Pomirenje ne znači zaborav

Istoričarka Marijana Toma je, takoreći, odrasla u Fondu za humanitarno pravo, gde radi od 2003. godine. Krajem 2010. postala je potpredsednica FHP-a, koordinira program obrazovanja o procesu tranzicione pravde u regionu bivše Jugoslavije. Radila je kao koordinatorka projekata i programa na dokumentovanju ratnih zločina, kazivanju istine, usmene istorije i istraživanju prisilnih nestanaka. Bila je uključena u brojne aktivnosti u vezi sa tranzicionom pravdom, na regionalnom i međunarodnom nivou. Radila je kao koordinatorka Radne grupe za izradu Predloga statuta REKOM. Pre toga, radila je kao koordinatorka programa za Srbiju u organizaciji Impunity Watch, na borbi protiv nekažnjivosti za zločine počinjene u prošlosti, i u Međunarodnoj organizaciji za migracije (IOM) na projektu legalne radne migracije. Tokom studija u Južnoj Africi, započela je saradnju sa Međunarodnim centrom za tranzicionu pravdu (ICTJ) u Kejptaunu. Poslednjih sedam godina piše i predaje o tranzicionoj pravdi, komisijama za istinu i reparacijama na brojnim regionalnim i međunarodnim programima formalnog i neformalnog obrazovanja. Zbog svega toga, spada među malobrojne poznavaoce tranzicione pravde i procesa pomirenja u postkonfliktnim društvima. U razgovoru za „Vreme“ Marijana Toma kaže da je nisu iznenadile negativne reakcije lidera okolnih zemalja na predlog u pet tačaka premijera Aleksandra Vučića o pomirenju u regionu. Konkretan predlog još niko nije video, pošto će ga premijer izložiti u Beču, 27. avgusta. Za sada samo znamo da jedna od tačaka uključuje ustanovljenje dana sećanja na sve žrtve ratova u SFRJ.

„Nisu me iznenadile negativne reakcije“, kaže Toma. „One su bile i očekivane, s obzirom na to šta je Srbija do sada uradila po pitanju suočavanja sa prošlošću, šta je uradila u vezi sa zločinima počinjenim u bivšoj Jugoslaviji, a pogotovo u svetlu onoga kako se Srbija ponela povodom donošenja Rezolucije Ujedinjenih nacija o izražavanju žaljenja i poštovanja prema žrtvama genocida u Srebrenici.“

„VREME„: A kako komentarišete to što je ipak bilo i pozitivnih reakcija?

MARIJANA TOMA: Pa, više su me iznenadile upravo te reakcije, jer je Srbija zaista jako malo učinila na planu suočavanja, a pogotovo je iz načina na koji su se stvari odvijale pre 11. jula ove godine bilo jasno u kom će pravcu stvari ići.

Kao istoričarka sa velikim iskustvom u oblasti tranzicione pravde i pomirenja u postkonfliktnim društvima, možete li da navedete barem jedan sukob u svetu koji je uporediv sa jugoslovenskim slučajem, makar kada je reč o prirodi rata?

Kada je reč o prirodi rata, postoje vrlo slični slučajevi, kada je reč o oružanim sukobima, ili tzv. prelivanju sukoba na susedne teritorije, pa i kada je reč o jednom trajnom sukobu sa kratkim periodima primirja između. Prvenstveno mislim na region Velikih jezera u Africi, koji je prvenstveno poznat po genocidu u Ruandi koji se dogodio 1994. godine, ali se taj konflikt prelivao i u susedne države. U njemu je učestvovalo nekoliko etničkih grupa.

Međutim, kada je o pomirenju reč, i sličnosti i razlike mogu se pronaći u svim društvima koja su prolazila kroz ovakva ili slična iskustva. U različitim zemljama sveta bilo je puno inicijativa za pomirenje, koje su manje ili više uspešne.

Ono što je za nas specifično jeste da se ta inicijativa o pomirenju pojavila posle mnogo vremena kao dominantna, ali u potpuno pogrešnom kontekstu. Moj najjači utisak u vezi sa načinom na koji Vlada Srbije koristi reč „pomirenje“ jeste da to nije iskreno i da nije pravilno shvaćeno.

Koji je to koncept pomirenja koji je ovde promašen, odnosno nije pravilno shvaćen?

Ona društva u kojima je pomirenje uspešno izvedeno i koje su uspešno prošle kroz proces suočavanja sa prošlošću, bilo da je ta prošlost u vezi sa ratovima i ratnim zločinima ili u vezi sa tranzicijom od autoritarnih režima ka demokratiji, svedoče pre svega o tome da pomirenje nije zaborav, pomirenje nikako ne sme da bude izbegavanje istine, pomirenje može da sledi tek nakon što budu primenjeni svi mehanizmi za njegov uspeh.

