Pola veka u sudnici

Advokat Branislav Tapušković svjedok je vremena: gotovo pola stoljeća je u advokaturi. Upoznala sam ga kao mlađahna novinarka u drugoj polovini 80-ih godina prošloga vijeka u Bihaću, na suđenju u „aferi Agrokomerc“, u kojoj je branio Hakiju Pozderca – tko se ne sjeća, Fikreta Abdića su optužili da je izdavao mjenice bez pokrića i time podrivao državu. Nakon toga, sretali smo se s vremena na vrijeme, ali uvijek je bio jedan od onih s kojima je uživanje razgovarati, pa čak i ne slagati se povremeno. Gospodin čovjek i advokat, u najkraćem.

Njegov život počinje u Prilepu 1937. godine: otac željezničar, majka i dvojica braće. U Beograd dolazi na fakultet, pravni, diplomira 1960. godine (skroz u roku, za četiri godine), potom radi na sudu i 1966. godine – kad je skupio pet godina staža, pripravničkog i stručno-suradničkog (nakon polaganja pravosudnog ispita) odlučuje se za advokaturu, tada ne baš mnogo priznatu struku u društvu. I tako većinu profesionalnog života, u kojem se bavi – osim kad su prijatelji posrijedi, u rijetkim civilnim slučajevima – isključivo krivičnim pravom. O tome je objavio, 1996. godine, i knjigu u kojoj se bavio nekim svojim „velikim“ slučajevima, Miloš Jevtić i „Beogradska knjiga“ su mu 2007. objavili razgovore pod naslovom „Pravda i krivda“. U međuvremenu je advokatskoga traga ostavio i u Haškom tribunalu u slučajevima optuženih za ratne zločine, ali i kao prijatelj suda u predmetu protiv Slobodana Miloševića, a radi i danas. Penzija mu, kako kaže, još nije na pameti, iako piše „kapitalnu“ knjigu koju će – usprkos tome što bi mnogi mi htjeli te zapise pročitati i propitati ga koješta – objaviti tek kad ga više ne bude. A to da ga „ne bude“, kako se čini, ne planira za skoro vrijeme!

Na početku razgovora vraćamo ga u davno vrijeme, 70-te godine prošloga vijeka, vrijeme verbalnog delikta i neprijateljske propagande – sa prikrivenom mišlju da nam se danas pomalo, bar kad je javna i kritička riječ ponovo ugrožena – kad je morao braniti advokate zbog obrana njihovih klijenata.

BRANISLAV TAPUŠKOVIĆ: U to vreme sam bio disciplinski tužilac Advokatske komore Beograda. Prvi slučaj bio je zahtev novosadskog tužilaštva da pokrenem postupak protiv poznatih advokata Veljka Kovačevića i Jovana Barovića, zato što su braneći Mihajla Mihajlova zbog optužbe za neprijateljsku propagandu, zloupotrebili ulogu branioca. Branili su delo, ne optuženog, glasila je optužba. Odmah sam otputovao u Novi Sad i zatražio spis: posebno me zanimao zapisnik sa glavnog pretresa, u kojem nije bilo ničega, ni primedbe državnog tužioca, niti opomene predsedavajućeg sudije. U stvari je taj zahtev bio optužba advokature, sa ciljem da ona osudi samu sebe samo zbog onoga što su u odbrani izneli advokati, a što se vlastima nije dopadalo. To je bilo isto ili slično onome što se zahtevalo od advokature u slučaju Slobodana Subotića, samo sada podmuklije i perfidnije.

Čim sam se vratio u Beograd, pismeno sam obavestio Okružno tužilaštvo u Novom Sadu da protiv advokata Kovačevića i Barovića neće biti otvaran nikakav postupak, jer za to nema nikakvog osnova.

Isto se ponovilo te ili naredne godine sa Srđom Popovićem, koji je branio Dragoljuba Ignjatovića, književnika. I njemu su na teret stavili da je „branio delo, a ne optuženoga“, iako je on stalno tvrdio da je to što je pisao njegov branjenik istina, sve su to bili podaci koji su uzimani iz medija, o kojima se govorilo i diskutovalo i na raznim forumima i sve su to bile nesporne činjenice. Intervencija disciplinskog tužioca Advokatske komore Beograda tada nije tražena, a advokat Popović, inače moj kolega još od studija, osuđen je na uslovnu kaznu, godinu dana mu je bilo zabranjeno baviti se advokaturom.

