Zanimljivo je to što se, recimo, od rušenja Berlinskog zida 1989, učestalost javne upotrebe reči masakr i genocid povećava. Tek posle toga masakr i genocid postaju političke i medijske poštapalice.
Takođe, te reči ranije nisu korišćene ni za „strateško“ bombardovanje Hanoja, ni za Avganistan kad su tamo bili Rusi/Sovjeti. Kao da je postojao neki prećutni dogovor o kućnom vaspitanju u komunikaciji. Indirektni dokaz za to je banalna činjenica što posle srozavanja bipolarnog u monopolarni svet, iza kraja tzv. hladnog rata, genocid osvaja medije, a holokaust ostaje pojam ograničenog obima.
A u pitanju značenja, reč je o skoro istom. Genocid: uništavanje roda, naroda, cele zajednice (kako god i po kom god je kriterijumu definisali, od krvi do jezika i vere). Holokaust: potpuno spaljivanje žrtvenih životinja – sve bogovima, ništa vernicima. Genocid je u javnu upotrebu uveden posle Hitlerovog pokušaja istrebljenja Jevreja, holokaust je u to doba korišćen kao sinonim, a tako se koristi i danas.
Izostavljanje holokausta iz današnjeg svakodnevnog političkog medijskog rečnika, uz nesrazmerno lako korišćenje pojma genocid je, čini se, svakako sramota. Kao i još lakšeg pisanja one, još „manje“ reči, masakr.
Olaka upotreba reči genocid u američkim-zapadnim medijima, političkim telima i međunarodnim institucijama je predmet analize u knjizi Politika genocida (Edvard S. Herman, Dejvid Piterson, Vesna info, Beograd 2010). Rezultati analize su, koliko god to bilo očekivano od autora i pisca predgovora Noama Čomskog, bolno porazni.
U najkraćem, relativno kratak rukopis, objavljen kod Monthly Review Pressa (The Politics of Genocide, 2010) pokazuje da je u slučaju Konga, gde je rat koji kontrolišu velike i ostale sile od 1998. do 2007. godine, sa oko 5,4 miliona mrtvih, u medijima označen kao genocid ukupno 17 puta. Istovremeno, isti mediji su za dve godine sukoba na Kosovu i Metohiji (1998–1999, broj mrtvih oko 5000) istu kvalifikaciju upotrebile 323 puta. Drukčije obračunato, na Kosovu i Metohiji „genocid“ zahteva 15, a u Kongu traži mnogo više, 320.000 ubijenih.
Tabela načinjena na osnovu objavljenih podataka čini još apsurdnijom – ili razumljivijom, kako vam drago – podelu genocida u kategorije zgodne za medijsku i političku manipulaciju.
Tako, postoji „konstruktivni genocid“, kada SAD i međunarodna zajednica, ko god da se tako legitimiše, uvode sankcije i vode ratove protiv – u ovom slučaju – Iraka. Genocid je, naravno, počinio režim Sadama Huseina. Osim toga, proganjao je Kurde (za razliku od turskog režima) i imao oružja masovnog uništenja (koja Izrael nema).
Sledi kategorija „zlikovačkog genocida“, kojom se u ovom rečniku pokrivaju zbivanja u Darfuru, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, u Ruandi i Kongu. Recept je prost: jedna od zaraćenih strana je „genocidna“, ostale su žrtve.
Na trećem mestu su „benigna krvoprolića“, masovna ubijanja u Sabri i Šatili, izraelska invazija Gaze 2008–2009, hrvatska operacija „Oluja“ 1995, Avganistan, Istočni Timor, Salvador i Gvatemala. Svode se na neplanirane ili kolateralne žrtve akcija „dobrih momaka“, koji se, inače, oduvek bore za demokratiju i njene vrednosti.
Kao četvrta, postoji i kategorija mitskog genocida, koji u ovoj knjizi ilustruje „slučaj Račak“.
Kako je već mnogo puta rečeno, doba visoke osetljivosti na zloupotrebu ljudskih prava počinje da preovlađuje krajem hladnog rata, proklamovanjem odgovornosti za zaštitu civilnog stanovništva od genocida, ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i etničkog čišćenja kao i stvaranjem međunarodnih sudova za „okončavanje nekažnjavanja počinilaca krvoprolića koja duboko potresaju savest čovečanstva“. Autori Politike genocida to opisuju kao prilagođavanje međunarodnog prava potrebama moćnih, da bi se omogućile selektivna istraga, selektivno gonjenje i selektivna nekažnjivost.
U tom pogledu zanimljivo je, na primer, pisanje „Njujork tajmsa“ o ratu u Iraku. Uprkos činjenici da je napad jedne države na drugu u principu ugrožavanje principa Povelje UN-a i međunarodnog prava, nijedan od uvodničara „Njujork tajmsa“ nijednom nije pomenuo Povelju UN-a ili međunarodno pravo ni u jednom od 70 napisa o Iraku, objavljenih od 11. septembra 2001. do 21. marta 2003. godine.
Tri godine pre no što će predsednik SAD Bil Klinton objaviti svoju odluku da NATO bombarduje tadašnju SRJ zbog toga što je Miloševićev režim na Kosovu ubio više od 100.000 Albanaca, njegovu priču definisala je Medlin Olbrajt, tadašnja ambasadorka SAD u Ujedinjenim nacijama. Za televiziju CBS komentarisala je procenu Unicefa da je zbog američkih sankcija oko pola miliona dece stradalo u Iraku. „Da li verujete da je cena navedenih smrti pola miliona iračke dece isplativa?“, upitala je novinarka CBS-a. „Mislim da je to veoma težak izbor, ali mislim da je vredno, vredno je toga“, odgovorila je ambasadorka Medlin Olbrajt.
