Svako ko je moćan koristi, kad god hoće, štap umesto šargarepe, jer mu se može, i Konuzin nije jedini koji deli packe i pridike. Malo je verovatno da je Cecino prisustvo na prijemu u Ambasadi Ruske Federacije bilo plod propusta, o takvim stvarima diplomatski protokol sigurno vodi računa. Možda neko misli da šamar od bratske ruke više boli, ali poniženje je poniženje, sa koje god strane dolazilo. Bilo ga je mnogo poslednjih decenija, a čini se, nažalost, da toga Srbiji neće nedostajati ni narednih godina
Poznavaoci zbivanja kažu da se na diplomatskim prijemima uglavnom pojavljuju isti gosti. Tako su i na svečanom prijemu u ruskoj ambasadi u Beogradu povodom 12. juna, Dana Rusije, među zvanicama prethodnih godina bili predstavnici državnog vrha Srbije, opozicionih partija, verskih velikodostojnika, krupnog kapitala, a kažu da je redovan gost bila i Svetlana Ražnatović, što do sada nije izazivalo preteranu pažnju. Međutim, ove godine je najpoznatija srpska udovica na prijem otišla pošto je, posle višegodišnje istrage, pravosnažno osuđena zbog mahinacija oko prodaje fudbalera „Obilića“, a za koji dan bi trebalo da joj počne osmomesečni kućni pritvor.
Srpske vlasti još od donošenja presude i nagodbe Ražnatovićke sa državom smušeno pokušavaju da besnoj javnosti objasne da Ceca nije privilegovana, i jedva čekaju da se prašina oko tog slučaja slegne. Zato su mnogi ocenili da je prisustvo Svetlane Ražnatović na mestu gde su se, između ostalih, našli Boris Tadić, Mirko Cvetković, Ivica Dačić, Dragan Šutanovac, Slavica Đukić-Dejanović, patrijarh Irinej, bilo žestok šamar koji je ruska ambasada, sa ambasadorom Aleksandrom Konuzinom na čelu, udarila srpskoj političkoj eliti.
PACKE I PRIDIKE: Mnogi su ovaj postupak vezali za ličnost Aleksandra Konuzina, koji je još od 2008, kada je preuzeo dužnost ambasadora Ruske Federacije u Srbiji, umeo da javno deli packe za koje se često smatra da izlaze iz uobičajenog javnog delovanja diplomate u stranoj zemlji. Na primer, uoči dolaska ruskog predsednika Medvedeva u Beograd 2009. godine, Konuzin je izneo mišljenje da je menjanje naziva beogradskih ulica koje su decenijama nosile imena sovjetskih maršala i generala, učesnika u bitkama za oslobađanje Srbije od Nemaca, bilo pogrešno, i da smatra da bi „ulice Beograda trebalo da nose imena svojih oslobodilaca“.
U junu 2009. ambasador Rusije je izjavio da u Vladi Srbije postoje protivnici razvoja rusko-srpskih odnosa. Protivnike nije želeo da imenuje, a opozicija je tvrdila da je mislio na „energetski lobi iz Vlade, okupljen oko Mlađana Dinkića“, kao i na tadašnjeg guvernera NBS Radovana Jelašića, lidere G17 plus, SPO-a i LDP-a. Konuzin se te godine požalio i na loš odnos prema frimama sa ruskim kapitalom, pošto se u Srbiji ne kupuju proizvodi tih preduzeća. Kasnije je te izjave malo ublažio, navodeći da je za teškoće kriva i finansijska kriza, ali su se u javnosti digli glasovi koji su tvrdili da Konuzin pokušava da za ruske firme obezbedi monopolski položaj, kakav već ima NIS.
U Srbiji je odnos političkih stranaka prema Rusiji pomalo paradoksalan. Dok deo javnosti, naročito opozicione, smatra da se vlast prodala Zapadu, na drugoj strani su oni koji misle da se ostvarila želja koju je pre nekoliko godina izrazio lider SNS-a Tomislav Nikolić, dok je još bio radikal, i da je Srbija postala ruska gubernija, sa Konuzinom na čelu. Ta strana Konuzinu zamera da je blizak sa „proruskim“ partijama, poput SRS-a, na čijoj je slavi lomio kolač. Konuzin se, inače, na slavama često pojavljuje, bio je gost i na slavi kraljevske porodice u Belom dvoru, na obeležavanju Aranđelovdana u Sabornoj crkvi u Beogradu. Zamera mu se i što je bio gost na konvenciji Srpske napredne stranke, gde je dočekan ovacijama. Osnovna zamerka, međutim, odnosi se na ono što se od pojedinih „prozapadnih“ partija, poput LDP-a, naziva „pokušajem uticanja na javno mnjenje u Srbiji“ i otvorenim agitovanjem protiv NATO-a, kao i neka vrsta „gubernatorskog“ odnosa prema srpskim vlastima, koje povremeno iskazuje.