„VREME„: Da li je i tada, u slučaju advokata Subotića i Barovića, za to bila potrebna lična i profesionalna hrabrost?

Kako nije! Čujte, to su 70-te godine. Tu je i Slobodan Subotić 1971. godine…

Vrijeme Maspoka u Hrvatskoj…

Da. Advokat Slobodan Subotić, tadašnji predsednik Advokatske komore Srbije bio je prvi posleratni predsednik našeg udruženja koji nije bio član Saveza komunista. Uhapšen je krajem 1971. godine (tačno 29. decembra) sa optužbom krivičnog dela neprijateljske propagande. Osnov optužbe bio je letak nađen u njegovoj kancelariji, u kojem se govorilo o statusu Srba u Hrvatskoj, iako je bilo mnogo dokaza da mu je taj letak podmetnut. Svejedno, osuđen je na zatvorsku kaznu od godinu i dva meseca, izdržao ju je i ubrzo po izlasku iz zatvora je umro.

Slijede slučajevi profesora Mihaila Đurića, profesora Beogradskog univerziteta i još nekih, i u tome ste… I danas se ne libite toga da podsjećate na tadašnju ulogu vašeg kolege Rajka Danilovića.

Tako je, tu su Subotić, profesor Đurić, sve je to povezano. Rajko Danilović je tu – ja svima uvek govorim ono što mislim – i nikad mi nije replicirao, a bio je drugi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista, u vreme kad su hapšeni Slobodan Subotić i profesor Đurić, kad su hapšeni profesori na Pravnom fakultetu. To je teško vreme bilo, te 70-te i 80-te godine, kad se naveliko sudilo za verbalni delikt.

Danilović se (i nije jedini), kako ste i sami konstatirali, iz „političkog moćnika“ probratio i postao čelnik obrana od „nasilja nad mislima„. I sami ste rekli: savršeno je branio u procesu protiv Izetbegovića i Azema Vlasija. No, u vrijeme o kojem govorite, nije bilo mnogo advokata koji su se prihvaćali obrana za ta „antidržavna“ krivična djela?

Nije ih bilo mnogo. Ja sam tada bio mlad advokat, 1971. godine sam tek pet godina bio u advokaturi, nisam mogao da očekujem velike predmete – u advokaturu sam ušao u oktobru 1966. godine, nakon što sam pet godina radio kao pripravnik, položio ispit, pa potom kao stručni saradnik u Odeljenju za maloletnički kriminal, nikad nisam bio sudija i čim mi je isteklo pet godina, jer je tada je toliko trebalo, ja sam se upisao u imenik advokata. I tako do današnjeg dana…

Roditelji su vam bili nesretni kad ste otišli u advokate…

Kako nisu, nije to bilo lako. Lako je bilo mojim kolegama koji su imali zaleđe, porodičnu tradiciju. Ja ju nisam imao i nimalo lako nije bilo te 1966. godine krenuti u privatnu profesiju koja je bila proskribovana sama po sebi, antidržavna. U to vreme nije bilo lako odlučiti da se baviš privatnom profesijom. Osim toga, mene je u to vreme čekalo sigurno sudijsko mesto u Beogradu i jedva sam to eskivirao tih pet godina. Nisu mogli da me otpuste, ja sam njima tada bio koristan kao stručni saradnik i ozbiljno sam se bavio maloletničkom delinkvencijom, čak i godinama nakon što sam postao advokat. U to vreme ja nisam mogao da računam da branim u nekom značajnom procesu vezanom za slobodu mišljenja, ali sam vrlo aktivan bio u radu Advokatske komore i uvek sam stajao iza ljudi koji su bili proganjani, pogotovo iza onih koji su proganjani iz advokatske profesije. U tim vremenima sam se sasvim slobodno angažovao upravo u tim slučajevima, i eto, to je to. Naravno, posle sam dobio i velike slučajeve, Gojka Đoga, na primer, tu su bile i afere, 1981. godine afera „Beograd inženjering“… Sve su te privredne afere i tada bile korišćene u razne druge svrhe. Svuda je politika stajala iza toga. Isto je i danas, ništa se nije promenilo u tom smislu, kad treba nekoga žigosati. Recimo, slučaj „Medenica“ 1983. godine, slučaj „Rad“, gde su progonjeni generalni direktor Radislav Urošević i arhitekta Maksimović, a u pozadini je činjenica da je jedan dokument bio sklonjen, izvučen iz predmeta i oni bi sigurno bili osuđeni da je taj dokument ostao nedostupan. Ali, posle par godina taj se dokument pojavi i ceo slučaj bude rešen, a činjenica je bila da je za posao u Libiji provizija od 300 miliona dolara bila legalizovana, niste mogli zaključiti posao bez provizije. Taj postupak je, na neki način, korišćen za neku vrstu obračunavanja između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića.

