DOMINACIJA NAKON IZBORNE POBEDE: SNS… / foto: reuters
"Dominira populizam čiji je prvenstveni cilj popularizacija prvog potpredsednika Aleksandra Vučića... Aktuelna vlast se pokazala kooperativnom prema spolja, a prema unutra je vrlo represivna i nastavlja politiku koju je započeo Slobodan Milošević u odnosu na Vojvodinu, unutrašnje uređenje zemlje, manjine i pluralizam..."
Helsinški odbor za ljudska prava objavio je 5. jula trinaesti po redu godišnji izveštaj o ostvarivanju ljudskih prava u Srbiji za 2012. u kontekstu aktuelnih političkih, ekonomskih i društvenih kretanja. Pod naslovom „Populizam: urušavanje demokratskih vrednosti„, taj izveštaj govori o otporu evropeizaciji – bez obzira na promenjenu retoriku i Briselski sporazum, o promeni vlasti, odnosu Srbije i NATO, ruskom faktoru u Srbiji, tranzicionoj pravdi, odnosu prema regionu, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ekstremnoj desnici, državi i ekstremizmu, institucionalnim reformama, reparacijama, pravosuđu, političkom revanšizmu, vršnjačkom nasilju mladih, drogi u školama, marginalizaciji Roma, Paradi ponosa, govoru mržnje, kontroverzi decentralizacija vs. centralizacija, incidentima u Vojvodini, stanju u Sandžaku…
Donosimo nekoliko izvoda iz ovog 632 stranice dugog izveštaja.
Vlada Srbije još uvek je na početku mandata, iako je od njenog konstituisanja prošlo godinu dana. Odnosno, nije donet program ili strategija sistemskog karaktera. Strukture na vlasti su u stalnoj izbornoj kampanji, jer su uglavnom usmerene na povećanje rejtinga, demonizaciju prethodne vlade, pre svega Demokratske stranke. Ni koalicioni partneri nisu izuzeti od kritike.
Dominira populizam čiji je prvenstveni cilj popularizacija potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. Najizrazitiji primeri za to su hapšenja u borbi protiv korupcije, kao i jačanje socijalne komponente budžeta za 2013. godinu, parcijalno proširivanje kruga građana sa budžetski finansiranim zdravstvenim osiguranjem. Ovakvo ponašanje implicira špekulacije o prevremenim izborima što realno nije isključeno.
Aleksandar Vučić pokazuje sve više ambicija da koncentriše vlast u svojim rukama. Bezbednosne strukture su već pod njegovom kontrolom, što u javnosti doprinosi utisku da je najmoćniji čovek u zemlji.
Iz praktičnih poteza Vlade Srbije ne vidi se namera reformisanja sektora bezbednosti, već pre svega njegovo dalje stavljanje pod partijsku kontrolu.
Primetno je i odsustvo namere da se formiraju stalne institucije i mehanizmi za borbu protiv korupcije, koja se, prvenstveno preko medija koje kontrolišu delovi ili cele službe bezbednosti, koristi za političke obračune i eliminaciju poslovne konkurencije.
Nereformisani sektor bezbednosti, pre svega zbog nedovršenog i pravno neusaglašenog sistema demokratske kontrole i kompromitovanih kadrova, koji je i sam zahvaćen korupcijom, neće biti u stanju da ostvari ambiciozne zadatke koji su mu navodno dati.
Politiku nove vlade na unutrašnjem planu karakteriše, osim populizma i izraziti otpor evropeizaciji i modernizaciji Srbije, bez obzira na promenjenu retoriku i sporazum, potpisan sa Prištinom. Narodnjaštvo i populizam su samo jedna od manifestacija srpskog nacionalizma koji opstaje kao jedina ideologija, a Aleksandar Vučić je nosilac takve politike.
Nesumnjivo je da su neki potezi koje je Vlada povlačila bili izraz pozitivnih nastojanja, pre svega kada je reč o pregovorima sa Prištinom…
Sporazum između Beograda i Prištine bio je u fokusu, kako domaće tako i međunarodne javnosti. Kosovo je oduvek tema na kojoj se sučeljavaju proevropska i antievropska Srbija. Platforma koja je prethodila Sporazumu otvorila je sve dileme oko puta kojim Srbija ide.
Realno, odnos prema Kosovu kreće se između dve krajnosti: iracionalnog stava da je još uvek moguće dobiti deo Kosova i objektivne ekonomske i socijalne situacije u zemlji. U tom smislu, treba očekivati otpor evropeizaciji.
