Poklon od sedamdeset godina

Koncentracioni logor Buhenvald nalazio se na brdu Etersberg, desetak kilometara od centra Vajmara. Povodom šezdesetogodišnjice oslobođenja logora, koji je pretvoren u memorijalni centar, održana je svečana priredba u Nacionalnom pozorištu u Vajmaru koje je izgrađeno 1779. godine. Tu su Gete i Šiler izvodili i režirali praizvedbe svojih drama. U teatru obnovljenom na istom mestu 19. januara 1919. proglašena je Vajmarska republika. Na njegovu istorijsku scenu se 12. aprila 2005, na dan oslobođenja Buhenvalda, popeo i romanopisac i bivši logoraš Horhe Semprun. Gestapo ga je 1943. uhapsio kao borca protiv fašizma u Francuskoj. Od 1988. do 1991. bio je ministar kulture u prvoj španskoj vladi posle pada Franka.

Semprun je tada rekao da je to verovatno poslednja prilika da se sretnu i govore oni koji su preživeli logore: „Posle nas više neće postojati neposredno sećanje, nikakvo direktno svedočenje, nikakve žive uspomene.“

Perfektno je govorio nemački. Nije ga naučio u logoru, nego je kao dete imućnih roditelja u Madridu imao nemačku guvernantu. Kao i ja u mom rodnom mestu u Banatu.

U sali su se pored nemačkih političara i građana Vajmara nalazili bivši logoraši iz mnogih zemalja. Semprun je svoje misli izgovorio pomalo patetično, a iz publike su se čuli uzvici protesta, koji su, koliko sam ja zapazio, dolazili od njegovih španskih drugova i sapatnika: „Ti umri, ako baš moraš, ali mi imamo nameru da još poživimo!“

Ispostavilo se da je Semprun pogrešio. Pola decenije kasnije, na šezdeset petu godišnjicu oslobođenja Buhenvalda, opet je govorio Semprun, sada već star osamdeset sedam godina. Čini mi se da je čak bio u boljoj formi nego pet godina ranije, borbeniji, vedrije raspoložen. Na sedamdesetogodišnjici oslobođenja, čija je svečana proslava ponovo zakazana u Nacionalnom teatru u Vajmaru za 12. april ove godine, u ime sve manjeg broja živih bivših logoraša reč će morati da uzme neko drugi. Semprun je umro 2011.

BUHENVALDOVAC U AUŠVICU: Aušvic je bio najveći nemački koncentracioni logor, bolje rečeno, kompleks nekoliko logora, poprište na kome je zlostavljan, mučen, plinom ugušen, medicinskim eksperimentima usmrćen ili prosto premlaćen do smrti, pa potom spaljivan najveći broj logoraša tokom nacističke vladavine. Neću da licitiram sa brojkama, podaci se u detalju razlikuju, ali radilo se o milionima ljudi. Vojnici 322. divizije 60. armije Sovjetskog Saveza su 27. januara 1945. godine – pre tačno sedam decenija – oslobodili Aušvic. Zatekli su nešto manje od 5000 jedva živih zatvorenika. Esesovci su između 17. i 21. januara iz logora u pravcu zapada oterali oko 56.000 preostalih zatvorenika. Na tom „maršu smrti“, kako su ga nazivali njegovi učesnici, umrla je trećina njih. Svetska zajednica obeležava 27. januar kao Dan holokausta.

Semprun je sebe nazivao „buhenvaldovcem“. Ugledajući se na njega, i ja sebe tako nazivam. Sećam se – bolje rečeno, pokušavam da se podsetim – šta sam ja radio, gde sam bio pre tačno sedamdeset godina.

Ne brkaju samo obični, poluzainteresovani građani pojmove kad je reč o Aušvicu, pa misle da je to nekakav sinonim za sve nacističke logore. Toj zabludi je podlegao čak i američki predsednik Barak Obama, koji je jednom prilikom izjavio da je njegov deda-ujak učestvovao u oslobađanju Aušvica. Nije. Brat Obaminog dede po majci, Čarls Tomas Pejn, bio je u američkoj jedinici koja je oslobodila Buhenvald. Znači, mogao bih već i zbog toga da kao buhenvaldovac pričam o Aušvicu. Međutim, ja sam, mada samo, (samo!) od 27. maja do 6. juna 1944. godine bio u Aušvicu. Posle toga su me poslali u Buhenvald, tako da nemam na podlaktici istotevirani „aušvicki“, nego „buhenvaldski“ broj. Naravno da se konkretnih datuma ne bih setio da mi posle rata uredna nemačka administracija nije dala precizne podatke.

