Plati pa položi

Rezultati ankete o korupciji na univerzitetu, koju je uradio Savez studenata uz pomoć Ministarstva prosvete, Transparency internationala i Centra za istraživanje tržišta sa Fakulteta organizacionih nauka, na uzorku od 4000 studenata Beogradskog univerziteta, trebalo bi da pokažu gde se trenutno nalaze naš univerzitet ali i društvo u celini.

Slična anketa sprovedena je i prošle godine i pokazala je da korupcija na univerzitetu uopšte nije zanemarljiva. Ipak, etički odbori, koji bi se bavili konkretnim slučajevima korupcije, iz nekog razloga nisu formirani. Zato je Savez studenata odlučio da ovoga puta problemu pristupi ozbiljnije.

„IZAĐI I POLOŽI„: Prema rečima Bojane Bošković, predstavnice Saveza studenata, za iskorenjivanje korupcije na univerzitetu neophodno je najpre da se smene oni koji su svih ovih godina učestvovali u tome, počev od sekretara, šefova pravnih službi i sličnih.

„Drugi veliki problem jeste i način na koji se svih ovih godina moglo steći profesorsko zvanje. Zakon iz 1998, koji je još važeći, postavlja niske kriterijume za napredovanje i omogućio je nekim ljudima koji to nisu zaslužili da steknu zvanje docenta, redovnog ili vanrednog profesora. Zanimljivo je to da su ovaj zakon kritikovali svi oni koji su sada u mogućnosti da ga promene, a on i dalje važi. Izgleda da su se ti niski kriterijumi ispostavili kao vrlo zgodni za nekoga.“

Osim toga postoje i legalizovani vidovi korupcije. Na Pravnom fakultetu za svaki predmet postoji više profesora i, razume se, svaki od njih ima svoju knjigu po kojoj ispituje. U nekim slučajevima te knjige se potpuno razlikuju. Naravno, student kada sprema ispit, odabere jednu od njih i ukoliko po rasporedu dospe kod profesora po čijoj je knjizi spremao ispit, prinuđen je da promeni ispitivača, a to košta 300 dinara. Pri tom, prilikom te promene je takva gužva da je pod znakom pitanja da li će uopšte moći da promeni ispitivača.

Kada je direktna korupcija u pitanju (platiš i položiš), problem je i to što nije krivično delo samo primanje već i davanje mita. Tako se ne može očekivati da student kaže da je platio ispit kada zna da će za to krivično odgovarati. Takođe, problem korupcije na univerzitetu nemoguće je odvojiti od stanja u društvu uopšte. Zanimljivo je da nije redak odričan odgovor na jedno od pitanja iz ovogodišnje ankete: „Da li bi pristao da položiš ispit na nedozvoljen način?“ jer student nema novca.

Zato je potrebno apelovati na svest studenata. U Novom Sadu je već obavljena kampanja s tim ciljem pod nazivom „Izađi i položi“.

DIREKTOR I SPONZOR: Onovne i srednje škole u Srbiji znatno se razlikuju kada je reč o kriterijumu po kom se dobijaju ocene. Tako postoje škole u kojima je taj kriterijum zaista visok, gde đaci masovno pribegavaju privatnim časovima ne bi li ga zadovoljili jer im očigledno ono što dobijaju u školi nije dovoljno, što je i razumljivo s obzirom na to da gotovo ne znaju šta znači čas od četrdeset pet minuta.

Na drugoj strani postoje škole u kojima je kriterijum znanja toliko nizak da ga gotovo i nema. To su škole po principu ko kad hoće i ko kad može. Prema rečima maturantkinje jedne od takvih škola oni u školu dolaze eto tako da se kaže. Pošto profesori mahom ne upisuju otsutne đake deca po nekoliko časova dnevno provode u obližnjem kafiću, a kad je ispitivanje u pitanju mahom ih ne opterećuju pošto bi trebalo valjano spremiti prijemni ispit za fakultet. U takvim školama pojedini profesori zaustave predavanje kada nekom od učenika zazvoni mobilni telefon da ovaj ne bi propustio neki važan deo. Isto je i kada je u pitanju profesorov mobilni.

Ipak, ono što je zajedničko svim ovim školama to su mogući mehanizmi korupcije. Prema rečima Časlava Mančića, kopredsednika prosvetnog odbora Socijaldemokratske unije, koji je nekoliko godina proučavao fenomen korupcije u beogradskim školama, direktne korupcije u smislu plaćanja ocene ima veoma malo. Međutim, postoji čitav spektar radnji koje se mogu podvesti pod korupciju. „Mnoge malverzacije sa ocenama dešavaju se putem pritiska na nastavnike od strane direktora, pedagoga ili razrednog starešine“, kaže Mančić. Kod takvih mehanizama najnezgodnije je to što se ne zna gde je težište korupcije. Profesor se neće smatrati odgovornim jer je samo uradio ono što se od njega traži. Ostali, opet, nisu ti koji su upisali ocenu i samim tim nisu krivi.

„Teren za ovakve pritiske direktori uglavnom pripremaju unapred“, navodi Mančić. Načini na koji to čini mogu biti čak veoma banalni: pravljenje rasporeda po kome nastavnik nema časove, recimo, sredom a on će za uzvrat upisati ocenu kad zatreba, ili davanjem kompjutera koji se ne koristi za kućnu upotrebu. Zanimljivo je da u većini škola uvek postoji jedan broj zaposlenih na određeno vreme. I logično je da će ti radnici želeći da zadrže posao uraditi štošta ako direktoru zatreba.

