Pojedinac, institucionalni dizajn i posledice

Svaki put kad se Demokratska stranka nađe u rascepu između svojih želja, mogućnosti i kritika na koje može da natrči u javnosti, neko pusti „neproverenu glasinu“ ili, što narod kaže, buvu. Posle se obično svi češu, a novinari zapisuju koga najviše svrbi. Tako je i sad bilo. Dušan Elezović, predsednik vojvođanskog odbora demokrata, najavio je mogućnost da se i predsednički izbori održe kad i lokalni, pokrajinski i parlamentarni. „Ta se tema očigledno podigla u javnosti, a Elezović je bio tu da je testira. Nije to loše, dobro je da javnost bude uključena u sve ozbiljne političke debate i odluke jer konačno – i to je deo demokratije“, kazala je za „Vreme“ Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost.

Predsednik vojvođanskog odbora demokrata posle je objasnio da je na istovremeno održavanje predsedničkih sa parlamentarnim, pokrajinskim i lokalnim izborima mislio samo teoretski, ali niko mu nije verovao. Ni Boris Tadić nije baš bio uverljiv kad je kazao da o toj temi nije razmišljao zbog državnih obaveza, ali da će se time baviti „ako to bude od nacionalnog interesa“. Ne lezi vraže! To što baš on, što kažu dežurni cinici, odlučuje o tome šta je nacionalni interes, nema veze. Ni drugi funkcioneri stranke nisu odbacivali tu mogućnost braneći se od pitanja novinara opštim mestima: „Biće raspisani u ovoj godini, da li u poslednjem trenutku kada to zakon predviđa, da li ranije…“ (Nada Kolundžija). Tako su svi zajedno jednoglasno priznali da i te kako razmišljaju o tome da predsednički izbori budu održani kad i parlamentarni.

Prosečnom biraču u Srbiji računica DS-a je prosta: sasvim je jasno da bi Boris Tadić uskočio u avanturu raspisivanja prevremenih izbora ne bi li izvukao stranku, a onda, na duže staze i – sebe. Da jednim udarcem dobije sve izbore. Predsednički izbori bi odvukli svu pažnju sa parlamentarnih, i to je ono što se ostalima ne sviđa.

KO DOBIJA, A KO GUBI?: Elezovićevo „testiranje“ koje posle niko od demokrata nije demantovao pa ni sam predsednik, dočekano je loše. Ideja se malo kome dopala. I od analitičara i od političara. Čak ni svi pravnici nisu sigurni u ispravnost poteza. Šta to znači, kažu, daje ostavku na funkciju na koju se odmah posle kandiduje. Kalkulacija. Funkcija, najviša u zemlji, kažu, ne podrazumeva samo prava, podrazumeva i nekakve obaveze. Oni što mere raspoloženje građana prema političarima i izborima istakli su „neobičnost“ takvih izbora jer bi samo DS imao korist od toga. Političari su pomislili da je to rezultat nekakvog „dila“ sa Nikolićem. Čedomiru Jovanoviću, koji, razume se, računa na neku postizbornu koaliciju sa Tadićem, ovakav potez učinio se kao „otvaranje prostora za koaliciju ličnih interesa Tadića i Nikolića“: „U slučaju održavanja samo lokalnih i parlamentarnih izbora, njihov međusobni aranžman bi imao mnogo višu cenu i umanjio bi šanse Tadića na izborima u decembru. Izvesno je da birači u Srbiji ni jednom ni drugom ne bi oprostili koaliciju i to bi kaznili ako se predsednički izbori održe kasnije.“ Tako se Jovanović, zajedno sa Dačićem, Dinkićem i radikalnima, pridružio onima koji ozbiljno sumnjiče Tadića i Nikolića da spremaju „veliku koaliciju“. Zagovornici ovog scenarija, u koji ne veruje 80 odsto građana, po poslednjem istraživanju agencije Faktor plus, tvrde da će Tadić ponovo biti predsednik, Nikolić premijer, a Vučić – ministar spoljnih poslova. SNS, bar ako je verovati Nikolićevim izjavama, nema ništa protiv da predsednički izbori budu održani u isto vreme kad i parlamentarni. Nikolić tvrdi da ih „jedva čeka“. Na proturanje priče da bi nam tako, u krizi, bilo jeftinije, a ne da se birkamo cele godine, Ištvan Pastor, lider Saveza vojvođanskih Mađara, pitao je: „Zbog čega se onda ne bismo dogovorili da je nacionalni interes i da se istovremeno održe izbori za 2012, 2016, 2020. i 2024. godinu, jer je tako najjeftinije?“