Tomislav Nikolić kao eksponent antievropskog bloka još uvek ima ambivalentan odnos i prema Kosovu i prema evropskoj orijentaciji. Sve njegove izjave vezane za Kosovo su vrlo kontradiktorne. One su istovremeno pokušaj pridobijanja javnosti, posebno one konzervativne koju predstavlja, ali i odraz suštinskog nerazumevanja međunarodnih okolnosti u kojima se Srbija nalazi. Njegovi prirodni saveznici (SPC, deo SANU, desničarske organizacije poput Dveri, Naši i dr., desničarski mediji poput NSPM, Pečata, Geopolitike, i brojni drugi, elektronski mediji poput Kopernikusa i Radio Fokusa, kao i DSS i ostale partije tog bloka) od njega su očekivali sasvim drugačije ponašanje na vlasti. Otuda brojne kritike i razočaranja na njegov račun.
Konzervativni blok smatra da je Srpska napredna stranka izneverila njegova očekivanja da će dolaskom na vlast raskinuti sa „izdajničkom“ politikom Demokratske stranke i njenog lidera Borisa Tadića. Smatraju da je SNS od Zapada „dobila veoma preciznu ulogu koju je samo stranka sa patriotskim odsjajem mogla da ispuni“.
Zalaganje za osnivanje „snažnog patriotskog bloka“ koji bi predstavljao „istinsku opoziciju i novu snagu na srpskoj političkoj sceni“, za sada više zvuči kao vapaj, nego kao ozbiljna pretnja. Pokušaj organizovanja masovnih demonstracija DSS i SRS i njihovih pratećih saveznika iz desničarskih grupa i organizacija nije do sada pokazao potencijal da ozbiljnije ugrozi koaliciju na vlasti.
Suprotstavljanje Sporazumu lidera sa severa Kosova gubi na oštrini. To samo pokazuje da je njihov manevarski prostor oduvek zavisio od Beograda. Bez podrške Beograda njihovo nezadovoljstvo može samo delimično da ometa i odlaže sprovođenje Sporazuma.
Demokratska opozicija i organizacije civilnog društva ne reaguju blagovremeno i adekvatno na stanje u društvu, što je posledica zamora, razočarenja, nekoordiniranog delovanja, ali i neodgovornosti, korupcije, primata ličnih i grupnih interesa nad interesom modernizacije Srbije. Sve to je doprinelo atmosferi apatije i nezainteresovanosti…
LJUDSKA PRAVA U SENCI KSENOFOBIJE: Srbija je daleko od tolerantnog društva koje poštuje različitost. Iako postoji pravni i institucionalni okvir za zaštitu od diskriminacije, u praksi određene društvene grupe teže ostvaruju prava…
Vraćanje toleranciji kao značajnoj civilizacijskoj tekovini za Srbiju bi bio važan standard u kontekstu integracije u Evropsku uniju (EU), što pokazuju i brojni izveštaji EU, Saveta Evrope i OEBS. Naime, odnos prema manjinama jedan je od ključnih kriterijuma u procesu pristupanja EU.
Nove vlasti više retorički najavljuju promene, nego što u praksi preduzimaju mere da se primenjuju usvojeni standardi i zakoni. Osim toga, i sama vlast je u fazi „pripitomljavanja“ i usvajanja novih standarda ponašanja. Međutim, promene u ponašanju nisu moguće bez moralnog minimuma koji bi obavezao svakog nosioca javne funkcije da ne iskače iz zadatog okvira.
S obzirom na sporu tranziciju i transformaciju društva, povratak u civilizacijske okvire nakon dugogodišnje kriminalizacije institucija i kriminalne državne politike teško je očekivati u kratkom roku. Osim toga, Srbija nema alternativne elite koje bi bile nosioci „novog ponašanja“. Aktuelna vlast je bila deo Miloševićevog režima i njegove ratne politike, pa su njen legitimitet i kredibilitet veoma fragilni.
Teza da samo nacionalisti mogu pacifikovati ekstremiste je posledica izostanka adekvatne politike međunarodne zajednice posle 5. oktobra 2000. godine, kad je reč o odgovornosti Srbije za ratove iz devedesetih.
Relativizacija odgovornosti za rat, odnosno moralna relativizacija i svojevrsni cinizam koji se ogleda u tezi da „Srbija nije bila u ratu“, sprečila je stvaranje konteksta za otvaranje dijaloga i suočavanje sa prošlošću. Na tim premisama počiva interpretacija devedesetih, ali i odnos prema međunarodnoj zajednici, posebno prema Haškom tribunalu, kao antisrpskim.
Posledica toga je revizija istorije čitavog XX veka, što unosi dodatnu konfuziju, posebno kod mlađih generacija. Iz takvog odnosa prema prošlosti generiše se kontinuirana netolerancija i diskriminacija prema drugom, što utiče na stanje ljudskih prava u Srbiji.