Osim ovih mehanizama postoje i oni sa 8. martom. Sva deca nose učiteljici cveće, a neko će doneti parfem. Pa tako nekoliko puta i onda roditelj dođe i zamoli da se tom detetu malo progleda kroz prste. Vrlo često oni koji daju mito uopšte nisu svesni da učestvuju u korupciji.

Sponzorstvo škole je takođe jedan od načina. Neka firma jeftinije okreči školu i onda se odjednom ispostavi da je sin vlasnika firme baš, eto, đak te škole. I direktor onda iz zahvalnosti učini ponešto za tog đaka.

Jednu od najvećih mogućnosti za krupne finansijske malverzacije pruža ekskurzija. Počev od iznajmljivanja prevoza do biranja hotela, tu postoji ogroman prostor manipulacije koji je često neproverljiv za roditelje. Zatim, tu je školska ishrana gde takođe postoje mogućnosti za razne kombinacije. Pa pekara u dvorištu škole, na primer, kojoj će se dati taj prostor ili iznajmljivanje školske sale za fizičko u vreme kada nema nastave. U nekim školama to se radilo i kad deca treba da imaju čas fizičkog pa usred zime idu napolje i smrzavaju se a sala se iznajmi nekom za fudbal po ceni od 20-30 maraka po satu.

Naravno, jedan od nezaobilaznih mehanizama su i privatni časovi. Roditelj dođe kod nastavnika i pita šta da radi pošto dete ima problema s određenim predmetom. Nastavnik onda kaže: „Pa možda bi trebalo da uzme privatne časove. Znate, ja ih ne držim, ali jedan moj kolega to sjajno radi. Daću vam njegov telefon.“ Kolega pak svoje đake uputi njemu i tako to ide.

Najveći problem kod svih ovih načina jeste to što oni deluju na celokupno obrazovanje. Tu se javlja problem pomerenih vrednosti gde ništa nije sveto i gde svako na svoj način nešto kvari. I pošto svako misli da kvari malo, onda kao nije strašno.

LOKALNA MEŠETARENJA: Vigor Majić, zamenik ministra prosvete u Vladi Srbije, tvrdi da korupcije u školstvu gotovo uopšte nema.

„Korupcija je u prosveti vrlo malo zastupljena. Veoma je mali broj prosvetnih radnika umešan u to. Korupcija je kršenje etičkih normi zarad profita, a davanje privatnih časova nije korupcija. Druga je stvar kad neko to zloupotrebi. Ali, prema svim našim procenama, toga ima vrlo malo. Priča o tome da neki nastavnici ucenjuju i obaraju decu da bi ona išla na privatne časove čista je laž. Ako ima dvadeset ljudi u Srbiji koji to rade, secite mi ruku. A u poređenju sa 120.000, koliko ima prosvetnih radnika, to je minoran broj“, kaže Majić.

Prema Majiću zastupljenost korupcije raste sa stepenom obrazovanja. Pa tako među učiteljima ona gotovo ne postoji, dok je situacija na univerzitetu znatno drugačija. „U školama se začas može ostati bez posla, dok se na fakultetima zvanja stiču trajno. Osim toga, studente niko ne pita da li su zadovoljni načinom izvođenja nastave ili literaturom koja im se daje. Profesori praktično imaju potpunu slobodu i to daje puno prostora za korupciju, počev od toga da student mora da kupi knjigu određenog profesora do toga da profesor potpisuje istu da je slučajno ne upotrebi neki drugi student. Taman posla da iz jedne knjige ispit sprema više studenata. O tome treba pisati, ali ne reći – korupcija u školstvu, jer kad se tako kaže običan čovek neće pomisliti na profesora univerziteta, već na nastavnika u osnovnoj ili srednjoj školi“, kaže Majić.

Na pitanje da li se zloupotrebljava mesto direktora za razne malverzacije, zamenik ministra odgovara da danas u školi postoje bar tri sindikata i bar deset političkih partija. „Svi oni u svakom trenutku samo čekaju da direktor pogreši. Zbog toga veoma mali broj direktora pravi sebi dodatnu zaradu zloupotrebljavajući svoj položaj. Što se smenjivanja direktora po političkoj liniji tiče, to pitanje treba postaviti partijama na lokalnom nivou. Tu zaista ima mešetarenja. Ministarstvo o tome dobija informacije od skupština opština. Tu se često dogodi da je informacija koju smo dobili potpuno netačna, da su oni uzdigli nekog ko je potpuno nesposoban, a ocrnili čoveka koji je vrhunski sposoban. Ali, mi tu informaciju dobijemo s pečatom skupštine opštine. Zato to pitanje treba postaviti partijama koje se očigledno bore za svoje kadrove bez kriterijuma sposobnosti u zamenu za poslušnost. E, to je korupcija.“

Kada je reč o poboljšanju školstva, Ministarstvo tvrdi da je reforma dobro osmišljena. Najkonkretnija stvar su izmene i dopune Zakona o osnovnim i srednjim školama, čiji je koncept Ministarstvo prosvete uradilo u julu a u oktobru dostavilo na dalju proceduru.

„Zašto se toliko čeka, pitanje je za Skupštinu ili Vladu Srbije. Verovatno zato što neki drugi resori guraju preko reda svoje stvari, a prosveta se odlaže“, kaže zamenik ministra prosvete i dodaje da je osnovna stvar koju ljudi moraju da shvate da je škola veoma bitna za jednu državu i da je važnije ulagati novac u izgradnju škola nego u stotine bogomolja i kik boks klubova.