Nova srpska vlada zatekla je javne finansije koje su u veoma lošem stanju. Na jednoj strani rashodi i prihodi nisu usaglašeni, pa je naša država u 2012. godini trošila više od onoga što prihoduje, produbivši deficit na 6 odsto BDP-a, do sada nezabeležen nivo u ovom veku. Visok deficit može se ispeglati jedino zaduživanjem zemlje koje se bliži kvoti 60 odsto bruto domaćeg proizvoda ili emisijom novca, što na svu sreću i dalje nije baš glavna opcija u Srbiji. Privreda pati od nelikvidnosti kako zbog kašnjenja u plaćanju koje je drugo ime za prikrivanje deficita tako i zbog istiskivanja privatnog sektora sa tržišta bankarskih kredita. Javne finansije je karakterisalo šarenilo nameta, koji su Srbiju 2012. godine učinili neverovatno sličnom Srbiji 2000. godine, a Cvetkovićevu vladu Marijanovićevoj, barem kada je reč o kreativnim načinima namicanja sredstava na svim nivoima vlasti.
Ako se ičim može opisati delovanje Vlade na konsolidaciji javnih finansija i vođenju ekonomske politike, to je raznorodnost, koja u našim uslovima uvek rezultira u feudalizovanoj strukturi gde neko može da udara u klin, a neko u ploču. Stoga je teško i reći šta je Vlada tačno obećala, jer su obećavali mnogi u svoje ime. Svaka strategija, politika ili zakon plod su dugotrajne trgovine koja treba da pomiri stvari koje po prirodi nikako ne treba pomirivati, ili su potpuno unilateralni ako se oceni da nisu preterano bitni. U takvim uslovima, konsolidacija javnih finansija na nekom pristojnom nivou sve više liči na nemoguću misiju, a konsenzus se postiže na nivou koji sprečava da se naš fiskalni sistem bukvalno uruši, ali ne daje nadu da će naše javne finansije biti resurs, a ne problem koji svako malo treba sanirati.
BELE PARE, CRNI DANI: Prva stvar koju treba imati na umu jeste da se javne finansije mogu uravnotežiti na različitom nivou. Ako su, na primer, poreski rashodi gotovo 50 odsto bruto domaćeg proizvoda, a država prihoduje na nivou od 44 odsto, vrlo je jasno da se taj jaz mora zatvoriti. Međutim, ako se vratimo unazad, srpska privreda je posrtala pod nivoom potrošnje koji je bio nešto veći od tih 44 odsto. Jedini način da se deficit zatvori, a da to ne uzrokuje dalje seljenje privrede u sivu ekonomiju ili bilo gde van Srbije ili odustajanje od bavljenja biznisom uopšte, jeste da se deficit pegla smanjenjem rashoda. Govoriti o tome da se deficit zatvori povećanjem prihoda imalo bi smisla da je bivša vlada (koja je i pola sadašnje vlade) kao odgovor na krizu smanjila poreske namete što bi rezultiralo nižim poreskim prihodima na nivou, recimo, 40 odsto BDP-a, zadržala nivo potrošnje na tih nešto preko 44 odsto BDP-a i rekla: imali ste od nas bele pare za crne dane, vreme je da se vratimo na staro i da u dobrim godinama vratimo ovo što ste dobili kao vetar u leđa. Tako se postavljaju odgovorne vlade kada nastupi eksterni šok, a u godinama prosperiteta umesto fingiranja boljeg života kroz budžetsku potrošnju stvaraju uslove da crni dani ne budu tako crni kao u Srbiji. Sve u svemu, ako Vlada uspe da uravnoteži budžet tako što će kozmetički smanjiti rashode, pokušati da namakne još prihoda, uz nadu da će naš BDP rasti dovoljno brzo da se za pet-šest godina prihodi i rashodi uravnoteže na nekom nivou koji će svakako biti i dalje sa jako velikim učešćem državne potrošnje u BDP-u, Srbija je dobila presudu siromaštva na dugi rok, sa stopama rasta BDP-a od 1–2 odsto godišnje u proseku. Tako je godinama u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, na primer, koje su mnogo manje korumpirane od Srbije i sa mnogo izgrađenijim institucijama. Kod nas, u stvari, može biti samo gore. Drugim rečima, vlada koja jasno kaže šta neće, a nejasno šta hoće, dovešće do toga da prosečan građanin Srbije koji ima sreću da radi treba da sačeka 48 godina da mu plata poraste sa sadašnjih 350 evra na 700 evra. Sve u svemu, važno je znati ne samo kako se konsoliduju javne finansije, nego i na kom nivou se to dešava. Kako bilo, obećano je da će država štedeti na sebi, a ne na građanima, tako da je ovo obećanje nemoguće prekršiti jer ne znači ništa.