Već tu počinje njihov prvi sukob?

Da, to počinje 1985. i završava se 1989. godine. No, najflagrantniji slučaj je slučaj Hakije Pozderca i Agrokomerca 1987. godine.

Na tom suđenju smo se i upoznali… Otpočetka ste tvrdili da je riječ o političkoj priči.

Što se tu dogodilo? Trebalo je politički maknuti Hamdiju Pozderca i tu je on – iako ga je Hakija, optuženi u „aferi Agrokomerc“, preklinjao da to ne čini – podneo ostavku, nakon čega su ga uhapsili. Pokazalo se da su Hakiju pustili nakon godinu dana i nikad ga više nisu na sud pozvali, nego su samo od Fikreta tražili da kaže da je Hakiji dao dva miliona maraka negde u Švajcarskoj i da ne brine više ni za što. Što se dogodilo sa Fikretom? Osuđen na četiri godine zatvora, ta presuda je ukinuta, a taj postupak više nije ni nastavljen i niko ne zna što se sa time dogodilo.

U to vrijeme „Agrokomerc“ i Fikret Abdić optuživani su za izdavanje silnih mjenica bez pokrića, ali javnost je govorila da se isto događalo u INA i ostalim velikim jugoslavenskim poduzećima, u svim republikama. Samo je „Agrokomerc“ nastradao, zašto?

Koja je svrha bila da se – razumem pokretanje afere – jedna firma sa 12.000 ljudi uništi, u jednom sirotinjskom kraju u kojem je narod zaposlen. Sva osnovna jata i proizvodnja su uništeni, sve je stalo za nekoliko meseci samo da bi se obračunalo sa Hamdijom Pozdercem. Najružnija stvar u svim tim aferama je što se takve stvari koriste, ne za borbu protiv privrednog kriminala, nego za političke obračune. Mi smo izračunali u ono vreme da bi trebalo uhapsiti više od 20.000 ljudi, jer je unutrašnji dug Jugoslavije bio preko 40 milijardi dolara. Ne govorim napamet, o tome se i tada govorilo. Savezni sud je, uoči tog suđenja, održao sednicu u Splitu i tamo su oni doneli zaključak da izdavanje menica bez pokrića može biti kontrarevolucionarno delovanje, ako je u tim razmerima vršeno. Oni su napravili krivično delo kontrarevolucije sa zaprećenom smrtnom kaznom, koja je visila nad glavom i Fikretu Abdiću i Hakiji Pozdercu, a i još nekima.

To bi danas bilo zločinačko udruženje i spadalo bi pod nadležnost Specijalnog suda!

Tačno. I danas su ovde glavna tema, kad je u pitanju taj specijalni sud, ta krivična dela kojima oni sude, da li su mogla da budu vršena bez direktnog učešća političara u svemu tome? Ili su oni pokriveni parlamentarnim odlukama i sada se preko ovih afera – a ne znam na što će to sve da izađe i ne bih da se time bavim i budem bilo čiji advokat – vidi evidentan uticaj politike.

Vaš branjenik Vučko Manojlović bio je osuđen na smrt. Da li vam je to jedini slučaj smrtne kazne u advokatskoj karijeri? Koliko su takvi slučajevi teški za advokate?

