Jasno je da uloga suda prilikom odlučivanja o sporazumu o priznanju krivičnog dela ne bi smela biti jednostavna ocena uslova, odnosno da li je predložena kazna u zakonom propisanim granicama. Takvo pravno rešenje bi oduzelo sudu njegovo najvažnije ustavno i zakonsko ovlašćenje - da izriče krivičnu sankciju. U suprotnom bi kaznu izricao javni tužilac, dok bi sudija bio obavezan da takvu sankciju prihvati, za šta nema osnova u zakonu
Dusan Dakicfoto:privatna…
Američki pravni rečnik definiše sporazum o priznanju krivice (“
”) kao sporazum između optuženog i tužioca, u kojem okrivljeni pristaje da prizna krivicu za neke ili sve optužbe protiv njega u zamenu za ustupke od strane tužioca. U Sjedinjenim Američkim Državama velika većina krivičnih predmeta ne ide na suđenje.
U Srbiji nije ista pravna situacija i sudovi sporadično odlučuju o sporazumu javnog tužioca i okrivljenog o priznanju krivičnog dela. Da li će se ovaj trend promeniti kada zamenici javnog tužioca postanu javni tužioci?
ODBIJANJE ILI PRIHVATANJE SPORAZUMA O PRIZNANJU KRIVIČNOG DELA
Da li sudija mora da prihvati sporazum o priznanju krivičnog dela ukoliko je predložena krivična sankcija znatno blaža ili stroža od uobičajenog raspona kazne za sličnu pravnu situaciju?
Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) predviđa da će sud rešenjem odbiti sporazum o priznanju krivičnog dela ako, između ostalog, utvrdi da kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum, nije predložena u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom.
Vrhovni kasacioni sud je u svojoj presudi KZZ 2/20 od 6. 2. 2020. godine naveo da prilikom prihvatanja sporazuma o priznanju krivičnog dela sud ne odmerava kaznu, nego se o kazni sporazumevaju javni tužilac i okrivljeni, dok je sud ovlašćen samo da utvrdi ispunjenost uslova iz člana 317 stav 1 tačka 4 ZKP u pogledu kazne. Dakle, Vrhovni kasacioni sud jasno navodi da je jedina uloga suda u procesu prihvatanja sporazuma o priznanju krivičnog dela da sporazum detaljno prouči i da se uveri da je sa stanovišta zakona opravdano navedeni sporazum odobriti i pretočiti ga u osuđujuću presudu. To dalje znači da sud proverava da li se predložena sankcija uopšte može izreći za konkretnu vrstu krivičnog dela i da li se konkretna mera krivične sankcije nalazi u okvirima zakonskog minimuma ili maksimuma koji je predviđen za konkretno krivično delo povodom kojeg je okrivljeni priznao krivicu. Vrhovni kasacioni sud je izbegao da se osvrne na izrečenu krivičnu sankciju sa aspekta njene neophodnosti u odnosu na svrhu kažnjavanja.
SAMO SUD MOŽE DA DONESE PRESUDU
Međutim, ovakvo mišljenje može biti pravno problematično i to kada se dovede u vezu sa članom 54 stav 1 Krivičnog zakonika. Naime, odredbom ovog člana predviđeno je da sud učiniocu krivičnog dela odmerava kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to delo imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja. S obzirom na prethodno navedeno, a to je činjenica da će sud morati u presudi kojom prihvata sporazum da primeni i član 54 Krivičnog zakonika, moglo bi se desiti da visina kazne oko koje su se sporazumeli okrivljeni i javni tužilac bude neopravdano niska ili visoka, jer javni tužilac nije pri odmeravanju cenio sve olakšavajuće, odnosno otežavajuće okolnosti na strani okrivljenog nego je, recimo, apsolutnu prevagu dao priznanju okrivljenog.