Dalje, nije ključno pitanje samo koliko država troši (mada je izvesno da visoka državna potrošnja i brz rast nikada ne idu zajedno), već i šta građani dobijaju zauzvrat. Situacija je tu katastrofalna jer sve ocene međunarodnih organizacija govore o tome da su srpsko zdravstvo i obrazovanje šampioni niske vrednosti za novac, a nova vlada nam nije predložila ništa smisleno u ovoj oblasti. Penzioni sistem je prividno izdašan prema korisnicima, ali s druge strane ta izdašnost će rezultirati mizernim rastom penzija u narednoj deceniji. Rešenja se ne nude, a ruku na srce nisu ni obećana. Konačno, javna preduzeća su i dalje rupe bez dna, a kako nema nada da će iste bilo ko privatizovati, a posebno nema želje da prestanu biti pola firme–pola socijalne institucije, ona nastavljaju da rade ošljarski svoj posao. Na kraju, tu je i javna administracija, koja je formalno na tapetu, ali od nekih reformi koje nisu personalne promene viđeno je, pa čak i najavljeno jako malo, ako se ne računaju predizborne poštapalice. Dakle, naša država je skupa, troši više nego što prihoduje, guši privredu, daje loše proizvode i usluge i nema ozbiljnih strateških namera da se promene temelji. Stoga u nastavku malo više o taktičko-operativnim manevrima Vlade, a na kraju povratak na tle neophodnosti strukturnih reformi.
SVE PRAVE SRPSKE POLITIKE: Ako je verovati Vladi, fiskalna strategija je osnovni dokument kojim se definišu strukturne reforme. Predlog strategije u domenu strukturnih reformi iznosi obilje dobrih predloga i još više neodređenih i neprimenljivih želja, koji su bili deo ranijih strategija i koji su ili parcijalno ili nikako sprovedeni u praksi. Strukturne reforme se usredsređuju na strukturne reforme realnog sektora i to unapređenje poslovnog okruženja, zemljišnu, politiku, tržište rada, podsticanje izvoza i reformu javnog sektora, odnosno strukturne reforme javnog sektora. Iz izloženog paketa je vidljiva želja za usaglašavanjem sa standardima EU, privatizacijom, uvođenjem konkurencije tamo gde ona ne postoji, jednakosti učesnika na tržištu, borbom protiv korupcije, ukidanjem nepotrebne i reketaške regulacije i drugim merama koje su agenda svake ozbiljne vlade. Međutim, teško je verovati da će ovakva agenda, koja ne korespondira sa dnevnom operativnom agendom, a pogotovo istupanjima čelnih ljudi Vlade, postati stvarnost. Ovo je naročito slučaj kod reforme tržišta rada, gde se dosta obrađuju nebitne stvari, bitne stvari se izražavaju u obliku načela, a propušta se istaći da bi najbolja reforma tržišta rada bila vraćanje zakona koji su postojali pre 2004. godine. Strukturne reforme koje podstiču izvoz kao poseban deo reformi realnog sektora kao takve su nepotrebne, budući da bi sprovođenje ostalih sistemskih reformi zasigurno unapredilo izvoz samo po sebi. Sam deo posvećen izvozu je napisan uopšteno deskriptivno, neinformativno i neodređeno.
Kada je reč o reformi javnog sektora, velika pažnja se posvećuje boljem korporativnom upravljanju javnim preduzećima, ali je o tome teško suditi iz načela dok se ne vidi operacionalizacija. Ističe se opredeljenje za smanjenje subvencija koje ne može nikako da se stavi u isti koš sa agrarnom politikom, dok se trima svetim kravama srpske politike – penzijama, zdravstvu i obrazovanju, koji su glavni potrošači i gde je teško bilo i „R“ od reformi – posvećuje jedna stranica. U najkraćem, ovaj dokument, barem u delu koji se tiče onoga šta nam valja činiti, zahteva ozbiljnu reviziju da bi bio uopšte strategija, koja ima sve elemente strateške analize, konzistentnost i koji ova vlada može da primeni u praksi.