Stanje ljudskih prava u Srbiji je i refleksija stanja državnih institucija, pre svega sudstva. Neuspela reforma pravosuđa, kao i korupcija i neprofesionalnost dodatno utiču na nezadovoljstvo građana, jer im se oduzima pravo na fer i blagovremeno suđenje. Srbija je jedna od zemalja koja ima najviše slučajeva pred Sudom pravde u Strazburu (9500), što ilustruje stanje u sudstvu. To proizvodi duboko nepoverenje prema sudstvu, ali, i prema drugim institucijama.
PROMENA VLASTI: Majski izbori doveli su do tektonskih promena na političkoj sceni Srbije. Pobeda naprednjaka i njihovih koalicionih partnera vratila je na scenu politički blok iz devedesetih koga karakteriše nacionalizam, populizam, deinstitucionalizacija, revanšistički odnos prema bivšem režimu i politički radikalizam.
Naprednjaci i nova vlada nemaju odgovore na goruća ekonomska i socijalna pitanja. Pribegavanje borbi protiv korupcije je u prvim mesecima dobilo podršku javnosti. Međutim, očigledno je da nema snage ni volje da se borba protiv korupcije vodi u nadležnim institucijama, uključujući tužilaštva.
Promena izbornih rezultata na lokalnom nivou (koja još uvek traje) uvodi Srbiju u opasno stanje koje može završiti i anarhijom. Srbija još uvek nije postigla društveni konsenzus o tome kako organizovati politički sistem. Politička, institucionalna i administrativna arhitektura vlasti jedan je od najkontroverznijih tema i 12 godina nakon promena.
Odluka Ustavnog suda o neustavnosti brojnih odredaba Zakona o nadležnostima Vojvodine, jer nisu u skladu sa Ustavom iz 2006, koincidirala je sa početkom mandata nove vlasti. Osim rušenja vlasti u Novom Sadu i još nekim mestima u Vojvodini, sad je došlo i do zahteva da se potpuno ukine autonomija Vojvodine.
Izvršene su i masovne smene na profesionalnim funkcijama, poput guvernera Narodne banke Srbije. Unutar institucija dovedeni su stari kadrovi, što posebno važi za sektor bezbednosti. Vraćanjem na posao sudija i tužilaca koji u procesu reforme sudstva nisu bili reizabrani (njih oko 500) stvorila se atmosfera revanšizma, a ionako polovična reforma sudstva je praktično srušena. Na svim funkcijama vertikalno i horizontalno došlo je do smena, što je svojevrsna „kulturna revolucija“ koja će imati trajne posledice.
Osim što je nova vlada čvrsto stala na poziciju protiv članstva u NATO i zastupa neutralnost Srbije, malo je poznato u kom pravcu se kreću reforme unutar vojske, koje su inače, bile veoma uspešne (uz pomoć NATO). Osporeni su svi učinci prethodne vlade.
Na političkoj sceni Demokratska stranka Srbije (DSS), bez obzira što nije u vladajućoj koaliciji, dobila je važno mesto u formulisanju politike nove vlade: prvenstveno kad je reč o unutrašnjem uređenju Srbije. Nove vlasti su u kratkom roku na spoljnopolitičkom planu pokazale svoju privrženost Rusiji.
Za proteklih godinu dana na unutrašnjem planu nije bilo bitnih promena, ekonomska situacija je pogoršana.
Politička energija je bila usmerena na pregovore sa Prištinom, što je bio uslov za dobijanje datuma za pregovore sa EU . U početku nije bilo jasno da li će nova vlast ići „do kraja“ odnosno da li će biti spremna da dovede pregovore do potpisivanja sporazuma.
Prvi potezi Vlade bili su marketinški, a njihova kritika je uglavnom bila fokusirana na demonizaciju Demokratske stranke (DS) i njenu političku marginalizaciju u čemu je u dobroj meri uspela. Na toj populističkoj matrici dobila je podršku javnosti koja joj je i dala poverenje na izborima zbog nespremnosti Demokratske stranke da napravi ozbiljan iskorak.
ORIJENTACIJA KA EU: POD PRITISKOM REALNOSTI: … Aktuelna vlast se pokazala kooperativnom prema spolja, a prema unutra je vrlo represivna i nastavlja politiku koju je započeo Slobodan Milošević u odnosu na Vojvodinu, unutrašnje uređenje zemlje, manjine i pluralizam. Kooperativnošću oko Kosova i uz podršku međunarodne zajednice, što joj daje svojevrsni legitimitet u javnosti, nastavljena je politika centralizacije Srbije. Konstantnom kampanjom protiv Demokratske stranke ide se na njeno urušavanje što je u suštini pokušaj da se Srbija svede na jednopartijski sistem odnosno dugogodišnju vladavinu SNS. Isključivo fokusiranje na pregovore (sa Prištinom) dovelo je do stagnacije u svim drugim oblastima: zastoj u reformu sudstva, urušavanje autonomije Vojvodine, odnosno privođenje kraju njenog ukidanja, zaustavljanje reforme vojske i bezbednosnog sektora u celini. To se odrazilo na stanje Ijudskih prava koje se pogoršalo, posebno na planu manjinskih prava i svih osetljivih grupa.