OBIČNO LICE SUDBINE: Lako je sa dokumentima, muka je sa „neposrednim sećanjem“, koje, što reče Semprun, uskoro više neće postojati. Što se mene tiče, već je i sada mnogo štošta mutno, veoma nejasno, jer je zaborav učinio svoje. Zaborav je ponekad milosrdan, pokriva ili prikriva najveće zlo preko koga kao da su se navukli jedva prozirni velovi, mrena je pala na oči. Moj dodatni, posebni problem je to što sam ponešto i izmišljao pišući o logorima, te ponekad moram nanovo da ispitam šta se stvarno dogodilo. Osim toga, preko uspomena su se moćno nasložili podaci koje sam pročitao, pogotovu slike koje sam gledao na televiziji ili u bioskopima.

U bezbrojnim filmovima je prikazano kako voz tutnji obično sleva nadesno, ulazi na peron Aušvica kroz onu poznatu kapiju sa čudnim krovom na kojoj piše Arbeit macht frei („Rad oslobađa“), kako žene, deca, starci, ali i krepki muškarci iskaču iz vagona za stoku ili ih iz njih izbacuju uz viku esesovaca, starih logoraša, ponekad i uz lavež vučjaka. Dramatičnost tih scena povećava odgovarajuća muzika.

Pouzdano znam da sam stigao na isti način i to sam opisao više puta. Ali kada danas pokušavam da se setim kako sam doživeo svoj dolazak na taj peron i čitavu tu nedelju u Aušvicu, ostaje mi malo toga konkretnog. Nisam imao nikog svog u tom teretnom vagonu. Ne sećam se baš nijednog lika sa kojim sam se dva ili tri dana iz mađarskog grada Baje, gde su nas utovarili, vozio bez hrane i mogućnosti da olakšamo creva i bešiku, do logora blizu poljskog grada Osvjenćima, koji su Nemci zvali Aušvic. To je izbrisano iz mog sećanja.

Stajao sam u redu pred esesovcem koji je davao znak da se ide pravo ili desno. To je sigurno. Drugačije nije moglo da bude. Napisao sam da sam pomislio da svakako odvaja sposobne za rad od nesposobnih. To je bilo logično, ali nemam više pravog sećanja na te minute tako značajne za nastavak mog života. Pretpostavio sam da će „sposobni za rad“ bolje proći, jer će dobiti više da jedu, ali takođe i da će sa njima biti interesantnije. To me je navelo da sam stigavši pred uniformisanog čoveka, koji se našao u ulozi sudbine, izjavio na svom dobrom nemačkom jeziku – zahvaljujući austrijskoj guvernanti – da sam sposoban za rad. Bio sam star petnaest godina i četiri meseca, nimalo snažno građen, dakle, na ivici noža, ali znak ruke mi je pokazao da prihvata da sam sposoban za rad i taj ravnodušni gest esesovskog lekara mi je poklonio narednih sedamdeset godina života.

U mom sećanju nalazim malo konkretnih slika, filmskim jezikom rečeno, kadrova. Skidanje do gole kože, šišanje kose na nularicu i svih ostalih dlaka i dlačica. Podela zebrastih uniformi od grubog materijala i drvenih klompi. Prva porcija nekakve čorbe od konjske repe. Postrojavanja i prebrojavanja, koja su se zvala apeli. Karakterističan oblik baraka. Opet se ne sećam nijednog čoveka, ni zatvorenika, ni stražara, niti straha i gladi, ni šta sam mislio i da li sam uopšte išta mislio, ni da li sam se nadao da ću ostati živ, ni da li sam razmišljao o tome je li to uopšte moguće. Ničega se ne sećam. Zašto da lažem? Mora da je bilo strašno. To je lako reći. Svakako je bilo strašno, ali kako sam ja, nedorasli dečak, zaista doživeo to što je strašno – ne znam. Umesto toga ostaje dvosložna, mala reč „strašno“.

JUNACI I ŽRTVE: Posle rata sam mislio da treba da pišem o tome, u svojim romanima sam opisao kako je valjda bilo. Napisao sam da je te prve noći u Aušvicu bilo mnogo dima nad nama, da je smrdelo, da sam pitao šta je to i da mi je jedan od starih logoraša rekao: „Taj dim, to su tvoji roditelji…“ Ne znam da li sam to izmislio, jer mi se činilo da zvuči efektno. Pa šta i ako jesam? Licencia poetika? Milioni ubijenih nisu rezultat pesničke slobode, ja imam pravo da pišem o njima ili o sebi, koji sam zamalo postao jedan od njih. Moji roditelji svakako nisu mogli da budu deo tog dima, koji je kuljao iz dimnjaka krematorijuma u Aušvicu put proletnjeg, poljskog neba, jer su ih ubili nekoliko godina ranije, što tada nisam znao, nisam mogao da znam.