Koji su to mehanizmi?

Pre svega, to je utvrđivanje činjenica i istine. Mislim na sva ona vansudska tela koja utvrđuju istinu o prošlosti. To podrazumeva otvaranje arhiva i potragu za nestalim licima. Zatim slede mehanizmi za utvrđivanje odgovornosti. Ne može se govoriti o pomirenju ako značajan broj osoba odgovornih za ratne zločine nije adekvatno procesuiran. Pa čak i ako jesu procesuirani, nisu adekvatno kažnjeni.

Dalje, potrebni su mehanizmi za naknadu štete žrtvama za svu patnju koju su preživele. Mi ne možemo da govorimo o pomirenju ako određenim kategorijama žrtava priznamo status žrtve, ili ako smatramo da je dovoljno izvinjenje koje ne prate konkretni koraci. To je izvinjenje bez smisla.

Konačno, do pomirenja ne može da dođe ako institucije koje su činile zločine nisu reformisane i ako ne otvorite pitanje odgovornosti onih koji su sedeli u tim institucijama u vreme kad su činjeni zločini. Mislim pre svega na vojsku i policiju, ali i na pravosuđe koje nije adekvatno radilo svoj posao. U nekim društvima koja su uspešno prošla kroz pomirenje, došlo je čak do reforme obrazovnog sistema i medija. Često su mediji podsticali zločine ili bili sam temelj zločinačkog režima.

Tek nakon svih ovih koraka može da dođe do pravog pomirenja. To je dugotrajan proces koji ne može da se svede na proglašenje jednog dana danom sećanja na sve žrtve.

Premijer Vučić je pokazao svest o dugotrajnosti tog procesa, rekavši da će do pomirenja doći kad–tad, pa makar i za dve–tri godine.

To govori o tome da sam proces pomirenja kod nas nije dovoljno poznat. Mi jako volimo da baratamo terminom „pomirenje“, a da ne znamo šta on znači.

A da li smo mi, kao društvo, ili društva koja su bila u sukobu, svesni prirode konflikta u kom smo bili i da li je, pre svega, razumevanje prirode konflikta neophodan uslov za pomirenje?

Apsolutno je neophodno da, pre nego što počnemo da govorimo o pomirenju, utvrdimo šta se tačno desilo. To je temelj pomirenja – nema pomirenja bez istine. Priznanje žrtava kao takvih je pomirenje. Naša društva, nastala iz Jugoslavije, imaju potpuno različite verzije onoga što nam se desilo. Pre svega mislim na Srbiju, koja je u konstantnom stanju poricanja. To poricanje je s vremenom poprimalo različite oblike. Ako se pogleda od petooktobarskih promena naovamo, imali ste fazu potpune euforije i odbijanja da se razgovara o ratnim zločinima, pa je tako gotovo bez ikakve pažnje prošla diskusija u društvu o masovnim grobnicama koje su ekshumirane na teritoriji Srbije, a u kojima su nađena tela više od 800 kosovskih Albanaca, uglavnom civila. Takvi traumatični događaji u ozbiljnim društvima izazivaju velike potrese, ali mi smo bili opijeni demokratskim promenama.

Još jedna dobra šansa za iskren proces suočavanja sa prošlošću 2005. godine, kada je otkrivena video-kaseta sa snimkom Škorpiona koji vrše egzekuciju srebreničkih Muslimana u okolini Trnova. To je izazvalo veliku javnu diskusiju, ali vrlo brzo nakon toga, naše političke elite su nastavile da neguju poricanje. Dovoljno je da pogledate samo Srebrenicu i odnos naših političkih elita prema njoj, pa da vidite sve stupnjeve poricanja: od negiranja da se to uopšte desilo, zatim dovođenja u sumnju broja ubijenih, a sada govorimo o statusu ubijenih – da li su to vojnici ili civili, iako je jasno da su većina bili civili. Mi ne možemo da govorimo o pomirenju dok Srbija ne prizna da se u Srebrenici dogodio genocid.

Ima li izgleda za takvo priznanje?

Postoji nešto jako važno što mnogi gube iz vida. Za razliku od mnogih drugih konfliktnih društava, mi imamo privilegiju da je ustanovljen Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, koji je iza sebe ostavio ogromnu dokumentaciju. Mi, nažalost, sa tom dokumentacijom ne radimo ništa. To je više od 1.600.000 dokumenata. Ja ne vidim mlade istraživače ili istoričare koji na osnovu tih dokumenata pišu magistarske ili doktorske teze.

Šta mislite zašto to ne rade?