Čitalac ovih redova možda već zna da li je Boris Tadić odlučio da ide na prevremene predsedničke izbore ili je od takve ideje odustao. U trenutku kada je zaključen novi broj „Vremena“ (utorak, 6. februar) kako su nam potvrdili obavešteni, DS nikakvu odluku nije doneo. Na pitanje zašto je vrhu DS-a tako teško da donese odluku hoće li predsedničkih izbora biti kad i parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih, dakle 29. aprila ili 6. maja, jedan funkcioner vladajuće koalicije reče: „Nije svejedno.“

Zato što „nije svejedno“, zato se toliko i spinovalo. Jedan izvor blizak Tadiću tvrdio je: „Rekao mi je Boris, dosad me nije lagao, nema šanse da sad da ostavku i uđe u kampanju za predsednika, to se Elezović istrčao, pa vidiš da je odmah posle spustio loptu.“ Drugi je bio gotovo siguran: „Ozbiljno premišljaju. U stvari, to je gotovo, nego čekaju da prođe neko vreme, malo je bez veze da odmah posle euforije oko kandidature da ostavku.“ Što bi rekli marketinški stručnjaci, tajming tu ima vrlo važnu ulogu.

Šta god da su odlučili, dva su pitanja koja nedeljama unazad uznemiravanju predizbornu Srbiju – da li će se predsednički izbori održati kad i parlamentarni i ko će biti kandidat demokrata za premijera. Zašto je to tako važno? Kritičari Borisa Tadića kao njegov najveći greh ističu baš to što je on ključar svih najvažnijih odgovora u Srbiji i što je do granica netrpeljivog produbio svoju Ustavom ograničenu funkciju predsednika Republike i ozbiljno ugrozio polupredsednički sistem koji, kakav-takav, postoji u Srbiji od 1990. godine.

POTRČKO, ČAROBNI ŠTAPIĆ ILI SISTEM: Tako je, u delu javnosti, „puštanje buva“ da demokrate vide Kori Udovički (ekonomista, bivša guvernerka NBS-a, prim. aut.) na čelu vlade, shvaćeno da „Tadić za premijera hoće opet nekakvog eksperta“. Sociolog dr Vesna Pešić, koja je odnedavno odlučila da izađe iz svake vrste partijske politike, kaže u razgovoru za „Vreme“ da premijer ne može biti ekspert:

„Ako je on neko ko se razume u ekonomiju, to je dobro došlo, ali premijer mora biti politička ličnost zato što je tako dato izborima. Pročitajte Ustav. Najodgovornija politička ličnost je premijer u parlamentarnoj demokratiji, a predsednik ima sužena ovlašćenja, to je više reprezentativna figura. Zbog toga je Đinđić i predlagao da se predsednik ne bira neposredno, nego, kada već ima manja ovlašćenja – da se bira u Skupštini. Premijer je taj koji vodi politiku četiri godine između izbora, a ne Boris Tadić. Četiri godine smo u haosu jer četiri godine nemamo vladu, glavni organ države – ne radi. Vlada mora da bude tim koji izlazi sa veoma preciznim odlukama o tome šta će vlada da radi. Kakav je to premijer, recimo Kori Udovički, kojoj će da dođe Dačić i da joj kaže: „‘Tvoj ministar za infrastrukturu će da bude Mrkonjić.’ A taj Mrkonjić je odgovoran Dačiću, i radi šta hoće, i čemu služi onda taj premijer? Ne može premijer da bude potrčko. Tadić mora da postavi političku ličnost iz svoje stranke ako DS bude stožer sledeće vlade, i ta politička ličnost ne može neprekidno da pita Tadića šta da radi. A zašto to Tadić neće? Pa zato što neće konkurenciju. Hoće 15 godina da vlada bez konkurencije.“