Jedan od najboljih filmskih producenata, naš Branko Lustig, takođe je kao dete bio u Aušvicu. Nažalost, nikada nisam imao prilike da se upoznam s njim. Kada na špici nekog filma u kome ima scena iz logora stoji njegove ime (Šindlerova lista, Vetrovi rata, itd.), može da se poveruje da je bilo tako kako se prikazuje. Inače sam gledao i filmove o nacističkim logorima koji su bili tragikomično glupi, ali sve što saznamo sa velikih ili malih ekrana duboko se zarije u našu svest i naš pogled na svet.

Postoji nekoliko stereotipa koje odbacujem. Aušvic nije bio gubilište specijalno za Jevreje. Neću ovde da nagađam koliko je Jevreja, a koliko nejevreja ubijeno u Aušvicu. Prvi zatvorenici su svakako bili Poljaci. Prvom osnovnom logoru Aušvic (Stammlager) dodata su još dva veća, Birkenau I i Birkenau II, gde su bile gasne komore i krematoriji. U Aušvic su zatvarani i komunisti i drugi stvarni ili izmišljeni protivnici Hitlera i njegovog sistema, i mnogo Roma, koji su u svom „ciganskom logoru“ bili sa porodicama. Ne mogu dovoljno često da upozorim da su u logorima pored Jevreja, komunista, socijaldemokrata i Roma bili i homoseksualci, pripadnici sekte Jehovini svedoci, ali i hrišćanski sveštenici, ako su se odupirali nacističkom režimu, masoni, ili prosto ljudi koji su neoprezno pričali viceve na račun Hitlera i svi oni za koje su nacističke vlasti smatrale da su zabušanti. Neke grupe, pre svega Jevreji, a u istočnom delu Evrope komunisti, imali su svoje lobije. Po mom mišljenju, to je objašnjenje zašto se o jednima govori mnogo, o drugima gotovo ništa, jednima se dižu spomenici i memorijalni centri, a drugi se polako zaboravljaju ili su već zaboravljeni.

Naročito nikada nisam voleo kada zatvorenike koncentracionih logora nazivaju junacima, borcima za pravdu, borcima protiv fašizma. Bilo ih je. Bilo ih je iz svih evropskih nacija. Zaslužili su slavu i pojedinačno i grupno. Ali mnogo je više bilo nas žrtava, koji nijednim svojim činom nismo zaslužili slavu. Sažaljenje? Da, svakako, ali ja ga u svoje ime odbacujem, jer mislim da me to ponižava. Izdržao sam što sam morao, a bilo je to veoma davno. Kad su mi posle rata ponudili da se učlanim u Savez boraca, jer sam bio u logoru, rekao sam da tu čast ne zaslužujem i ironično dodao da nisam „dobrovoljno“ otišao u logor, da su me odveli na silu.

SPOMENIK NA VODI: Ujedinjene nacije su 27. januar, dan oslobođenja Aušvica, proglasile za Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta. Ne znam da li je cepidlačenje, ali meni se ne sviđa termin „holokaust“, koji je time i na najformalniji način ušao u zvaničnu upotrebu. Reč je skovana na osnovu starogrčkog i zapravo znači „totalno spaljen“, što bi pre svega upućivalo na žrtve kremirane u Aušvicu ili drugim koncentracionim logorima. Ali ubijalo se i drugde, posmrtni ostaci uklanjani su i na druge načine. Jevreji češće koriste reč „šoa“, što na hebrejskom znači „katastrofa“ ili „velika nesreća“. Možda ne treba tragati za poreklom svakog pojma. Važnije je svakako šta podrazumevamo, šta osećamo, šta činimo kada se sretnemo sa rečima koje upućuju na zbivanja o kojima se govori, na primer o proslavama kakvih će biti i ovog 27. januara.

Predsednik Rusije Vladimir Putin stavio je na znanje da ove godine neće prisustvovati obeležavanju Dana holokausta u Aušvicu. Pre deset godina bio je tamo povodom šezdesetogodišnjice. Kažu da formalni pozivi nijednoj ličnosti nisu poslati, da su upućeni državama koje same određuju politički nivo svoje delegacije. Međutim, javnost zna da se ne radi o protokolu, nego o politici. Varšava smatra da je Rusija prekršila međunarodno pravo u Ukrajini i na Krimu i da ga i dalje krši; Moskva to odbacuje. Činjenica je da su Aušvic oslobodili sovjetski vojnici napredujući prema Berlinu i konačnoj pobedi. Geografija je presudila da oni stignu prvi. U Buhenvald su prvi stigli Amerikanci. U Langenštajn, gde sam ja dočekao oslobođenje, takođe su prvi stigli Amerikanci, ali tek 13. aprila.

Zanima me ko će na svečanosti u Aušvicu zastupati Srbiju. To nije samo formalnost. Na skupu pedesetak najviših državnika u Parizu pre desetak dana povodom ubistva trojice karikaturista i četvorice francuskih Jevreja, Srbiju su predstavljali predsednica parlamenta i ministar inostranih poslova. Oni nisu zapaženi, jer su u prvom redu, kao što je običaj, koračali šefovi država i vlada. Da je došao, među njima bi bio i predsednik Srbije.