KARIJERA: Ono što se doživljava kao neuobičajena diplomatska oštrina sigurno nije posledica ambasadorovog neiskustva. Aleksandar Vasiljevič Konuzin je rođen 1947. godine. Otac mu je bio profesionalni diplomata. Moskovski državni Institut za međunarodne odnose MIP završio je 1971. godine, kada je i počeo karijeru u diplomatiji. Radio je u ambasadama Rusije u Kamerunu, Gabonu, Alžiru, Francuskoj, u stalnoj misiji Rusije u UN-u u Njujorku. Od 2005. godine do aprila 2008. godine bio je direktor Odeljenja za međunarodne organizacije MIP Rusije, ima diplomatski rang izvanrednog i opunomoćenog ambasadora prve klase. Govori engleski i francuski jezik, a političari ga opisuju kao iskusnog diplomatu starog kova.
Od početka svog mandata, Konuzin je izuzetno aktivan u Srbiji. Pojavljuje se na mnogim mestima, sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem i predsednikom Borisom Tadićem nosio je pomoć u Kraljevo, držao predavanja na Univerzitetu Megatrend, prisustvovao obeležavanju godišnjice smrti patrijarha Pavla u manastiru Rakovica. Bio je i počasni gost na kik-boks meču u Jagodini, dok je njegov prethodnik na mestu ambasadora Aleksandar Aleksejev bio gost na svadbi sina gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića Palme.
Iako je i Aleksejev kao ambasador bio prilično aktivan, čini se da je Konuzin još agilniji, oštriji u izjavama, da ne govorimo o tome kakvo bi poređenje bilo sa ostalim ruskim ambasadorima u Srbiji u poslednjih 20 godina, čijih se imena danas malo ko ovde seća. Odgovor na pitanje otkud utisak da je Konuzinova moć veća od one koju su imali njegovi prethodnici možda bi mogla dati prošlogodišnja „Blicova“ lista najmoćnijih ljudi u Srbiji, mada su takve liste često predmet podsmeha. Na njoj, Konuzin je na 14. mestu, a od ambasadora su ispred njega Volfram Mas, ambasador Nemačke, na trećem, i Meri Vorlik, ambasadorka SAD u Srbiji, na sedmom mestu. Međutim, na prvom mestu liste je Kiril Kravčenko, generalni direktor Naftne industrije Srbije, a na desetom Vladimir Koldin, direktor rusko-srpske kompanije Jugorosgas, u kojem većinsko vlasništvo ima Gasprom.
Godine u kojima je Konuzin ambasador u Srbiji obeležio je pre svega dolazak moćnih ruskih kompanija poput Gasproma, najava još jačih ekonomskih veza, što su sledile i posete na visokom nivou poput dolaska predsednika Rusije Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina. Konuzin je više puta isticao značajnu ulogu Srbije kao jednog od osnovnih partnera Rusije na Balkanu, navodeći primere učešća Srbije u projektu Južni tok, izgradnju srpskog dela gasovoda, modernizaciju skladišta gasa „Banatski Dvor“ i zajedničko upravljanje kompanijom NIS. Ruski kredit od 800 miliona dolara srpska strana želi da iskoristi za četiri projekta – razvoj beogradskog železničkog čvora, uključujući završetak izgradnje stanice Prokop, rekonstrukciju deonice pruge Beograd–Bar, izgradnju pruge Valjevo–Loznica i modernizaciju pruge Niš–Dimitrovgrad.