Zato što je tema teška, a sa druge strane potencijalno je opasno baviti se njom. Pod teretom prošlosti i politike, naša istoriografija se ne bavi ovim periodom. Vrlo često čujem od kolega istoričara, kako odavde, tako i iz regiona, da je taj period vremenski suviše blizu i da je rano baviti se njime. Duboko se ne slažem sa tim. Za vreme Drugog svetskog rata istoričari su radili svoj posao, u potpunom šoku zbog onoga što se desilo. Smatrali su da je baš zato izuzetno važno da struka dâ svoj odgovor na to što se dogodilo. Ne može se čekati 50 godina da se napravi istorijska distanca.

Posebno mi je čudno zašto se ova tema ne izučava na našim fakultetima. Sa druge strane, ista ta tema, vrlo pogrešno interpretirana, nalazi se u našim udžbenicima i za srednje i za osnovne škole. S jedne strane, struka smatra da je prerano da se bavi ovim periodom jer nema istorijske distance, a sa druge imate udžbenike čiji je sadržaj menjan dok je rat još trajao. Kako tada nije bilo previše rano?

Vratimo se danu sećanja na sve žrtve rata u SFRJ. Prvo, to nije bio jedan rat, drugo, kako se odrediti prema tom trpanju žrtava na jednu gomilu, sahranjivanju svih u jednu grobnicu?

Moj osnovni problem je što mi još uvek ne znamo ko su sve te žrtve. Države još nisu učinile gotovo ništa na popisu žrtava. Zvaničnih inicijativa nije bilo, ili su bile etnički limitirane – nijedna država se nije bavila popisivanjem svih svojih stradalih građana, nego u odnosu na njihovu nacionalnost. Možemo da govorimo o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve, ili, možda pravilnije, sećanja na sve poginule i ubijene, tek nakon što preduzmemo prethodno pomenute korake. Prvi je da utvrdimo ko su bili ti ljudi, pod kojim okolnostima su izgubili život, kako se zovu…

Do sada je kod nas u regionu bio problem što se, kada se govori o žrtvama, ne govori o ljudima, nego o brojevima. To je jedna loša tradicija Balkana. Mi ne govorimo o individuama sa imenom i prezimenom, koje su imali svoje živote, i ne govorimo kako su te živote izgubili. Nažalost, činjenica stoji da države na tom polju ne rade ništa i da su teret tog posla preuzele nevladine organizacije. Tek kad budemo znali ime svake žrtve, možemo da ustanovimo dan sećanja. Takođe, moramo da znamo čega se mi to sećamo. Moramo jasno da znamo kontekst u kom su te žrtve nastale, a kad kažemo da znamo kontekst, to znači da smo svesni odgovornosti, i zato je čitav proces toliko težak.

Da li je priznavanje odgovornosti moguće kad predlog pomirenja dolazi od Aleksandra Vučića, čije se uloge u ratovima devedesetih svi sećamo?

Ja zaista ne znam koji su njegovi lični motivi. S druge strane, nemam problem kad neko sa takvom prošlošću napravi iskorak. Meni je tu najznačajniji primer Vilija Branta i Riharda fon Vajcekera. Kancelar Nemačke Vili Brant posle Drugog svetskog rata simbolički kleči u Varšavi i mnogi to smatraju najvećim izvinjenjem u istoriji. Ipak, taj čin, po meni, pada u vodu pred govorom koji je nemački predsednik Vajceker održao 8. maja 1985, na 40. godišnjicu završetka Drugog svetskog rata. On je u tom govoru uputio izvinjenje, priznao odgovornost za sve zločine nemačkog nacističkog režima, vrlo jasno govorio i o nemačkim žrtvama, ali je odgovornost za njih potpuno pravedno pripisao nemačkom nacističkom režimu. Za razliku od Vilija Branta, koji dolazi iz socijaldemokratske porodice, koja je bila veliki protivnik Hitlera, pa je Brant jedno vreme proveo u emigraciji, Rihard fon Vajceker dolazi iz nacističke porodice. Samim tim je težina njegove poruke nemačkom društvu bila jača.

Nemam problem kad neko sa prošlošću kao što je Vučićeva uputi izvinjenje. Naprotiv, mislim da izvinjenje upravo i treba da dođe od onih koji su učestvovali ili podržavali politiku koja je odgovorna za zločine. Ali, sa druge strane, oni moraju da budu svesni da će nailaziti na nepoverenje ako nisu iskreni.

Na čemu temeljite mišljenje da je predlog neiskren?

