Pogled na smrdljivi sir i još bolje

Poslednji pravi popis poljoprivrede sproveden je u Srbiji 1960. godine; prvi sledeći 1969. pravljen je na uzorku: od tada popisa poljoprivrede nije bilo, već su u okviru popisa stanovništva prikupljani osnovni podaci o domaćinstvima koja imaju poljoprivrednu proizvodnju. Međutim, takav način prikupljanja podataka na dobrovoljnoj bazi nije mogao da pruži pravu sliku stanja, što je jedan od razloga za sprovođenje ovog detaljnog.

Drugi razlog je što bez njega nema ni govora o pretpristupnim fondovima Evropske unije.

Popisom će biti prikupljeni svi relevantni podaci o poljoprivrednim gazdinstvima, bez obzira na status – da li je vlasnik pravno ili fizičko lice, da li je registrovano ili ne, da li je izvor osnovnih prihoda ili je „usputno“. Upitnik se sastoji od više stotina pitanja: gde se gazdinstvo nalazi, sa koliko zemljišta raspolaže, koliko i kako se zemljište koristi, sve to po kategorijama zemljišta, da li i koliko se zemljište navodnjava, koje sve agrotehničke mere se primenjuju sa posebnim osvrtom na primenu mineralnog i stajskog đubriva, koliko ima domaćih životinja po vrstama i kategorijama, koliko je radne snage angažovano u procesu proizvodnje, šta poseduje od mehanizacije, opreme, objekata…

SRBIJA/JUGOSLAVIJA U EVROPI: Onaj prethodni popis, po obuhvatu sličan ovome, a za razliku od ovoga sad, sproveden je kad su takvi popisi vršeni u većini zemalja evropskog zapada – u Nemačkoj, Francuskoj, Beneluksu, Danskoj, Britaniji, Austriji… U to vreme, naime, evropska poljoprivreda je bila poprilično neefikasna, produkcija poljoprivrednih proizvoda je bila nedovoljna za „prehrambenu sigurnost“ stanovništva, a Evropa je bila neto uvoznik hrane iz SAD.

Podaci dobijeni tim popisima bili su osnova za izradu strategije razvoja poljoprivrede u svakoj zemlji ponaosob, sa ciljem da proizvodnja bude efikasnija, a hrana jeftinija. Sve te strategije su sa manjim varijacijama ličile jedna na drugu: podrazumevale su jeftine dugoročne kredite za nabavku mehanizacije, za podizanje trajnih zasada, za prerađivačke kapacitete, a kratkoročne za zasnivanje proizvodnje. Ujedno, kreiran je sistem podsticaja i premija.

I tako, poput svih tih evropskih zemalja, u Jugoslaviji je napravljen Zeleni plan, kome je, ko veruje-veruje, u fokusu bio individualni poljoprivredni proizvođač. Slika dobijena popisom ne beše cvetna: recimo, prema rezultatima, prosečno poljoprivredno gazdinstvo u privatnom vlasništvu raspolagalo je sa 4,2 hektara obradivog zemljišta, što je primljeno kao „malo“, da je mali individualni posed razlog što je poljoprivredna proizvodnja neefikasna, traktori u privatnom vlasništvu su bili retkost, što je takođe ocenjeno kao vrlo nepovoljno, o kombajnima i sličnim mašinama privatnici su mogli samo da sanjaju. Istina, ni državna poljoprivredna dobra nisu mogla da se pohvale bogzna kakvom mehanizovanošću: do sredine sedamdesetih u berbi kukuruza na njivama državnih/društvenih poljoprivrednih kombinata i zemljoradničkih zadruga pod obavezno su dobrovoljno učestvovali vojnici JNA i srednjoškolska omladina. Prosto, nije bilo dovoljno kombajna za kukuruz, odnosno prinos je bio preveliki za kapacitet mehanizacije.

Neka bude zabeleženo i primljeno na znanje i ravnanje: na prinos od četiri tone pšenice ili šest tona kukuruza po hektaru, koji se sad ocenjuju kao izvrsni, u to vreme se gledalo kao na smrdljiv sir i isticani su kao primer kako ne treba da se radi. Od tada je, takođe, ona legendarna vest da je „17. januara berače kukuruza iznenadio sneg“, što se svako malo pominje sprdnje radi, mada može da se čita i ovako: malo je bilo ruku, malo je bilo mehanizacije, a kukuruza mnogo.

Kako god, otvorene su kreditne linije sa povoljnim kamatnim stopama za nabavku mehanizacije, za izgradnju ekonomskih objekata, za uzgoj goveda, svinja, pilića, za podizanje trajnih zasada – vinograda i voćnjaka. Tada se, recimo, u zapadnoj Srbiji započelo sa intenzivnom proizvodnjom malina, po Šumadiji i Pomoravlju nicale su štale za krave muzare i tov bikova, po Sremu svinjogojske farme. Značajna sredstva uložena su u fabrike pooljoprivredne mehanizacije, petrohemijsku industriju: kilogram „veštaka“ koštao je koliko kilogram pšenice, traktor je mogao da se kupi za vagon-dva kukuruza.

Nedugo zatim, Srbija je bila najveći izvoznik malina u svetu, govedina se izvozila na zapad, svinjetina na istok, a silosi u Luci Beograd radili su kao protočni bojler: iz železničkih vagona i kamiona pšenica i kukuruz u zrnu su sa jedne starne silose punili, sa druge strane su tovarene barže koje su žito prevozile u Konstancu.

AJD JOVO NANOVO: Šta je bilo, bilo je, sad je važno šta će da bude. Kao i onda, prvi korak je popis, da se konačno slovom i brojem zna čime se raspolaže. U onom (usputnom) popisu iz 2002. godine evidentirano je 778.891 poljoprivredno gazdinstvo u čijem posedu je bilo 1.844.768 hektara obradive zemlje ili 2,37 hektara po gazdinstvu: skoro dva hektara manje nego pre pola veka iako je onda privatni posed bio ograničen na deset hektara obradivog zemljišta po gazdinstvu, a 20 hektara ukupno, sa sve šumom i pašnjacima.

Razvrstavanje gazdinstava prema veličini poseda pokazalo je da čak jedna dvadesetina gazdinstava nema zemljište u vlasništvu, već ga iznajmljuje, da oko trećina poseduje svega (do) jedan hektar, malo više njih poseduje do tri hektara, da petina poseduje do pet, osmina do osam, a tek jedna pedesetina ukupnog broja gazdinstava poseduje preko 15 hektara obradive zemlje. U rezultatima tog popisa, međutim, nigde nije navedeno sa koliko poljoprivrednog zemljišta raspolažu veleposednici.

Od ukupnog broja tada evidentiranih gazdinstava, prosečna veličina poseda je u Vojvodini bila za (svega) trećinu veća od onog „centralnosrbijanskog“, ali je četiri petine subvencija „po hektaru“ završavalo baš u Vojvodini, s tim da prosečni prinos po jedinici površine u Vojvodini nije bio veći nego u „ostatku“ Srbije. Naprotiv.

Biće zanimljivo kad se budu čitali rezultati. Recimo, saznaće se koliko je poljoprivrednog zemljišta preteklo, koliko se koristi za proizvodnju, a koliko je samo podloga za dobijanje subvencija, kakva je struktura vlasništva, koliko zaista ima poljoprivrednih proizvođača i šta oni, zapravo, proizvode.