To i jeste razlog što Dragan Đilas, ubeđeni su poznavaoci prilika u DS-u, ne želi da bude kandidat za premijera, bar zasad. Jer bi se on, recimo, mogao prisetiti šta znači biti premijer Srbije, kao što je to i nacrtao u intervjuu za „Blic“: „Beograd vodi tim koji dobro funkcioniše. Posao koji smo započeli trebalo bi da nastavimo i uradimo ono što smo obećali. I premijer je prvi čovek jednog tima. Ako nemate tim, onda kapiten može da bude i Mesi, ali ne vredi. Nemoguće je da Srbija dobije premijera koji ima čarobni štapić. Srbiji je potreban sistem.“

Dr Pešić ne želi da učestvuje u kalkulacijama šta će da odluči DS o ovome ili onome pred izbore, ali insistira da sa „razvaljenom vladom ne možemo nikud“. Ako išta izbori treba da donesu, podseća ona, onda je to normalan rad institucija onako kako je to Ustavom zapisano: „Je l’ piše u Ustavu da predsednik ne može da ima nijednu drugu funkciju? Zašto je Tadić predsednik Nacionalnog saveta za infrastrukturu? On nema nikakve veze sa infrastrukturom, on je stalno u nekim vozovima, sa šlemovima, na mostovima, to nije njegova nadležnost. Kopa, čisti, radi, meša se u sve, ali novinari neće da kažu da krši Ustav. Nisam se slagala ni u čemu sa Vojislavom Koštunicom, ali on je bio poslednji premijer u ovoj zemlji, meni je žao što to kažem, ali je tako. On je, međutim, uveo feudalnu vladu, nije hteo da ima ništa ni sa Draškovićem ni sa Dinkićem, samo se bavio državnim pitanjima, i uzeo je zbog toga samo ministarstvo sile, a ostalima je rekao: radite šta hoćete.“

Pre nešto više od godinu dana, u izdanju Fondacije „Hajnrih Bel“ objavljena je studija „Razvoj demokratskih ustanova u Srbiji – deset godina posle“. Tu postoji zanimljiv tekst Dušana Pavlovića i Ivana Stanojevića Predsednik Republike, institucionalni dizajn i politički feleri.

„Uzroke institucionalizacije vlade bez vođstva vidimo u institucionalnom dizajnu, odnosno činjenici da se predsednik Republike nekada meša, a nekada ne meša u pitanja javne politike. Tvrdimo da je ovakvo rešenje prouzrokovano upravo činjenicom da se predsednik nalazi u lagodnoj poziciji u kojoj se meša u pitanja javne politike kada to nađe za shodno. Da bi to bilo moguće, predsednik na mesto premijera bira politički bezbojnu ličnost koja možda ima administrativne, ali nikakve liderske sposobnosti ili političku harizmu neophodnu za vođenje vlade i sprovođenje politike. Liderstvo bi, umesto premijera, trebalo da obezbedi predsednik Republike. Međutim, upravo tu nastaje problem, jer osim u nekim slučajevima, predsednik zapravo nema interesa da se kontinuirano i sistematski bavi vođenjem politike. Pored spoljne politike, koju vodi preko ministra spoljnih poslova, koji mu je faktički lično odgovoran (za šta takođe nema ustavnog osnova), predsednik se ponekad oglašava kada je reč o nekom ‘vrućem’ političkom pitanju, ili što je češći slučaj, kada vlada zapadne u ćorsokak, tj. kada ne može da donese odluku. Mešanje se događa često upravo zbog toga što u vladi ne postoji političko vođstvo“, pišu Pavlović i Stanojević.

Oni navode primer kada je Savez vojvođanskih Mađara uskratio podršku Vladi pri izglasavanju budžeta za 2010. Budžet je usvojen uz podršku tri poslanika koja ne pripadaju vladajućoj većini. Bilo je očekivano da će saradnja između SVM-a i Cvetkovićeve vlade biti okončana, pišu Pavlović i Stanojević. Sukob se preneo i na lokalni nivo, u Subotici, gde su odbornici DS-a počeli da preglasavaju svoje koalicione partnere iz SVM-a. Onda se umešao Boris Tadić koji je sa Ištvanom Pastorom, liderom SVM-a, dogovorio „nastavak strateške saradnje, uprkos aktuelnim problemima“.

