Polisa za miran život

U razvijenim kapitalističkim društvima normalna stvar je štedeti za svoju ili budućnost svoje dece. Građani su svesni nepredvidivosti života i tržišta, pa je rutinska stvar da zaposleni već prvog radnog dana kupe polise životnog osiguranja. Svesni su činjenice da samo minimum socijalne sigurnosti obezbeđuje država, a sve ostalo moraju da urade sami za sebe. U bivšim socijalističkim društvima, gde su građani naviknuti na državne penzije i besplatno zdravstveno osiguranje, razvijanje ove navike malo je komplikovanije. Posebno je teško u Srbiji, koja je devedesetih doživela slom finansijskog sistema i hiperinflaciju. Težak udarac pretrpele su i domaće osiguravajuće kuće. Najbolji primer je lider u industriji osiguranja kod nas – Dunav osiguranje, koje je 1991. godine na teritoriji bivše Jugoslavije imalo 1,5 miliona osiguranika životnog osiguranja, a danas 50.000. Dobra vest je da u poslednje dve godine taj broj raste. Tako je ova domaća kuća uspela da na tržištu u 2009. zaključi 25.000 novih polisa životnog osiguranja. Podaci pokazuju i da tržište životnog osiguranja u Srbiji dobija na značaju. Ukupna premija osiguravajućih kompanija prošle godine iznosila je 558 miliona evra, a udeo od životnog osiguranja bio je oko 15 odsto. Iako je to rast od 2,5 odsto u odnosu na 2008, još smo daleko od evropskog proseka. Istraživanja pokazuju da kada bi samo pet odsto zaposlenih u Srbiji kupilo polise životnog osiguranja, istovremeno bi bilo obezbeđeno preko milijardu evra kapitala koje bi država mogla da investira u infrastrukturne i druge važne projekte. O specifičnosti ove industrije i značaju koje životno osiguranje ima za građane i državu razgovarali smo sa Gordanom Marinković, savetnicom generalnog direktora za životna osiguranja Dunav osiguranja.

„VREME„: Prošle godine prosečna uplata u Srbiji za životno osiguranje iznosila je 11 evra po glavi stanovnika. Šta je uzrok tako male zainteresovanosti za ovaj vid osiguranja? Nizak životni standard ili slaba ekonomska edukovanost stanovništva?

GORDANA MARINKOVIĆ: I jedno i drugo. Sve što smo preživeli u poslednjih dvadeset godina nije išlo naruku industriji osiguranja, koja je u direktnoj vezi sa nivoom ekonomskog razvoja i životnim standardom u svakoj zemlji. Zato ne čudi da u Nemačkoj, koja ima 90 miliona stanovnika postoji 120 miliona polisa životnog osiguranja. Dosta zaostajemo i za susedima i zemljama jugoistočne Evrope. Tako u Sloveniji prosečna premija iznosi 370 evra po stanovniku, u Hrvatskoj 87 evra, u Češkoj 250, a u Rumuniji 25 evra. Ipak, ohrabruje činjenica da je u Srbiji u poslednjih pet godina ukupna premija životnih osiguranja porasla pet puta.

Drugi problem je što se do sada država, mediji, pa ni osiguravajuće kuće nisu upustile u dugotrajnu edukaciju stanovništva kojom bi podstakle štednju preko kupovine polisa životnog osiguranja. To je veoma važno u ovako nesigurnim vremenima tranzicije i ekonomske krize. Ljudi su svakodnevno izloženi stresu usled straha za egzistenciju, što negativno utiče i na zdravlje. Na Zapadu su ljudi mnogo odgovorniji prema porodici, pa brinu šta će biti sa njihovom decom u slučaju da im se nešto dogodi. Iako smo društvo koje neguje porodične vrednosti, praksa pokazuje da u slučaju smrti retko ko najbližima ostavi dovoljnu sumu novca kojom porodica može da prevaziđe materijalne probleme koji tada nastaju. Ovde se o tome malo razmišlja. Na Zapadu je čitava životna koncepcija izgrađena na kreditima. To njihov standard dozvoljava i sve funkcioniše dok su ljudi živi i zdravi. Ako im se nešto desi, a porodica nema novac da vrati dugove, banka uzima kuću koja je pod hipotekom. I dalje školovanje dece često se dovodi u pitanje. Zato većina građana razvijenih zemalja ima polisu životnog osiguranja.

U Srbiji, generacije koje su živele u socijalizmu nisu shvatile ozbiljnost situacije koju je donela tranzicija i u kojoj smo se manje-više svi našli. Vreme pre tranzicije bilo je doba socijalnog mira, sigurnih radnih mesta i penzija, besplatnog školovanja i lečenja. Sa tranzicijom je nastupio preokret u kome se mnogo ljudi nije snašlo ili još uvek nije svesno šta nam se događa. Suočavanje sa realnošću uglavnom je traumatično, kako za pojedince tako i za čitave porodice. Na sreću, mlađe generacije bolje shvataju nove životne okolnosti i sve više se odlučuju za kupovinu polise životnog osiguranja. Zato što je to siguran način da obezbede ekonomsku sigurnost sebi i svojoj porodici. Takođe, oni koji srećno dočekaju penziju, ušteđen novac po osnovu polise životnog osiguranja mogu koristiti kao dopunski prihod koji omogućava dostojanstvenu i mirnu starost. Bez obzira na godine, ljudi uglavnom imaju isti nivo potreba za novcem, ali ga troše u različite svrhe.

Da li država vidi osiguravajuće kuće kao relevantne institucije na srpskom finansijskom tržištu?