Ne, 1974. godine imao sam slučaj – kompleksan predmet – ubistva policajca u Smederevu, ta smrtna kazna je i izvršena. Naravno da je teško i da se razumemo: opredelivši se za bavljenje advokaturom, ja sam sasvim sigurno pred samim sobom imao stav da sam protiv smrtne kazne i da sam protiv jedne takve egzekucije u kojoj se država spušta na nivo ubojice. Drugo je pitanje, često kod nas, kad nas pitaju kako možemo da branimo nekoga ko je izvršio ubistvo – ja sam toga imao u mojoj karijeri stotinjak puta ili više – retko se brani potpuno nevin čovek, iako sam ja imao i takve slučajeve. Imao sam slučajeve ubistva zbog kojih su nevini ljudi bili u zatvoru – čak dva puta, što je mnogo u karijeri advokata – jedan lekar iz Novog Sada koji je osuđen za razbojništvo, jer je jedna prostitutka prostreljena sa dva metka, osuđen je na dugogodišnju robiju. Nakon toga, u akciji Sablja jedan od uhapšenih, uveren da ta nije preživela – a jeste, i optuživala je mog branjenika – priznaje zločin. U međuvremenu, moj branjenik je tri godine u zatvoru i da nije bilo priznanja izdržao bi celu kaznu i trebalo nam je još tri meseca da se natežemo sa sudom, koji nije hteo da obustavi postupak… Odbrane za ubistva su najjednostavnije za rad, tu se najčešće istražuju motivi, u nedavna vremena nije ni bilo naručenih ubistava… I dan-danas, naručena ubistva mora da potvrdi neko kome je naređeno ili naručeno ubistvo. Ne bih se upuštao u ono što ovih dana pišu tabloidi oko Slobodana Miloševića. U redu, ako ima dokaza, neka dođe taj i kaže ko mu je naredio da ubije…

Ispada, po tabloidima, da je Milošević pobio sve one silne ljude, čak i zbog ljubomore…

Da, ubiti zbog ljubomore… Ne bih da ulazim u to, ali je interesantno to da kad se ovih dana govori o Kosovu, bombardovanju, imamo ovu priču. Ne ulazim u to, ali sve bi to trebalo raščistiti, sve što se događalo, da se dovedu ti ljudi koji su navodno imali nalog da ubijaju. Sve treba raščistiti, i ta ubistva i ubistvo premijera Zorana Đinđića, ali se time treba ozbiljno baviti i tek kad se sve razreši, onda o tome možemo na velika zvona. Kod nas je sve obrnuto, sve to unapred završavamo i onda se govori o neefikasnosti pravosuđa, a tu je reč o neefikasnosti politike i borbe protiv kriminala.

Kako gledate na današnje pravosuđe, tzv. reformu reforme pravosuđa?

Pravosuđe je uništeno na nekoliko načina, sa jedne strane. Sa druge strane, oformiti jednog dobrog sudiju, treba vremena. Ne može se sudija stvoriti za manje od deset godina da bi sudio ozbiljne stvari, ne može! U Engleskoj, na primer, niko ne može postati sudija pre 40. godine. Nije samo potrebno završiti fakultet i neku praksu, potrebno je i životno iskustvo, a sudije se registruju iz redova advokata, onih koji su godinama i decenijama bili u praksi. Pritom, nikad više oni ne mogu postati advokati, a kod nas sve što je izbeglo iz policije, sudova, tužilaštava sleglo se u advokaturu. To je direktno dovelo do tog mišljenja građana da se sve može završavati raznoraznim načinima, ne u sudovima. Ne mora da znači da su ti ljudi zaista upleteni u korupciju, ali je podgrejano uverenje da je to moguće. Ja sam bio i predsednik Advokatske komore, i predsednik beogradske komore u vreme kada je padao Milošević i tada smo dnevno reagovali na razne zloupotrebe, od lex specialisa do toga da je ministar pravde postao neko ko je falsifikovao izbore… Danas se advokatura ne čuje… Nedopustivo je da je ovih dana sud morao da reši odnose u advokaturi. Ali, ni o tome ne bih… U svakom slučaju, ono što je u pravosuđu najprisutnije, to je nedostatak kadrova i to se neće rešiti nikakvim administrativnim odlukama, da li će sud biti ovde ili onde ili kako će se zvati, da li će biti specijalni sud… Meni to ne znači ništa, sud treba da bude na visini zadatka, a on to neće biti samo zato što ćemo ga zvati specijalnim ili nekako drugačije. On je ili sud, ili nije sud!