KAKO NA ZELENU GRANU: Ako i znamo šta Vlada neće, videli smo do sada šta hoće. Dobro je da su ukinuti parafiskalni nameti. Ne valja što se ne odustaje od toga da porez na dohodak ide opštinama, jer to ne postoji nigde u svetu. S jedne strane se štedi na subvencijama, s druge strane se široko tovare obaveze državnih banaka kojima je loše upravljano na sve građane Srbije. Na jednoj strani se smanjuju plate menadžmentu javnih preduzeća, a žele se privući vrsni profesionalci. Dobro je ako se već želi zahvatiti više da se oporezuje potrošnja (PDV), ali ne valja što se najavljuje porast poreza na dobitak, a posebno poreza na poreske rajeve. Loše je što koristimo refrakcije jer u sadašnjim uslovima to će otvoriti nova korupciona polja, baš kao i kod poreskih oslobađanja za Kosovo.
Dobro je da se najavljuju socijalne karte, jer je besmisleno da svi primaju socijalnu pomoć kroz jeftin hleb, struju, grejanje…. Ali od ovoga neće biti nikakve vajde ako se javnim preduzećima bude postavljao imperativ da ne naplaćuju svoja potraživanja ili da prodaju sve lošije proizvode fingirajući da nema poskupljenja. Odlično je što se smanjuju subvencije, ali ako to ne bude praćeno isterivanjem na čistac nekih firmi, ništa od toga. Ne valja što se pomalo zamagljuje kolika je podrška u vidu subvencija poljoprivredi, pa se želi trošiti i široko i usko u isto vreme. Ne valja što država kreira nelikvidnost, a potom sama podstiče kredite za likvidnost sredstvima iz budžeta. To nije logično, ni zdravo.
Ima ideja da se javna preduzeća vode na način koji će simulirati rad privatnih firmi, ali nema operacionalizacija, a do sada viđeno ne daje nadu. Jedini lek, privatizacija ili barem privatno-javna partnerstva, odbija se s gnušanjem. Umesto nastavka privatizacije koja je stala i koju uglavnom treba obaviti kroz stečaje, traže se egzotična rešenja koja nikada i ne budu realizovana. Kod penzionog sistema, gde važi zakon velikih brojeva koji kaže da je tu bolje uštedeti jedan odsto, nego na platama menadžera u javnoj upravi 90 odsto, postoji velika taraba za reforme. Ne može, iako to na dugi rok najviše košta same korisnike penzija.
Ako ćemo suditi po rebalansu, nema ništa od transparentnosti budžeta i javne rasprave, čak i među poslanicima. Nadam se da je to poslednji manir tog tipa i da će rasprava o budžetu za 2013. biti vrlo javna, sam budžet razumljiv, a da ćemo dobiti izveštaj o izvršenju budžeta za 2012. Ako se to troje (ne) desi, biće jasan znak da li ima volje da se za početak zaista uđe u trag svim neracionalnostima.
Kako bilo, neće biti izlaska na zelenu granu ako se ne postave osnove za:
1. Temelje reformi svetih krava. Početi ozbiljnu reformu zdravstvenog, penzionog i obrazovnog sistema koji su neefikasni i neprimereni našim mogućnostima.
2. Ukidanje zakonskih monopola u privredi i povlašćenih privrednih subjekata. Ovde posla ima na sve strane i mnogo može da se uradi u prvih 100 dana.
3. Privatizaciju. Privatizovati javna preduzeća ili sprovesti JPP i na taj način rešiti pitanje departizacije.
4 Smanjenje državne potrošnje kroz ukidanje nepotrebnih agencija i drugih tela, odnosno smanjenje njihovih troškova. Treba proširiti i predložiti i plan stvarne, a ne samo fiktivne racionalizacije.
5. Unutrašnju liberalizacija spoljne trgovine. Ukinuti sve dozvole, kvantitativna ograničenja i obavezu da se spoljnom trgovinom mogu baviti samo firme koje su za to registrovane. Borbu protiv privatnih monopola voditi kroz podsticanje konkurencije, a ne kroz administrativne postupke.
6. Istinsku giljotinu propisa. Svi propisi koji su zastareli, nepotrebni, a ponajviše propisi koji su štetni za privredni razvoj Srbije treba da budu ukinuti. Ovo je ujedno i najbolja borba protiv korupcije.
7. Izmena zakona o radu. Direktan rezultat kolektivnog pregovaranja i zaštite zaposlenih je visoka nezaposlenost. Obezbediti lakoću zapošljavanja, a ne teškoću otpuštanja.
8. Pomoć za istinski ugrožene. U Srbiji postoji pogrešna percepcija o tome ko je istinski ugrožen. Socijalnu pomoć treba usmeriti samo na istinski ugrožene i u tom cilju uvesti bolje indikatore socijalnog stanja domaćinstva.
