamburgu, Dortmundu, Lajpcigu, Gelzenkirhenu, Štutgartu i Dizeldorfu – biće odigrana 51 utakmica, uz prisustvo ukupno 2,7 miliona gledalaca. Skoro sve ulaznice su odavno “planule” i kako su bile najskuplje do sada (od 150 do 400 evra), organizatori iz Unije evropskih fudbalskih asocijacija (UEFA) zadovoljno trljaju ruke, jer će pokriti finansijske minuse sa prošlog Evropskog prvenstva, odigranog sa godinom zakašnjenja i pod pandemijskim merama.

Od ulaznica, televizijskih i drugih prava, sponzora i pokrovitelja UEFA će ukupno prihodovati blizu dve i po milijarde evra, a računa se da će čista dobit iznositi 1,7 milijardi. Dobar deo će biti prebačen domaćinu i fudbalskim savezima zemalja učesnica, a dobro će se okoristiti i klubovi koji su dali reprezentativce. Ukupno će UEFA učesnicima podeliti 331 milion evra: svaki savez će na osnovu učešća dobiti 9,5 miliona, a cifra će se povećavati sa osvojenim bodovima i boljim plasmanom, tako da bi novi evropski šampioni, sa svim pobedama, mogli da zarade 28,5 miliona evra. Klubovima iz kojih dolaze reprezentativci biće podeljeno 240 miliona evra – oko 140 miliona za klubove čiji igrači nastupaju na EP i 100 miliona za klubove čiji su igrači učestvovali u Ligi nacija i kvalifikacijama.

Domaćinima će UEFA isplatiti nešto manje od 70 miliona evra, ali u Nemačkoj računaju da će ukupna sopstvena ulaganja od preko 650 miliona evra nadoknaditi iz raznih prihoda, počev od potrošnje na stotine hiljada navijača koji će doći iz mnogih evropskih zemalja. Ipak, mnogi se Nemci pribojavaju okupljanja velikog broja ljudi i stavljaju bezbednost ispred zarade i zabave, ne samo zbog rata na nekoliko stotina kilometara istočno u Ukrajini i onog u Palestini, već i zbog međusobne mržnje nacionalističkih navijačkih grupa, posebno balkanskih. No, za sada, nemačka policija i redarske službe drže situaciju pod kontrolom i brzo saniraju ekscesne situacije.

POSLEDNJA MEDALJA POKOJNE DRŽAVE

Da će šampionat evropskih država izazivati nacionalističke strasti upozoravali su i neki učesnici Kongresa UEFA 1958. godine, ali prevladala je želja da i Evropa konačno dobije svog prvaka, kao što ga je Južna Amerika već nekoliko decenija imala, a čak i Azija od 1956. godine. Više od izliva nacionalizama, delegate Kongresa UEFA brinulo je sužavanje termina za klupska takmičenja, što je, osim ratnih i poratnih nevolja, dugo bio glavni razlog odlaganja utemeljenja Kupa evropskih nacija.

Konačno, na već pomenutom Kongresu doneta je odluka o pokretanju takmičenja, ali, poput prvog Mundijala, i prvo Evropsko prvenstvo bilo je falično, jer se nisu priključili moćni fudbalski savezi Engleske, Škotske, Italije, Zapadne Nemačke, Holandije i Švedske. Učestvovalo je 17 reprezentacija koje su se po kup sistemu borile za završni turnir najbolje četvorke. U čast idejnog tvorca, dugogodišnjeg generalnog sekretara Fudbalskog saveza Francuske Anrija Delonea, a i kako se Francuska plasirala u polufinale, prvi Kup evropskih nacija održan je u Parizu od 6. do 10. jula 1960. godine. Uz domaćina, u konkurenciji su bili Sovjetski Savez, Jugoslavija i Mađarska, a na kraju su u finalu trijumfovali Sovjeti, za gol bolji (2:1) od Jugoslovena.

Taj premijerni, a i EURO iz 1968. godine, ostaće ubeleženi kao poprišta najvećih dometa jugoslovenskog fudbala, naročito rimski turnir od pre 56 godina i druga srebrna medalja, što je i poslednji veći uspeh fudbalske reprezentacije pokojne zemlje, pošto je sve do formiranja ekipe Ivice Osima pred raspad države bila daleko od renomea iz pedesetih i šezdesetih godina, kada je bila u vrhu svetskog fudbala. I baš pred raspad Jugoslavije imali smo reprezentaciju za pobedničko postolje, no ocepljenje Slovenije i Hrvatske, a potom i sankcije krnjoj Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori, sprečili su moćnu ekipu da ostane na okupu i učestvuje na Evropskom prvenstvu 1992. u Švedskoj. Umesto Jugoslavije na šampionat je otišla Danska, drugoplasirana iz kvalifikacione grupe, i napravila jednu od najvećih senzacija u fudbalskoj istoriji. Bili su Danci smešteni u kampu predviđenom za Jugoslovene, na utakmice ih je vozio autobus sa ispisanim imenom Jugoslavije i na kraju su umesto Jugoslovena podigli pobednički pehar.