Za svaku državu je od velike važnosti da prepozna ogroman finansijski potencijal koji ima osiguravajuća industrija. Posebno je značajan sektor životnog osiguranja zbog velike akumulacije sredstava koja se ne troše onim tempom kojim se prikupljaju. Država ima mogućnost da iskoristi te dugoročne finansijske resurse. Zato su se Ministarstvo finansija i međunarodne finansijske institucije zainteresovali za predlog koji je srpska industrija osiguranja ponudila kao zajednički projekat. Suština našeg zahteva je da država poreskim olakšicama podstakne razvoj životnog osiguranja na način koji će dovesti do rasta premija i novih polisa. Naravno, i država će imati koristi.

Sve osiguravajuće kuće se zalažu sa „francuski model“ poreskih olakšica. Koje su karakteristike tog modela i koje koristi ima za državni budžet?

To je model poreskih olakšica koji je sa velikim uspehom zaživeo prvo u Francuskoj, a zatim u Italiji, Španiji i drugim zemljama tog okruženja. Mi smo taj model prilagodili našem poreskom sistemu i uspeli da napravimo povratnu spregu između državnog budžeta i industrije osiguranja. Suština tog modela je da se fizičkim licima, koja su obveznici poreza na dohodak građana, omogući povraćaj dela poreza na osnovu zaključenog životnog osiguranja. Na taj način bi se podstakla masovnost osiguranja i prikupila značajna premija. Tim novcem osiguravajuće kuće bi kupovale dugoročne hartije od vrednosti koje emituje država. Opet, Vlada Srbije bi taj ogroman novac ulagala u infrastrukturne projekte koji su značajni za ovu zemlju. Očekujemo da će država, nakon detaljne analize, prihvatiti naš predlog koji je od zajedničkog interesa. Država će tako doći do relativno jeftinog novca. Kamate koje bi država plaćala osiguravajućim kućama na emitovane državne obveznice bile bi znatno niže od kamata koje bi država plaćala ako bi uzimala kredite radi finansiranja velikih infrastrukturnih projekata. Mi smo napravili potpunu analizu i pokazali konkretno šta za državu znači samo neznatno povećanje učešća životnog osiguranja na tržištu. Očekujem da će početkom sledeće godine naši predlozi pokazati svoje prednosti i u praksi.

Koje poreske ustupke ste tražili?

Prvo, povraćaj poreza na dohodak građana od 25 odsto, a najviše do 50.000 dinara svim obveznicima poreza na zarade koji zaključe životno osiguranje štednog tipa na period duži od pet godina. Drugi predlog je da neoporezovani deo premije životnog osiguranja, koju poslodavac uplaćuje za zaposlene, dobije isti status kao uplate u dobrovoljne penzijske fondove (trenutno mogu da uplate 3894 dinara bez poreza). Zemlje u okruženju imaju odlične rezultate sa takvom praksom.

Kako izabrati gde štedeti, kroz polise životnog osiguranja, u banci ili dobrovoljnom penzijskom fondu?

Svaki oblik štednje je dobar, samo zavisi šta je njen cilj. Najbolje je štedeti kroz sva tri oblika pomalo. Po mom mišljenju, štednja u banci nije prava štednja jer je novac stalno dostupan, pa služi za odloženu potrošnju. Možete novac oročiti na određeni period, ali opet imate mogućnost da ga podignete i tako izgubite malo zarade od kamate. Ugovori o štednom životnom osiguranju zaključuju se minimalno na pet, a maksimalno na 25 godina. Ako biste želeli da povučete novac ranije, to možete samo na svoju štetu.

Opet, u slučaju smrti osiguranika, porodica dobija pun iznos iako polisa nije istekla, niti je plaćena premija za ukupan ugovoreni period. Životno osiguranje je najkomletniji štedni proizvod. U zavisnosti od dužine trajanja polise i životne dobi kada počinjete sa uplatom premija – zavisi i visina isplate. Što ste mlađi i pre kupite polisu na duži period, osigurana suma je veća, a njen iznos unapred poznat. Kada štedite u banci, nikada ne znate koliko ćete imati na kraju, jer ne znate dinamiku i iznos svojih uplata. Životno osiguranje vas primorava da budete disciplinovani i uplaćujete premiju do kraja ugovorenog roka.

Dunav osiguranje je lider u Srbiji, ali ne i u segmentu životnog osiguranja. Kako nameravate da se pozicionirate?

Privredna i društvena dešavanja u poslednjih 20 godina značajno su usporila ukupan razvoj tržišta osiguranja u Srbiji. Posebno životnih osiguranja, ako se poredimo sa zemljama najbližeg okruženja. Dunav osiguranje je (kao najveća kompanija bivše Jugoslavije) izgubilo veliki deo tržišta, a liberalizacija srpskog tržišta u poslednjih deset godina donela je i oštru konkurenciju u segmentu životnih osiguranja. Trenutno zauzimamo četvrtu poziciju, ali s obzirom na velike komparativne prednosti koje Dunav osiguranje ima u odnosu na konkurenciju i na činjenicu da smo jedina nacionalna osiguravajuća kuća, sigurni smo da u narednom periodu možemo da napravimo značajan pomak u ovom segmentu. U prilog našim očekivanjima govori i podatak da se prema izveštaju revizorske kuće Deloitte&Touche, jedino naša kompanija sa srpskog tržišta uz DDOR našla na listi 50 najboljih osiguravajućih kuća u Centralnoj Evropi. Naše ambicije su velike, a cilj je da se i u sektoru životnog osiguranja pozicioniramo kao lideri. Taj segment je, pored ostalog, temelj stabilnosti svake osiguravajuće kuće.