SISTEMSKA ANOMALIJA I POJEDINAC: Da predsednik za premijera bira „bezbojnu političku ličnost“ moguće je kada predsednik ima podršku skupštinske većine, i eto zašto je Borisu Tadiću važno da predsednički izbori budu održani kad i parlamentarni. Koliko je taj polupredsednički sistem ili semiprezidencijalizam kod nas nezgodna rabota, iskusio je naš predsednik, u svom prvom mandatu (2004–2007) kada nije imao podršku skupštinske većine. Tada je bio samo ceremonijalni predsednik, i očito ne bi voleo da mu se to, u nekoj novoj parlamentarnoj većini – ponovo dogodi.

Ovako, računa se na kampanju bez mnogo rizika, „male“ stranke bi usred izbora, ako hoće koaliciju sa DS-om, morale da se opredele za Tadića – predsednika, i za to bi bile nagrađene. DS bi, na kraju krajeva, novu skupštinsku većinu mogao da oformi i sa naprednjacima. Rečju, svi gube, samo DS dobija.

Do ovih anomalija u sistemu ne bi dolazilo, pišu Pavlović i Stanojević, kada institucija predsednika ne bi bila politički atraktivna: „Zamislite alternativno institucionalno uređenje u kojem bi predsednik bio biran u Skupštini! Tada bi njegova pozicija i ponašanje bili drugačiji. U tom slučaju, on ne bi mogao da ima uticaj na predsednika vlade, ali – što je još važnije – za mesto predsednika ne bi se borile značajnije političke ličnosti. Pošto predsednik Republike (kada iza sebe ima skupštinsku većinu) sastavlja najveći deo vlade, on namerno bira slabe (nesamostalne) premijere i ministre finansija kako bi na njih mogao da vrši uticaj, ne bi li sačuvao koaliciju. Da je ustavna pozicija predsednika ceremonijalna (kao, recimo u Nemačkoj, Mađarskoj ili Italiji), lideri stranaka se ne bi takmičili za jednu tako beznačajnu poziciju, već bi se borili za mesto premijera, a onda bi se liderstvo u stranci ‘preselilo’ u liderstvo u vladi (kao u Velikoj Britaniji, Australiji, Italiji, Češkoj, Slovačkoj ili Izraelu). Pošto to nije slučaj, lider stranke svoju harizmu ‘nosi’ u kancelariju predsednika Republike iz koje je povremeno koristi za vođenje politike.“

Dva autora, na kraju zaključuju da sve napisano ne znači da je „Boris Tadić loš čovek“: „Stvar je u institucionalnom dizajnu, a ne u pojedincu.“

Sonja Liht će pak reći da je jedini neposredni izbor u Srbiji – izbor za predsednika države: „Tako je u našem ustavu, to je vrlo demokratski način izbora, hteli mi ili ne, to predstavlja ozbiljnu odgovornost.“ To nije isto kao u slučaju nemačkog predsednika, što je sada vrlo aktuelno pitanje u Nemačkoj, napominje gospođa Liht. Nemački predsednik se bira od predstavnika građana u Saveznoj skupštini sastavljenoj od poslanika Bundestaga i istog broja predstavnika pokrajina (sastaje se samo jednom u pet godina zbog izbora predsednika, prim. aut.). „Ovde, dakle, svaki građanin stavlja svoj glas u kutiju i to je jedan vrlo ozbiljan demokratski institut i pitanje je da li je dobro da se on ‘lepi’, da tako kažem, za ove ostale“, ističe gospođa Liht.

TAKO JE GOVORIO LJUŠA: Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, pak tvrdi da bi predsednik Republike do decembra bio „sigurna odstupnica“ ukoliko DS ne bi bio u poziciji da lako formira vladu i da u ovom trenutku predsednički izbori DS-u ne idu naruku: „Velika je nervoza i strah DS-a da je SNS u ovom trenutku najjača stranka u Srbiji i demokrate nisu sigurne da će formirati koalicionu vladu posle izbora. Predsednik Srbije bi, u tom slučaju, koristeći sve ustavne, zakonske i druge mehanizme mogao da do besmisla opstruira formiranje vlade koja nije po njegovom ukusu. U tom slučaju bi za DS bilo dobro da predsednik Republike ostane Boris Tadić, a da ne bude sada vanrednih predsedničkih izbora. Ova stranka je, na kraju krajeva, već kohabitirala. Imala je predsednika iz svoje stranke, a premijer je bio iz DSS-a.“

