U priči Crni petao Marsela Emea lisica nagovori petla da zajedno sa jatom pobegne u šumu i otarasi se gospodara. Posle oslobođenja, petlu svakog dana po jedna koka nestane iz svite. Lisica se (u prevodu Vladana Desnice) brani na sledeći način: “Biće da su kuna ili lasica prekršile obećanja, ali ja ću zavesti red”. Jednog dana, ipak, petao je hvata na delu: kokošja pera ostala su joj zalepljena za njušku. Vinovnica izjavljuje: “Ovaj put, izuzetno, morala sam pokazati izvjesnu strogost. Kokoš koju sam pojela bila je vrlo svojeglava i na kraju bi nam stvorila neprilike. Dobro je s vremena na vreme udariti neku primjernu kaznu”.
Posle svakog paragrafa zastajem i frkćem. Emeove reči dobijaju neočekivani eho: lisica postaje simbol glavnog negativca u našoj trenutnoj drami, a petao… ucenjeni “ćaci”. Nema univerzalnijih autora od pisaca za decu.
– Do poslednjeg trenutka nije sigurno hoćemo li na protest. Putnički vozovi otkazani su do daljnjeg još u petak pre podne. U toku dana obustavljeni su svi autobuski polasci iz Pazove. Zvuči kao da ćemo provesti “porodičnu subotu” slušajući pištaljke preko telefona. Ne bi mi ostajanje teško palo niti bi me grizla savest. Jedino što bi me svrbelo: da slušam prenos protesta. Bilo bi to kao zamišljanje fudbalske utakmice uz “Vreme sporta i razonode”.
– Dok se penjemo uz Nemanjinu, insistiram da stanemo negde sa strane, na trotoar, jer “šta bih mogao da vidim iz jezgra?” Češće od “pumpaj”, u domunđavanjima se čuje “ćaci, ćaci”. Nadam se da će tu reč uključiti u Rečnik narodnog i književnog srpskog jezika – “ćȁci” (singularia tantum, šalj. prema “đaci”): loš đak, neznalica, prodana duša”. Ima vremena da se kanonizuje i uđe u jedan od poslednjih tomova: sigurno ga ni sam neću dočekati.
Koliko ima smisla odavde gledati skup? Hoću li išta suvislo moći da vidim iz žablje perspektive? Već znam da hoću. Uživam u starom, neizlečivom poroku: masi lica i glasova koji se smenjuju preda mnom. Svako lice je unikatno, svi glasovi unisoni. Devojke sa natpisima na transparentu ili majici smeškaju se, sigurne da ostavljaju dobar utisak, i ne spuštaju oči. Ovlašni poznanici iz viđenja prilaze i rukuju se kao prijatelji. Vlada opšte srodstvo bez reči. Nemam osećaj da sam među neuračunljivima, da se može desiti nagla promena raspoloženja, stampedo. Sa svakim korakom sve više verujem, predostrožnost popušta. U tom trenutku neko pred nama zapali dve baklje.
Čim sukne baklja, kao da se najedanput smračilo. “Je li bila plava?”, pita žena kad su je ugasili. “Studenti javljaju da su plave baklje signal za batinaše”. Nisam video. Pljeskao sam piromanima kao da su mi rod rođeni.
– “Mogu li da uzmem vaš transparent da se slikam?”, dovikuje momak gospođi. Generacijski jaz nalaže da joj se opravda: “Ovde sam, ionako ne mogu nikud da mrdnem”. Gospođa mu pruža transparent kao da ga svima pozajmljuje. Devojka ga bezvoljno fotografiše: “Jesi li srećan?”
Na transparentu piše: “Ćaci ležu ko mečke”. Nacrtan je park, nekoliko šatora, logorska vatrica i – ono najgnusnije – montažni toaleti.
– Pre nego što će zviznuti, mladić sa pištaljkom devojci zapuši uvo kažiprstom leve ruke. Ona gleda okolo i đuska: podrazumeva taj uviđavni gest.