RADANOVIĆ!

Obogatili su evropski šampionati fudbalsku istoriju, pamte se poput pomenute danske epopeje i mnoge utakmice, golovi, preokreti i sve što fudbal čini najpopularnijom igrom. Prvih pet završnih turnira, zaključno sa prvenstvom održanim u Jugoslaviji 1976. godine, okupljali su četiri reprezentacije, od 1980. do 1992. godine takmičilo se osam, od 1996. do 2012. broj je povećan na 16, a ovo je treće prvenstvo sa 24 učesnika. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Jugoslavije i Čehoslovačke početkom devedesetih i kasnijeg proširenja na neke azijske zemlje, rastao je broj članica UEFA, a sa masovnošću i sve većom popularnošću fudbala rastao je i prihod UEFA, ali i nagradni fond koji je delila: od 57 miliona 1996. godine, preko 196 miliona 2012. godine, do današnjih 331 milion evra.

Konačno će se i Fudbalski savez Srbije ovajditi od EP, pošto u pet uzastopnih kvalifikacionih ciklusa, od 2004. do 2020. godine, reprezentacija nije uspela da se plasira u završnicu. Nakon prva tri Kupa evropskih nacija, imali smo dva učešća na finalnim turnirima i dva titule vicešampiona (1960. i 1968), potom smo se među četiri najbolje plasirali 1976. i dobili domaćinstvo, ali smo na kraju završili na četvrtom mestu, razočaravajućem iz tadašnje, ali sjajnom iz današnje perspektive. Pod imenom SFRJ nastupali smo još 1984. u Francuskoj, među osam najboljih, i doživeli pravi brodolom (tri ubedljiva poraza u grupi). I da, pomenuli smo tu tužnu epizodu – plasirali smo se na šampionat u Švedskoj 1992. godine i zbog rata i sankcija umesto Jugoslavije igrala je Danska.

Nakon toga naš državni tim nastupao je još samo jednom na završnoj kontinentalnoj smotri – na prvenstvu u Belgiji i Holandiji 2000. godine, pod imenom SR Jugoslavija. Po imenima moćnu reprezentaciju vodio je legendarni Vujadin Boškov, i nakon teškog prolaska iz grupne faze, ona se “raspala” pred domaćom Holandijom u četvrfinalu (6:1 za “lale”) i zabeležila jedan od najtežih reprezentativnih poraza u istoriji.

No, ostale su uklesane mnoge lepe slike i snimci sa nastupa naše reprezentacije u kvalifikacijama i na završnim turnirima. Prvi gol na evropskim šampionatima postigao je Milan Galić u velikoj pobedi Jugoslavije nad Francuskom u polufinalnom meču u Marselju (5:4), a Galić je bio strelac i prvog gola u prvom finalu, koje je na kraju dobio SSSR. Finale iz 1968. godine, između domaće Italije i Jugoslavije, jedino je ikada ponovljeno finale u istoriji evropskih i svetskih prvenstava. Jugoslovenska reprezentacija je polovinom juna 1976. godine, na beogradskoj Marakani, u prvom poluvremenu polufinala demolirala aktuelne svetske i evropske prvake, ekipu SR Nemačke, i vodila 2:0, da bi u nastavku gosti došli do izjednačenja i posle produžetaka do pobede (4:2). Do danas se pamti i na nove generacije prenosi “luda” utakmica poslednjeg kola kvalifikacija, odigrana u Splitu krajem 1983, i gol Ljubomira Radanovića za pobedu nad Bugarskom (3:2) i plasman na EURO u Francuskoj. Sa setom se pamti i furiozni prolaz kroz kvalifikacije za EURO 1992. godine…

IKONIČNI GOLOVI

A gol Dragana Džajića u Rimu 1968, na polufinalnoj utakmici sa Engleskom, tada svetskim šampionom, odveo nas je u finale i nadilazi naše okvire jer spada među ikonične slike evropskih šampionata, poput golova Nemca Gerda Milera 1972. godine, gola Holanđanina Marka Van Bastena u finalu iz 1988. godine, zlatnih golova na finalima 1996. i 2000. godine, odlučujućeg šuta Čeha Antonina Panenke u seriji penala u finalu 1976. godine i poznate parabole koja je potom nazvana po njemu, golova Mišela Platinija u pohodu Francuske 1984. godine, iznenađenja koja su priredili Čehoslovačka, već pomenuta Danska, pa Grčka i Portugal…

I doista, iako su velike fudbalske nacije osvojile većinu evropskih titula, na evropskim smotrama su se, za razliku od Mundijala, dešavala iznenađenja, poput pomenutih, a tu se može ubrojati i Holandija, pošto je zaista nenadano trijumfovala 1988. godine. I za EP u Nemačkoj stručnjaci, kladioničari, a i veštačka inteligencija, u favorite ubrajaju “velikane” – na prvom mestu Englesku i Francusku, a za njima i domaćina Nemačku. Potom slede Španija i Portugal, pa branilac titule Italija, zatim Holandija i Belgija, i za njima Hrvatska i Danska. I tržišna vrednost ekipa je slična tabeli favorita, pošto je engleski tim vredan 1,5 milijardu evra, francuski 1,2 milijarde, portugalski i španski oko milijarde, nemački i holandski oko 850 miliona, italijanski preko 700, a belgijski oko 540 miliona, itd.