Ustavom Republike Srbije predviđeno je da samo sud može da donese presudu i to “u ime naroda”, i da licu izrekne kaznu lišenja slobode. Dakle, u vezi sa prethodno navedenim, nije jasno zbog čega bi se sud ograničio samo na utvrđivanje da li je kazna koja je predložena u sporazumu o priznanju krivičnog dela predložena u granicama koje su propisane za to delo, u smislu minimuma i maksimuma krivične sankcije propisane za to delo, a ne i utvrđivao da li su visina kazne zatvora ili način njenog izvršenja predloženi pravilno i zakonito od strane javnog tužioca, a imajući u vidu sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja. Ipak je sud državni organ koji ima ustavna ovlašćenja da izriče krivične sankcije.
Jezičkim tumačenjem odredbe člana 54 stav 1 KZ-a, na koju upućuje i odredba člana 317 stav 1 tačka 4 ZKP-a, podrazumeva da sud mora da uzme u obzir i druge okolnosti prilikom individualizacije krivične sankcije, jer sa aspekta suda i krivična sankcija koju predloži javni tužilac mora da ispuni i generalnu i specijalnu prevenciju. U izreci presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela sud će primeniti i odredbu člana 54 Krivičnog zakonika.
ULOGA SUDA
Kao posledice prethodno navedenog, jasno je da uloga suda prilikom odlučivanja o sporazumu o priznanju krivičnog dela ne bi smela biti jednostavna ocena uslova, odnosno da li je predložena kazna u zakonom propisanim granicama. Takvo pravno rešenje bi oduzelo sudu njegovo najvažnije ustavno i zakonsko ovlašćenje da izriče krivičnu sankciju, koju bi u tom slučaju izricao javni tužilac, dok bi sudija bio obavezan da takvu sankciju prihvati, za šta nema osnova u zakonu (A. Trešnjev, G. Ilić, S. Beljanski, M. Majić, Osmo izmenjeno i dopunjeno izdanje Komentara zakonika o krivičnom postupku, Službeni glasnik, Beograd, 2015, str. 781).
Protiv odluke suda kojom se odbija sporazum o priznanju krivičnog dela nije dozvoljena posebna žalba, ali je dozvoljen vanredni pravni lek, odnosno zahtev za zaštitu zakonitosti. S tim u vezi, postavlja se osnovno pitanje: šta u situaciji kada se usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti? U koju fazu će se vratiti krivični postupak? Sudija koji odbije sporazum o priznanju krivičnog dela mora biti isključen od daljeg odlučivanja u predmetnom krivičnom postupku, pa se postavlja pitanje koliko uopšte znači okrivljenom da je usvojen zahtev za zaštitu zakonitosti? Na kraju, veoma važno praktično pitanje je koliko puta su javni tužilac i okrivljeni ovlašćeni da podnesu sudu sporazum o priznanju krivičnog dela? Jer, ukoliko jedan sudija odbije takav predlog, i nakon toga bude isključen iz krivičnog postupka, zakonik ne ograničava pravo ovlašćenih predlagača da ponove svoj predlog pred drugim sudijom. Sudska praksa nije izvor prava, i možda drugi sudija smatra da je sporazum dobar i da je krivična sankcija odmerena u skladu sa svim odredbama Krivičnog zakonika, i da ispunjava i specijalnu i generalnu prevenciju, pa takav sporazum i prihvati “u ime naroda”.
Autor je sudija Osnovnog suda u Novom Sadu, član Foruma sudija Srbije i master prava Univerziteta u Glazgovu, V. Britanija
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Činjenica je da moramo biti svesni kako je nehatna saobraćajna nezgoda situaciono krivično delo koje može da izvrši svaki učesnik u saobraćaju uključujući u najvećoj meri normalne, prosečne ljude koji ne pripadaju kriminogenoj sredini. Onda se postavlja pitanje da li je zaista potrebno te ljude, podnošenjem krivičnih prijava, uvoditi u krivični postupak i izjednačavati ih sa ozbiljnim kriminalcima u sistemu, onima koji kradu, ubijaju, zlostavljaju...?