Ne možete da predlažete program pomirenja u pet tačaka, a da pre toga šaljete onakve poruke u vezi sa donošenjem Rezolucije UN o Srebrenici. Ne možete očekivati da će predsednici i premijeri drugih zemalja oberučke prihvatiti vaš predlog ukoliko Srbija ne preduzme konkretne korake da pokaže da je zaista spremna da se suoči s prošlošću. To bi recimo značilo da se otvori pitanje više i srednje rangiranih pripadnika vojske i policije za koje postoje osnovane sumnje da su učestvovali u činjenju ratnih zločina. Srbija jeste preduzela neke korake u utvrđivanju odgovornosti, ali kada pogledate širu sliku, rezultati su vrlo loši, baš kad je reč o više i srednje rangiranom vojnom i policijskom kadru.

Srbija ima užasan problem sa reparacijama, s obzirom na zakon koji reguliše prava civilnih invalida rata, donet još u vreme Slobodana Miloševića. Taj zakon je diskriminatoran od početka do kraja. Nijedna vlada do sada nije pokazala volju da se taj zakon izmeni. Ovde postoji ogroman problem ne samo žrtava druge etničke pripadnosti, nego i žrtava koje su etnički srpske, a nisu priznate kao žrtve. Tu pre svega mislim na građane Srbije koji su žrtve ratnih zločina u Sjeverinu i Štrpcu. Nijedna žrtva ratnog silovanja nije priznata kao žrtva ukoliko nije pretrpela više od pedeset odsto teškog telesnog oštećenja. Konačno, porodice nestalih Srba sa Kosova nisu priznate kao žrtve jer se od njih traži da svoje nestale proglase umrlima da bi mogli da ostvare neka prava.

Takva država nije iskrena u suočavanju sa prošlošću. Kako verovati Vladi Srbije kad je stanje u ovoj oblasti takvo?

Od 2000. naovamo, kad god smo imali bilateralne, trilateralne, multilateralne susrete lidera zemalja bivše Jugoslavije, sa svakog takvog skupa javnost je dobijala poruku da treba da gledamo u budućnost, da sarađujemo, da negujemo dobrosusedske odnose. Da li iza toga stoji prikrivena poruka da treba da zaboravimo šta se sve ovde dogodilo?

Tako je, to je ta poruka. Vrlo često čujemo političare iz regiona koji se pozivaju na španski model. Ta kompletna amnestija i politika zaborava su nešto što je, hajde da kažemo, donekle uspelo u Španiji. Međutim, tu stoji i činjenica da pomirenje ne može da bude zaborav. Ako hoćete pravo pomirenje koje će sprečiti buduće sukobe, rane iz prošlosti se moraju otvoriti. Činjenice moraju da budu utvrđene i nipošto ne smeju da budu gurnute pod tepih. Ako nemamo zvanično sećanje, stvoriće se privatno sećanje koje će s vremenom distorzirati i preći u aktivno agresivno sećanje.

Oni koji najčešće podržavaju tu politiku zaborava, uglavnom su oni koji su najviše zgrešili. Ovakve traume, kao što su masovna ubistva, genocid, logori, masovna silovanja, nemoguće je zaboraviti, pogotovo dok su žrtve u našim društvima i te kako prisutne.

Španija je izabrala zvaničnu amneziju nekoliko decenija nakon što je sa činjenjem zločina bilo gotovo, pa više nije bilo živih žrtava. Zločini su se desili četrdeset godina ranije, a samu tranziciju započeo je onaj ko je bio odgovoran za zločine. Španski model je dugo bio uspešan, ali da i on ima rok trajanja, pokazuje Baltasar Garson, sudija koji je 2008. godine otvorio istragu o 19 masovnih grobnica iz Španskog građanskog rata. Istog trenutka, celokupan španski pravosudni sistem upregao je sve svoje snage da bi stopirao ovu istragu. Sudiju Garsona je 2012. kaznio Vrhovni sud. Bez obzira na smešna obrazloženja da otvaranje istraga o zločinima protiv čovečnosti ne može da ide pre 1939, on je dobio zabranu da se 11 godina bavi pravnim poslovima u Španiji. To je faktički kraj njegove karijere u Španiji. Mi govorimo o međunarodno uvaženom pravniku koji je 1998. pokrenuo pitanje univerzalne jurisdikcije i Pinočeovog slučaja. Tako važnog pravnika Španija je stopirala da ne bi morala da se suoči sa prošlošću. Ali, kada se to dešavalo, imali ste masovne proteste na ulicama svih velikih gradova, jer ta priča postoji, ona je živa u onim privatnim sećanjima. I dalje ima 100.000 ljudi koji se vode kao nestali i ne zna im se grob. Od 1975. do 2008. imali ste potpunu tišinu. Ali kada se pojavila prva ozbiljna inicijativa da se pokrene pitanje za koje je Španija mislila da ga je zatvorila 1977. Zakonom o amnestiji, čitav sistem se pokrenuo, da bi se zaborav nastavio.