Oni koji dižu obrvu na svu ovu halabuku oko raspisivanja prevremenih predsedničkih izbora diskretno nalaze način da podsete Tadića da je Slobodan Milošević, skoro godinu dana pre roka raspisao prevremene predsedničke izbore 24. septembra 2000. godine, iako nije morao. Hteo je da pomogne da savezni i lokalni izbori što bolje prođu. „Ova pogrešna procena je posledica glupih ili nedobronamernih saveta“, rekao je u intervjuu za „Vreme“ nekoliko nedelja posle 5. oktobra Ljubiša Ristić.

Državna propaganda, tvrdi Milivojević, neće da prizna da je dobijanje statusa kandidata vrsta papirnatog optimizma: „Tu nema ničeg opipljivog što će uspostaviti bolji život, da se poslužim terminologijom DS-a. U trenutku kad imate vrstu obesmišljavanja kursa dinara, poskupljenja energenata, poskupljenja robe široke potrošnje, zamrzavanje odnosa sa MMF-om, samo je jedan zaključak, da ljudi žive mnogo lošije i da sticanje kandidature ne znači ništa ako ne stignu neke nove investicije. Iako mediji državne propagande šire optimizam, DS nema sa čime da se pohvali pred biračima. Ljudi koji racionalno razmišljaju u DS-u to vide. Najjača stranka opozicije ne nudi nikakva nova rešenja, nego u većini strateških poteza kopira DS, i po pitanju Kosova i po pitanju EU, a došla je u poziciju da ima rejting jači od DS-a. Šta bi bilo kad bi ta stranka i ponudila neko rešenje?

Sve su to problemi zbog kojih ne mislim da bi DS-u bilo u ovom slučaju mudro i racionalno da ide na predsedničke izbore. Osim u slučaju da zaista postoje neke snage unutar stranke da ubede predsednika Srbije da zaigra na tu varijantu hazarda i da pokuša da jednim udarcem pobedi na svim izborima.“

Ovovekovni srpski „ustavobranitelji“ i ostali tumači Ustava mesecima se spotiču o još jedno važno pitanje, pored navedena dva o predsedničkim izborima i DS-ovom kandidatu za premijera: ima li Tadić pravo da se kandiduje za predsednika Srbije opet? Spor je jasan: tumači Ustava tvrde da nema tu nikakve nejasnoće, i da, naravno da može, jer bi mu to bio drugi mandat po novom ustavu, budući da je njegov prvi mandat na mestu predsednika Srbije (2004–2007) bio u vreme državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa se zato sad i ne računa. „Ustavobranitelji“ pak tvrde da su to sve ozbiljne podvale i da bi mu sledeći mandat bio treći.

„Je li bio predsednik Srbije dva puta – jeste. Je li to isto lice – jeste. Tadić je napravio trampu sa Koštunicom, da DS glasa za Ustav, a da mu ovaj obezbedi još jedan mandat“, kaže Vesna Pešić.

Tu bi Tadić mogao svima da doskoči, ako bi rezultati parlamentarnih izbora bili povoljni za DS. Udovoljavajući „ustavobraniteljima“ izbegao bi pritiske kako se ne može kandidovati i treći put i ušao u Vladu Srbije – kao premijer.

Ipak, zasad je malo verovatan scenario po kojem bi se Tadić preselio sa Andrićevog venca u Nemanjinu. Jer bi, „ustavobraniteljima“ uprkos, mogao da obrne još jedan predsednički mandat, pa da onda zaigra na premijersku kartu. Ima vremena. „To nije nemoguće“, kaže Milivojević, „s obzirom na činjenicu da je on relativno mlad, jedan od mlađih političara naše političke scene, u stvari, među političarima koji kod nas još nešto odlučuju.“

Samo što bi morao da nađe svog Medvedeva.

ODMERAVANJE PRED GLASANJE: B. Tadić,… foto: reuters

…T. Nikolić,… foto: reuters

…I. Dačić,… foto: tanjug

…M. Dinkić,… foto: fonet

…D. Todorović… foto: a. anđić

…i Č. Jovanović foto: beta

KAKO ĆE IZGLEDATI NOVI SAZIV: Skupština Srbije foto: m. milenković