Ali već su prve utakmice pokazale da su iznenađenja moguća, pa je ekipa Slovačke savladala (1:0) desetak puta skuplju i na kladionicama 25 puta bolje kotiranu Belgiju, Slovenija otkinula bod Danskoj, Austrija dobrano namučila Francusku, Albanija Italiju, a i neka hrabrija Srbija mogla je da ugrozi neubedljivu Englesku. Ulogu favorita su na otvaranju opravdali domaćini – selekcija Nemačke je ponizila Škotsku (5:1) i još jednom potvrdila da se sa novim selektorom Julijanom Nagelsmanom vraća na stare staze, a moćno je delovala i Španija “nokautiravši” Hrvatsku već u prvom poluvremenu (3:0). Dobru igru prikazala je Holandija u pobedi nad Poljskom (2:1), kao i Švajcarska u duelu sa Mađarskom (3:1).

Treba pohvaliti organizatora što je skraćen postupak VAR nadzora i za sada nije bilo dugačkih prekida, kao što je bio slučaj na Mundijalu u Kataru, tako da nije bilo ni drastičnih nadoknada vremena.

foto: ap

KAKO DALJE

A da vidimo gde je reprezentacija Srbije nakon prve utakmice i minimalnog poraza od najskupljeg tima i najvećeg favorita za osvajanje evropske titule. S obzirom na jačinu rivala, a i našu situaciju proisteklu iz lošijih rezultata u poslednje dve godine i uopšte sumorne situacije u domaćem fudbalu, poraz od 1:0 se može okarakterisati kao podnošljiv, posebno što predstoje dve utakmice sa, po imenima i kvotama, slabijim selekcijama. Ali utisak je da se u duelu sa, čini se, preumornim igračima Engleske i njihovim suzdržanim selektorom Garetom Sautgejtom, moglo makar do boda, ali sa odlučnijom, bržom i hrabrijom ekipom. I sa kapitenom Dušanom Tadićem u startnoj postavi.

Iz bojažljivog starta, prepuštanja inicijative rivalu i nesnalaženja pojedinih igrača proizašao je pobedonosni gol Engleske, a potom i naša sterilna nadmoć u drugom poluvremenu. To što su pojedini engleski igrači posustali po toploj noći na stadionu Šalkea u Gelzenkirhenu i što se moćna ekipa u nastavku po zamisli svoga trenera povukla, dalo je prostora našoj reprezentaciji, ali sva “nadmoć” (kako su malo duži posed lopte i dve-tri poluprilike okarakterisali selektor Stojković i mnogi sportski komentatori), bila je jalova i svela se na jedan šut na gol, šut Vlahovića sa 20 i nešto metara desetak minuta pre kraja. Engleska selekcija je umrtvila igru i opredelila se da povremeno zapreti, a ekipa Srbije se prilagodila i većina igrača nije izašla iz “druge brzine”, najpre Sergej Milenković Savić, koji je više zaslužio izmenu nego Saša Lukić, što se Stojkoviću može zameriti, mada je nastup Tadića tek od 61. minuta sve zasenio i izazvao najviše kritika.

foto: ap

Dok smo bili među četiri ili osam najboljih reprezentacija, imali smo disciplinovane, žestoke i radne fudbalere, ali i one kreativne, koji su svojim potezima pravili višak, pakovali i davali golove. Odavno su takvi deficitarni u našem fudbalu i zaista je neobičan luksuz sebi dozvolio selektor Stojković kada je Tadića, bez obzira što je u ozbiljnim godinama, ostavio na klupi za rezerve i čuvao za poslednjih pola sata. Ta odluka je postala najvažnija tema nakon utakmice, pošto je kapiten u živom prenosu otkrio da se nije složio sa “misterom” (Stojkovićem), ali da je poštovao odluku, kao i da je najbolji igrač u ekipi i da mu je još uvek mesto u prvih 11.

Selektoru nije bilo pravo, ali nije produbljivao nesuglasice i možemo se samo nadati da će do danas (četvrtak), kada ih očekuje duel sa Slovenijom (koja se još jednom pokazala kao veoma uigrana i spremna ekipa), uspostaviti dobru komunikaciju i da će se svi trgnuti i potruditi da zaliče na ekipu koja je, ne tako davno, složno, hrabro i samouvereno slavila na lisabonskom Lužu. U drugom delu utakmice sa Engleskom tek je na trenutke reprezentacija Srbije podsetila na te dane i budila nadu, ali to je na kraju, naravno, bilo nedovoljno za izjednačenje, i biće joj nedovoljno za pobedu i remi u duelima sa selekcijama Slovenije i Danske, što joj je sada neophodno da bi prošla među 16 ekipa.