Mnogima je neobično da ste, nakon što ste 90–ih godina zastupali opozicionare, od Vuka Draškovića do ljudi okupljenih oko Zorana Đinđića, postali prijatelj suda u slučaju Slobodana Miloševića. Imali ste i problema zbog toga…

Imao sam dosta neprijatnosti zbog toga i do današnjeg dana ima onih koji će da postave pitanje kako sam ja to prihvatio. U tom trenutku ja sam bio predsednik Advokatske komore Srbije, 1996. godine, samo šest meseci posle kraja rata, već sam radio u Haškom tribunalu, braneći jednog Hrvata, Zdravka Mucića. On je bio čuvar u muslimanskom logoru za Srbe, a odbranu sam prihvatio zato što sam čuo, posle i potvrdio, da je oko 150 ljudi, Srba, izvadio iz logora i spasao ih. Šindler među Hrvatima, to sam pomislio i više se nisam premišljao i sve sam to rekao u uvodnoj reči koju sam dao odmah nakon tužioca, što tamo nije bilo uobičajeno. Znalo se, dakle, što sam ja tu u tom sudu radio, kako sam radio i kako sam se ponašao. Iz Haga su me zvali, imao sam i haško iskustvo, u tom trenutku sam ja advokat koji se već 30 godina bavi isključivo krivicom, a hteli su i nekoga sa „statusom“ – u tom trenutku sam ja i predsednik Advokatske komore. Milošević je hteo sam da se brani, a oni su zaključili da prijatelj suda bude na neki način zamena za branioca. Odmah sam prihvatio, ni sekunde nisam razmišljao! Prvo, to je izazov, a drugo, od samog početka sam bio spreman da, ako bi u bilo kojoj situaciji omeo Miloševićevu odbranu, istoga trenutka izađem iz predmeta. Sad kad pogledam moje prve istupe, kad sam prvi puta govoreći pred tim sudom rekao da on nije mogao biti isporučen kao komad nameštaja, bez zakonskog osnova, uz nepoštovanje našeg ustava, govorio sam i o tome da ako taj sud ne dobije univerzalnu dimenziju, da se može primenjivati na svakoga ko izvrši ratni zločin, neće imati kredibilitet, o čemu se danas toliko priča.

I šta se pokazalo? Kad je osnovan godinu dana kasnije stalni sud za ratne zločine, Amerika to nije prihvatila i taj sud još nema univerzalnu dimenziju, a znamo što se događa po svetu, koliko civila strada u svim tim „humanitarnim“ akcijama.

Ne bih da govorim o aršinima prema nama i ostalima, ali ja sam se trudio – i nisam mogao više da uradim – jer, imao sam otpor i među ostalim prijateljima suda, ali uspeo sam da nametnem neke stvari, koje ni Milošević nije uveo u postupak. Na primer, ove transkripte sa Briona na kojima se čitava odbrana Srbije pred haškim Sudom pravde temelji. Ne znam zašto Milošević to nije uradio: bio je Galbrajt dva dana pred nama i Milošević mu nije predočavao te transkripte koje smo dobili od Haškog tužilaštva. Potom je Galbrajt u jednom iskazu pred Tužilaštvom izjavio da je i on bio na Brionima tog spornog dana, onda kad se govorilo o tome da iza Hrvatske stoje i Amerika i Nemačka i Vatikan… U to vreme niko ovde, te 2003. niko tome nije pridavao neki značaj, zato što bi to valjda malo pomoglo kredibilitetu Slobodana Miloševića u to vreme.

Ipak, niste ostali prijatelj suda do kraja procesa Miloševiću…

Čim sam te stvari otvorio, odmah je donesena odluka da čim se završi izvođenje tužilačkih dokaza budem eliminisan iz procesa. Tek posle toga su nastali problemi sa zdravljem Slobodana Miloševića, kad je postojala mogućnost da mu bude suđeno i kada ga nema u sudnici, pa su mi ponudili da mu ja u tom slučaju budem branilac – ja sam to odbio. Kejn je prihvatio, pa je posle imao grdne muke s time. Nisam to hteo zato što bih mogao biti zloupotrebljen. Nisam od onih koji tvrde da je on ubijen, ali onog dana kad je umro bio sam gost na RTS-u zajedno sa Ljiljanom Smajlović, koja je podsetila da sam joj posle šest meseci rada kao prijatelj suda rekao da neće dočekati kraj zbog problema sa krvnim sudovima. On je povremeno imao pritisak 150 sa 220 i tri dana pre toga je tražio da ide na lečenje u Moskvu. Ma, da je prebačen u bilo koju bolnicu, makar u Hagu, a on nijedanput nije – a ja sam tri i po godine bio u sudnici s njim – a vrlo često je bilo problema sa pritiskom – hospitalizovan. Kod Šešelja su na to bili primorani, a Slobodana Miloševića čak ni tri dana pred smrt nisu poslali u bolnicu.

