U maratonskoj partiji pokera koju srpski politički lideri sastavljajući novu vladu razvlače već treći mesec, sve su karte u igri: pred poslednju ruku, zaneseni kockari na sto bacaju ključeve od kola, prstenje, dedin sat i tapiju na porodičnu kuću… Jedino ovom analogijom se može objasniti okolnost da je pozicija načelnika generalštaba Vojske Srbije, koju trenutno zauzima general-pukovnik Zdravko Ponoš, postala predmet pregovora između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. I baš kao u pomenutoj partiji karata, stvar preti da se završi loše, kako po igrače tako i po građane koji su ih birali.
…i Dragan Jočić
Iako niko to zvanično nije ni potvrdio ni demantovao, stvari stoje približno ovako: s obzirom na to da DS ne pristaje da tehnički ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić ostane na toj poziciji u novoj vladi, DSS insistira da Jočić preuzme Ministarstvo odbrane, ali traži i da se umesto generala Ponoša, kome se kao greh pripisuje bliskost sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, dovede neko po ukusu tehničkog premijera Vojislava Koštunice. Demokratska stranka, kažu novine, za sada čvrsto stoji uz Ponoša, čime je general doveden u neprijatnu poziciju: to što je demokratama toliko stalo do njega postaje ključni dokaz da on jeste partijski čovek, pa kao takav podleže kadrovskoj kombinatorici prilikom sastavljanja vlade.
Naizgled, ovo nije ništa drugo nego dosledna primena „sedmog principa“, koji neki analitičari nazivaju načelom podele odgovornosti, a drugi feudalizacijom vlade. To podrazumeva totalnu kontrolu stranaka nad dodeljenim resorima, uz prećutni dogovor da se niko nikom ne meša u posao. Zahvaljujući tome što je do pre nešto manje od godinu dana bila pod saveznom kapom, Vojska je prilikom sastavljanja prethodne vlade izbegla da postane predmet stranačkog kadrovanja, ali sada se, eto, našla na tapetu.
Ovo je opasno iz dva razloga, od kojih je manje važan taj da je general Ponoš jedva sastavio devet meseci na funkciji, od čega je dve trećine proveo kao zastupnik (vršilac dužnosti) načelnika GŠ-a, bez punih ovlašćenja. Za to vreme je u tandemu sa ministrom Zoranom Stankovićem obavio ogroman posao na reformi i unapređenju oružanih snaga, u skladu sa Strategijskim pregledom odbrane koji predviđa potpunu profesionalizaciju vojske do 2010. godine. Dosad sprovedene reforme imale su ključnu ulogu u prijemu Srbije u Partnerstvo za mir, a redakcija „Vremena“ je pre tri meseca izabrala Ponoša za čoveka godine. Ponoš je tada u intervjuu za naš list izjavio da je u vezi sa planiranim reformama dosad obavljeno „gotovo pola posla“. Njegova smena u ovom trenutku ostavila bi vojsku u raskoraku – ni napred ni nazad – i dovela u sumnju sve što je dosad urađeno. Novi načelnik i ministar odbrane našli bi se u dilemi da li da sistem vraćaju u prvobitno stanje, što bi s obzirom na već izvršene promene zahtevalo mnogo novca i energije, ili da guraju dalje, ali bez ljudi koji su ceo proces započeli i planirali. U oba slučaja, Srbija rizikuje da tokom dužeg vremenskog perioda ima napola reformisanu vojsku koja nije u stanju da odgovori savremenim bezbednosnim izazovima.
Neko bi mogao da kaže, parafrazirajući pokojnog premijera Đinđića, reforme ne bi smele da zavise od jednog čoveka, i u tome ima istine. Stvar je, međutim, u tome što funkcija načelnika Generalštaba nije, i nikako ne bi smela da bude predmet stranačkih dogovora. Ministar odbrane je druga stvar, on dolazi i odlazi po političkoj liniji, ali armija bi morala da ostane izvan strančarenja. Vojska je jedva preživela princip podele vlasti tokom agonije državne zajednice, kada je svaki komandir iz Srbije morao da ima zamenika iz Crne Gore, i obratno. Sada joj preti da postane predmet mnogo opasnije podele.
Ukoliko bi se, nezavisno od ishoda pregovora između DS-a i DSS-a, ustanovio princip da se o načelniku Generalštaba odlučuje posle svakih izbora, mogao bi se zamisliti sledeći scenario: tokom pregovora o sastavu vlade godine 2011, partija X traži da ona postavi načelnika GŠ-a, na šta partije Y i Z odgovaraju zahtevom da oni imenuju njegove pomoćnike, pa tako Y dobija komandanta kopnene vojske, a Z ratno vazduhoplovstvo i logistiku… I tako dalje niz komandni lanac, sve do komandira čete i četnog ćate. Osim što prestavlja recept za građanski rat, uvođenje ovog principa bi u najmanju ruku dovelo do toga da oficiri najveći deo vremena posvete traženju političkog sponzora, dok bi odbrana zemlje pala u drugi plan.
Stoga je krajnje zabrinjavajuće što nijedna od relevantnih političkih partija nakon brojnih napisa u štampi da je mesto načelnika GŠ-a „kamen spoticanja“ među strankama, nije reagovala na jedini ispravan način: javnim saopštenjem da to mesto nije predmet stranačkih pregovora. Umesto kadrovanjem, naši političari bi mogli da se pozabave sledećim pitanjima: zašto je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nema zakon o Vojsci, strategiju odbrane i savet za nacionalnu bezbednost, i zašto su oružane snage nakon raspada državne zajednice sa Crnom Gorom ostale izvan ustavnih i zakonskih okvira. Neko, zaista, nije uradio svoj deo posla, ali to svakako nije general Ponoš.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
U saopštenju SSP-a navodi se da vlast Aleksandra Vučića planira politički obračun sa opozicijom, koristeći optužbe za terorizam i rušenje ustavnog poretka
Nema nikakve sumnje da će skup biti izuzetno veliki, govori se o stotinama hiljada ljudi. Nije to nerealna prognoza, bez obzira na kampanju zastrašivanja koju režim vodi poslednjih dana i bez obzira na eventualnu blokadu puteva ka Beogradu koju, kako se tvrdi u delu javnosti, režim planira za subotu. Crta je saopštila da je tokom protekle nedelje u Srbiji održano najmanje 410 mitinga. Skoro da nema mesta, pa čak ni sela u kojem građani javno ne pokazuju, bar na neki način, snažan revolt. Ogromna energija će se sliti u glavni grad na protest koji je unapred proglašen za ključni event, posle kojeg ništa više neće biti isto. Sa ovim da posle 15. marta neće biti isto začudo se slažu i demonstranti-građani i Vučić
Kad sve ovo prođe, unuci nam neće verovati da su se – kada je Srbija vraćala dostojanstvo i slobodu – pojavile mlade osobe koje nije bilo sramota da otvoreno istupe i kažu kako ne podržavaju svoje pobunjene kolege jer ih ne zanima vladavina prava i zahtevi da se otkriju krivci za smrt 15 osoba na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Oni “samo hoće da uče”
Bivši poslanik radikala Nemanja Šarović (na slici) oduševljava mase svojim reporterskim poduhvatima. I kaže da mu je uglavnom žao naroda koji intervjuiše na Vučićevim mitinzima
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