Posle posete Putina u martu 2011, Konuzin je rekao da je u razgovorima premijera Rusije sa srpskim državnim vrhom prioritet bila energetika. „Zbog glasina koje se šire, Putin je detaljno i sveobuhvatno ispričao Tadiću o planovima u vezi s realizacijom Južnog toka i potvrdio da će gas tim gasovodom biti pušten 2015. Pohvaljeni su rad NIS-a i aktivnosti na formiranju podzemnog skladišta gasa ‘Banatski Dvor’. U okviru novih mogućnosti saradnje u energetici razgovarano je o rekonstrukciji ‘Đerdapa 1’ i ‘Đerdapa 2’“, naveo je Konuzin. Rečeno je i da je srpska strana zainteresovana da Rusi učestvuju u projektima na termoelektranama „Nikola Tesla“ i „Kostolac“, da je Rusija spremna da razmotri i mogućnost saradnje na izgradnji elektrana na gas, da je razgovarano o mogućnosti učešća srpske strane u izgradnji objekata potrebnih za Olimpijadu 2014. i Svetski fudbalski šampionat 2018… Ambasador Konuzin je demantovao megalomanske navode nekih srpskih medija da je ekonomski paket koji je Ruska Federacija namenila Srbiji vredan deset milijardi dolara, ali uz već nabrojane aktivnosti jasno je da je ekonomija jedan od faktora zbog kojih je uticaj Rusije u Srbiji jači nego prethodnih godina.
No, Srbija od Rusije traži pomoć i u nekim drugim stvarima, poput statusa Kosova. Ministar inostranih poslova Vuk Jeremić je mnogo puta do sada ponovio da je Rusija jedan od četiri temeljna stuba spoljne politike Srbije i jedan od njenih najbližih partnera u svetu, i da će „Rusija nastaviti da nas podržava u međunarodnoj areni po svim pitanjima u kojima od njih tražimo podršku“. Konuzin je u više navrata, kao u intervjuu „Politici“ u septembru 2010, rekao da je „pozicija Rusije vrlo jasna i precizna. Osnovom za održivo rešenje i dalje smatramo Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. A Misija UN-a na Kosovu dužna je da produži svoju ulogu u olakšanju tog procesa“. Konuzin je bio prvi ambasador Rusije koji je od uvođenja protektorata UN-a na Kosovu prisustvovao obeležavanju Vidovdana u Gračanici i na Gazimestanu.
Ruski ambasador je mnogo puta isticao da Rusija, „oslanjajući se na duhovnu i istorijsku bliskost naših naroda, namerava da pojača prisustvo u Srbiji i u sferama kulture, obrazovanja, informacionoj kao i u drugim oblastima“. Na viševekovnu bliskost pozivaju i „proruske“ snage, ali se pri tome zaboravlja koliko je naivno shvatanje da postoji bezuslovno bratstvo među moćnima i slabima, što ne važi samo za Rusiju i Srbiju. U realnosti, velike sile će zaštititi interese svojih malih partnera, dok im se ti interesi poklapaju. „Kao prvo, ambasador mora jasno da zna koji su interesi njegove zemlje i njene stavove o najvažnijim aktuelnim pitanjima. Kao drugo, on mora da razume ciljeve države u kojoj je imenovan. To omogućava da se odrede sfere poklapanja interesa dve države. Kao što je poznato, diplomatija je umetnost objedinjavanja zajedničkih napora država radi zajedničkih ciljeva,“ rekao je jednom prilikom Konuzin.
Konuzin je mnogo puta ponovio da će „Rusija do kraja podržavati srpsku bitku za Kosovo. Sve što Srbija odredi kao državnu politiku na tom putu, biće i stavovi Moskve“. Problem je što je srpska pozicija takva da često deluje da ni sama Srbija ne zna šta je tačno ta politika.
Uoči zasedanja Generalne skupštine UN-a u septembru prošle godine na kojoj je Srbija podnela rezolucije o Kosovu, u opticaju je bio Nacrt rezolucije koju je podržala i Rusija. Onda su iz EU stigli signali da bi pred Generalnom skupštinom trebalo da se nađe modifikovana rezolucija, što je Srbija prihvatila pod pritiskom kome je bila izložena. „Pre usvajanja rezolucije, od nas je zatraženo da podržimo drugi tekst, koji su zajednički sačinili Srbija i zemlje EU. Podržali smo ga zato što je bio prihvatljiv za Beograd. Rusija iskreno ispunjava svoje obaveze prema partnerima“, rekao je tim povodom Konuzin.
„Obaveze prema partnerima“ na koje Rusija misli kada je Srbija u pitanju očigledno se najviše odnose na još jedno vruće pitanje, a to je članstvo u NATO-u. Oko tog pitanja, Konuzin i ostali ruski zvaničnici najmanje biraju reči.
Konuzin je pre dolaska Putina u posetu Beogradu u martu 2011. izjavljivao da „ne vidi protivrečnost u tome što je većina Srba protiv NATO-a,“ i dodao da „neko hoće da izmeni društvenu klimu i pripremi teren za promenu srpskog stava“. „Srbima pričaju o spremnosti da pomognu njihovom približavanju NATO-u, iako oni to ne traže. Polazim od toga da odluku treba da donesu sami Srbi. Odlučite se!“, rekao je takođe ruski ambasador.