Imali ste pritisaka zbog toga što ste bili prijatelj suda u procesu protiv Miloševića?

Tu je bilo svega i svačega, ne mogu svega ni da se setim. Imao sam, doduše, na ulici i prijatnih reakcija… Jednom mi je Bora Todorović rekao: „Bože, ja nikad nisam igrao u tako dugačkoj seriji…“ Sa druge strane, sećam se da me već spominjani branjenik Hrvat pozvao da ga u Hagu branim na sam dan polaganja urne moga brata Race i da su me mnogi optuživali zato što sam prihvatio taj slučaj.

Znak je to da mnogi ne prepoznaju bit advokature? I Srđu Popovića su, sjetimo se, napadali zato što je 80–ih godina prihvatio obranu ustaškog zločinca Andrije Artukovića?

Toga sam se setio, verujte mi. Za mene je to bio veliki uspeh advokatske profesije, da se on usudio da ode u Zagreb i uzme taj predmet. Pre svega, kakvo je to suđenje čoveku koji ne zna ni kako se zove i koji nije u stanju da prati suđenje… Isto je bilo i sa Vučkom Manojlovićem, koji je preživeo devet metaka u toj kritičnoj noći. Nije bio uopšte sposoban da prati suđenje, ali lekari su rekli da može uz upotrebu medikamenata – kakvo je to suđenje? Prvostepeni sud nije mogao da izrekne smrtnu, da se ne vraćam na to ko je ubio tužioca, ali neke stvari moraju da se poštuju. Brljotina policije je pokrivena tom presudom, on je morao da bude osuđen za taj zločin. On je morao biti osuđen za stvari koje je te noći radio, to nisu bile male stvari, ali ne i za ubistvo! Nije bilo moguće da devet metaka njega prorešeta, a nijedan ne pogodi čoveka koji je sedeo pored njega. Ta nerazumna akcija policije je, po mom uverenju, dovela do smrti tužioca. Vučku je izrečena smrtna kazna koju je čekao 18 godina, da bi onda bio pomilovan na 40 godina, iako je tada bila na snazi kazna od 20 godina zatvora, pa je bio u zatvoru još deset godina, sve dok ga Tomislav Nikolić nije pomilovao!

Objavili ste 1996. godine knjigu u kojoj ste pisali o nekim svojim velikim slučajevima. Onda ste u rijetkim intervjuima rekli da više nikada nećete ništa objaviti. Zašto?

Tu knjigu iz 1996. godine odneo sam bratu dan uoči operacije u martu mesecu 1996. On, Ratomir, elektroinženjer od 54 godine otišao je da se operiše od kuka, nikad nijedan dan bolovanja nije imao. Zbog gluposti lekara, u četvrtak sam ga video, u subotu je bio mrtav. Da li je pročitao neku stranicu ili nije, ne znam… I Vasiliju mom, on je bio i TV novinar, završio je jugoslovensku i svetsku književnost i petorici ministara kulture bio zamenik, sve do Branislava Lečića… Tu bi za Lečića imao jednu priču, ali to ću kad-tad, ako ga ikad u životu sretnem da ga zapitam nekoliko stvari o tome što je pričao protiv Vase kad je otišao u penziju. Vasa je imao ozbiljnu operaciju koju je jedva prebrodio i ja sam došao iz Holandije, ova knjiga je izašla, ja sam mu je odneo i on mi je rekao: „Dobro je Branko da si ovo sve zapisao.“ Sedam dana kasnije je umro. E, više niko neće od mene dobiti – ako išta budem napisao – ko nije zdrav! Mogu da je objave kad mene više ne bude. Nije to po nekoj vremenskoj logici, imam 76 godina, ali tu ću mnogo koga da isprozivam, pa ako je završim… Ne ide mi lako, tek sad sam video koliko je teško boriti se sa rečima…

Danas, kako sebe vidite nakon 50 godina advokatske karijere, što ste vi dali advokaturi, što ona vama? Da li bi iz današnje perspektive izabrali neku drugu profesiju?

Dugo sam govorio da ne bih bio ništa osim advokat. Možda bi ipak bio nešto drugo…

Što?

Rekao sam vam malopre, teško je naći reč… Možda bih studirao književnost… S druge strane, sve ovo što sam doživeo kao advokat trebalo bi da zabeležim i beležim, ali dok sam živ to niko neće dobiti.

fotografije: ivan šepić