Situacija u medijima je pogoršana i jasno se pokazalo da i nova vlast nije odustala od kontrole nad medijima i njihovom instrumentalizacijom za demoniziranje i uništavanje opozicije. Ponovo je zavladao strah i gotovo je nestala javna kritika vlasti po bilo kom pitanju.
Na ekonomskom planu, osim usvajanja budžeta za 2013. godinu, gotovo ništa nije učinjeno na preokretanju nepovoljnih privrednih kretanja…
Međunarodni monetarni fond (MMF) procenjuje da će Srbija, ukoliko ne učini ništa na fiskalnoj konsolidaciji, 2013. godinu završiti sa budžetskim deficitom od osam odsto BDP i rastom javnog duga na preko 65 odsto BDP.
Nova vlast je sprovela masovne smene u celoj državnoj upravi. Tako su smenjeni direktori javnih preduzeća, ambasadori, članovi upravnih i nadzornih odbora, direktori domova zdravlja, škola, centara za socijalni rad, direktori muzeja, galerija, pozorišta, kulturnih centara, biblioteka, članovi školskih odbora, čak i funkcioneri sigurne ženske kuće u Nišu i niz drugih.
Takva praksa ukazuje na potpuno učvršćivanje partijske države i rušenje ionako fragilne vladavine prava. Nasilnim smenama, bez obrazloženja, uvodi se partijska pripadnost kao apsolutno načelo upravljanje državom. SNS je inače, veliki deo svoje predizborne kampanje temeljila na obećanjima, poput departizacije javnog života…
Borba protiv korupcije se svela na hapšenje pojedinaca i najveći domet je hapšenje Miroslava Miškovića (vlasnik Delta holdinga) protiv koga je podignuta optužnica tek nakon šest meseci pritvora. Dakle, izostala su rešenja usmerena na sprečavanje korupcije, usvajanje nove strategije za borbu protiv korupcije, kao i usvajanje Zakona o zaštiti uzbunjivača ili jačanje mehanizama nezavisnih državnih institucija i tela…
STANJE DUHA…: Problemi Srbije svoje korene imaju, pre svega u neuspeloj i sporoj tranziciji. Nju karakterišu hibridna rešenja, koja nisu ni kapitalizam ni socijalizam. Osnovne značajke tog stanja su: osiromašeno društvo, nizak životni standard, niska zaposlenost i plate, nepotizam, zavisnost od nepovoljnih kredita, urušavanje obrazovnih institucija i gubitak perspektive. Sve to povećava frustraciju, a time i agresivno ponašanje većine građana, posebno mladih. Nasilje je svakodnevna pojava u svim sferama društvenog i političkog života, a u zabrinjavajućem porastu je i porodično nasilje.
Politička scena Srbije je zarobljena nacionalizmom i temama koje su građane udaljile od politike. Medijska scena živi od skandala i senzacionalističkih afera koje do kraja diskredituju političke elite i smisao političkog života. U celini gledano, društvo je apatično i bez inicijative. Ne postoji građanska samoorganizovanost…
Nacionalizam se najviše izražava u interpretaciji nedavne prošlosti, konstrukciji novog državnog identiteta Srbije, u odnosu na Vojvodinu, prema susedima i svim manjinama. Brojna istraživanja ukazuju na visok stepen homofobičnosti, verske netolerancije i ksenofobije; negativne trendove u suđenjima za ratne zločine pred domaćim sudovima; ogromne propuste u sektoru bezbednosti, mnoge manjkavosti navodne borbe protiv korupcije.
Nesređena društvena situacija i pritisak životnih okolnosti reflektuju se na različite načine, na ponašanje svakog pojedinca…
Istraživanje „Interakcija vrednosnih i kulturnih preferencija maturanata“, koje je sproveo Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, došlo je do poražavajućih podataka. Između ostalih, i onog koji se odnosi na mržnju prema drugim narodima: pokazalo se, da maturanti najveću netrpeljivost ispoljavaju prema Albancima i Hrvatima, ali i prema Romima. Svaki četvrti ili peti maturant protivi se kontaktu sa drugim narodima, dok se svaki drugi protivi odnosu sa Albancima, Hrvatima, Romima…
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant i ukazao da je stanje betona posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač – Infrastruktura železnice Srbije – morao je istog časa da obavesti nadzor da zaustavi radove. Pošto to nije urađeno, posledice su poznate
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