Prilikom posete Beogradu, Putin je izneo ruski stav: „Ovo pitanje Srbi treba sami da reše, ali Rusija smatra za neophodno da iznese svoje mišljenje o širenju NATO-a, koje ugrožava njenu bezbednost. Eventualna odluka o razmeštanju raketa na teritoriji Srbije bila bi pretnja za bezbednost Rusije i ona bi bila primorana da preduzme vojne mere kako bi otklonila tu vojnu pretnju. Te mere neće biti uperene protiv Srbije, nego protiv tih raketa.“
Komentarišući ovu izjavu, Konuzin je rekao: „Srbija ima pravo da se priključi bilo kojoj organizaciji. Poštovaćemo odluku koju ćete sami doneti, ali računamo da će Beograd s poštovanjem prići našim razmišljanjima da bi ulazak u NATO predstavljao pretnju po bezbednost Rusije. Lično smatram da je neophodno Srbiji objasniti situaciju šta bi bilo kada bi na njenoj teritoriji postojala pretnja po bezbednost Rusije. Sarađivali smo 800 godina i nikad se takvo pitanje nije pojavilo. Naprotiv, ratovali smo protiv zajedničkih neprijatelja i nije do kraja jasno iz kojih razloga na teritoriji Srbije može biti razmešteno oružje upereno protiv Rusije.“
Gledano sa te strane, šamar u vidu suočavanja Cece sa državnim vrhom u ruskoj ambasadi mogao bi biti i odgovor na trodnevnu vojnu konferenciju koja je ove nedelje održana u Beogradu. Strategijsku vojnu konferenciju za partnere, na kojoj su učesnici bili načelnici generalštabova i predstavnici zemalja članica NATO-a, Partnerstva za mir, Mediteranskog dijaloga, Istanbulske inicijative za saradnju i kontakt država, kao i visoki vojni predstavnici EU i NATO-a, organizovala je Saveznička komanda za transformaciju. Dragan Šutanovac, ministar odbrane Srbije, istakao je da je ta konferencija bezbednosna, a ne politička i strateška. Bivši pomoćnik ministra odbrane Bojan Dimitrijević smatra da nije striktno reč o NATO konferenciji, jer nisu svi učesnici iz zemalja članica NATO-a, ali možda Rusi to nisu tako razumeli.
Mnogo više izjava koje je ruski ambasador dao prethodnih godina bile su potpuno diplomatske, poput onih da Rusija nije protiv priključenja Srbije EU, da je podela srpskih političkih stranaka na proevropske i proruske „vrlo uslovna i veštačka“ i da bi srpske stranke trebalo pre svega da štite srpske nacionalne i državne interese. Isticao je da se „ne seća se da smo ikada imali ovoliko značajan potencijal i obostranu želju za saradnjom u mnogim oblastima“, navodio da je „Srbija divna zemlja, lepa, raznolika, ponekad nepredvidiva“, da su „ljudi čvrstog karaktera, radni“, da veoma ceni izuzetnu naklonost Srba prema Rusima i Rusiji, da su „između naših dveju evropskih zemalja odnosi zasnovani na dubokim korenima prijateljstva i etničkom, kulturnom, jezičkom i religioznom zajedništvu“.
Izjave o bratstvu i prijateljstvu su, međutim, svuda deo diplomatskog folklora, lepo zvuče, a ništa ne koštaju. Suverenitet je proporcionalan snazi, najčešće vojnoj ili ekonomskoj. Srbija je u stalnoj iznudici, i po pitanju para i po drugim osnovama, kao što je borba za Kosovo, i u poziciji da neprestano nekoga za nešto moli. Pri tome, nema baš mnogo toga da ponudi zauzvrat, mada Konuzin kaže da je Srbija odlično mesto za biznis, pominjući položaj u centru Evrope, članstvo u organizaciji CEFTA, Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom.
U takvoj situaciji, svako ko je moćan koristi, kad god hoće, štap umesto šargarepe, jer mu se može, i Konuzin nije jedini koji deli packe i pridike. Malo je verovatno da je Cecino prisustvo na prijemu u Ambasadi Ruske Federacije bilo plod propusta, o takvim stvarima diplomatski protokol sigurno vodi računa. Možda neko misli da šamar od bratske ruke više boli, ali poniženje je poniženje, sa koje god strane dolazilo. Bilo ga je mnogo poslednjih decenija, a čini se, nažalost, da toga Srbiji neće nedostajati ni narednih godina.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