Na planovima „Beograda na vodi“ se na levoj obali Save, tamo gde se nalazio logor Staro sajmište, prikazuje samo zelenilo. Pretpostavljam da će se na tom mestu i ove godine obeležiti Dan holokausta. Odande su u kamionima-dušegupkama odvozili i ubijali srpske Jevreje. Ko će u ime Srbije da položi venac?

Kažu da i srpska i beogradska vlast na tom mestu planiraju nekakvo memorijalno obeležje, ali se na maketama, panoima i slikama „Beograda na vodi“ to zasada ne vidi. Prošle godine se oglasio vladika Jovan rekavši, pored ostalog, da će tamo uskoro da počne izgradnja memorijalnog centra. Otada je prošlo godinu dana. Beogradski taksisti su duhoviti komentatori svega i svačega, volim da razgovaram sa njima, čini mi se da na taj način osluškujem javno mnjenje, jer su oni idealni multiplikatori. Jedan od njih mi je objasnio: „Pa ne može Arapin sa svoje kule da gleda na jevrejski spomenik!“ To mi se nije učinilo kao dobar vic.

Vladika Jovan (svetovno prezime Ćulibrk) zanimljiv je čovek. „Vreme“ ga je 2012. izabralo za ličnost godine. Često je u Jerusalimu, dobro poznaje jevrejske rane i preosetljivosti. Sigurno je hrabar, jer je i padobranac i ima za sobom preko 140 skokova. Nadam se da će se suprotstaviti svakom negativnom trendu što se sudbine Starog sajmišta tiče, ako mu tako savest bude nalagala. Možda je ovogodišnji Dan holokausta dobra prilika da se oglasi i kaže kako napreduju planovi na Starom sajmištu, da li postoji neki zastoj, a ako postoji da li to ima veze sa „Beogradom na vodi“. Nadajmo se da nema, ali lepo bi bilo da nam se to kaže.

PRIZIVANJE MIRA: Šta da činimo sa sećanjem koje se gasi sa smrću poslednjih još živih zatvorenika nacističkih logora? U Nemačkoj i Austriji pozivan sam nekoliko desetina puta da o toj temi govorim mladim ljudima u školama i na univerzitetima, u našoj zemlji jedan jedini put u jednoj beogradskoj gimnaziji. Nije moj problem šta će se sve događati 27. januara povodom dana kada svet opet jednom bude pomislio na holokaust, šoah, genocid ili kako god nazvali užas.

Ja nisam naišao ni na jedan podatak o tome šta su Rusi uradili kad su stigli u Aušvic, kako su pomogli onima koji su umirali od gladi i bolesti, niti o tome kako su dočekivani. Zatvorenici su bili srećni što su ostali živi i to im je bilo dovoljno. Rusi se nisu mnogo bavili bivšim nacističkim logorima, njihov pogled bio je uperen u osvajanje Berlina i konačnu pobedu. Amerikanci su sa sobom vodili čete za propagandu, filmske reditelje da snimaju sve na šta naiđu, među njima je bio čak i Hičkok.

Neki zatvorenici Buhenvalda, pre svega komunisti, dobro organizovani već godinama, imali su dovoljno oružja da se oslobode sami. Među naoružanim buhenvaldovcima, koji su krenuli u susret oslobodiocima, bio je i Semprun i još je pre pet godina lično govorio o tome, suprotstavljao se glasinama da je to samo legenda. U organizacionom komitetu za otpor unutar logora u ime Jugoslovena nalazio se Rudi Supek, profesor iz Zagreba.

Taj komitet je 19. aprila pre sedamdeset godina organizovao skup preživelih u samom logoru i oni su na engleskom, francuskom, ruskom, poljskom i nemačkom jeziku položili zakletvu da će nastaviti da se bore za izgradnju novog sveta mira i slobode i da se zločini kakve su počinili nacisti više nikada neće dogoditi. Nisam bio prisutan. Ne znam da li ta zakletva obavezuje i mene, već i zbog toga što sam nosio buhenvaldski broj 58.116.

Neću ovde da nabrajam kakva zla je svet doživeo od tada, šta se sve događalo u Jugoslaviji, a događa se i danas, i ovoga časa, u Africi, Aziji, na Bliskom istoku.

Oskar Davičo je u jednoj pesmi napisao da treba biti slep za razlike, a vidovit za sličnosti. Ne smemo da budemo slepi za prošlost, koje se sećamo 27. januara, ali čujmo vidovite, koji uprkos svemu zloslutnom veruju u svet koji su pre sedam decenija prizivali oslobođeni logoraši u Buhenvaldu.