– Kod Meka na Slaviji, govornica urla iz petnih žila iako se obraća mikrofonom. Pokušavam da joj razaznam reči. Iako sam blizu, prevagu odnosi besno siktanje koje proizvodi. Čujem emociju, ali sadržaj je nedokučiv.
Ipak, tad do mene dopire: “… narod dobija samo privide, senke senki!” Uprkos trijumfalno izvikanom finalu, aluzija na Platona nailazi na mlak doček. Ovacije kasne.
– Želim da ovu masu pogledam kao svetski putnik što rutinski, pomalo blazirano, obilazi revolucije ili kao strani bračni par na terasi iznad nas što žmirka i s čuđenjem zagleda svaku pojedinost. Ali kako da je pogledam a da ne prigrlim ono zbog čega se okupila? Kako da stanem iznad, izvan, mimo? Nigde osim unutra nema mesta. Niti ima ikakve vajde od objektivnosti. Evo, i par sa terase počinje da nam maše. Rampe su popadale i ispred njih.
– Jedem zeljanicu u gužvi i pitam se žvaćem li skrušeno kao ćaci. Pored nas: ugašeni izlozi pekara “Hleb i kifle” i “Trpković”. Miševi na vreme poiskakali iz broda.
Ako su oni brod koji tone, šta smo mi? Centrifuga.
– Predah u Akademiji 28. Oba odeljenja krcata, poneko sedi na stepenicama. Tek sad je ovo pravi radnički univerzitet! “Samo komad pića po gostu!”, dekretuje konobar; u pogledu mu vlada vanredno stanje. Otvaram prozor da izađe dim. Sva lica u blizini okreću se ka meni. U Nemanjinoj upravo počinje petnaest minuta ćutanja. Jedna starija gospođa maše baterijskom lampom, daje mi znak. Žena pored nje preseca vazduh popreko palcem i kažiprstom kao da hoće da kaže “zip it!” Zatvaram prozor.
– Oko 19.20 – detonacija. Iako ga nikad nisam čuo, pomislim, precizno kao u nekom akcionom filmu “vodeni top!”, ali me je sramota da to podelim sa okupljenima. Možda se, kao u filmu, u prostoriji nađe stručnjak za artiljeriju. Gosti pritrčavaju prozorima, šokirani. Moja žena, pseudo-flegmatično: “Ma, ja takve pucnjeve čujem svaki dan”. Od početka protesta sve mreže su obustavljene, utom stiže internet, ali samo meni: nešto je planulo kod Pionirskog parka. Zovem brata, nadam se da nije blizu epicentra, nije, signal se odmah opet izgubi. Narod se sve brže sliva niz Nemanjinu, Slavija se naglo prazni. Da ih ne goni policija? Jesu li i svi drugi što vise na prozoru oflajn? Izlazimo oko 19.45. Gazda lokala lično stoji na pragu i za nama zamandaljuje teška crna vrata. Više ne pušta nikoga unutra. Kao da je momentalno, posle euforije, nastupila panika.
– “Kako su”, kaže žena dok jurimo niz Kneza Miloša, “lepo nacrtali pumpu na onom balonu!” Dok prolazimo pored vlasnika, dodaje šapatom: “Ja to ne bih umela”.
– Redovi pešaka na Gazeli. “Trese se most, preopterećen je!” “Ali to je normalno, most ima vibracije.” “Ljudi, stanite u jednu traku, drugom će ići vozila.” “Ko kaže da je sad opterećeniji nego u špicu kad su sva živa vozila tu!” “Ovakve odluke stvarno donose ćaci!” “Ljudi, stanite u jednu traku, nećemo se sada kad smo rasturili Vučića raspravljati među sobom!” “Levom trakom! Levom trakom!” ubrzo postaje refren, ponavljamo ga horski dok nas redar raspoređuje u grupe. Stižemo na prag mosta. Hoće li pred nama pasti nevidljiva rampa? Redar se svađa sa svima živima, ali ljudi ga manje slušaju: više ne nosi zeleni prsluk.
– “Daće bog”, govori žena kad smo napokon ušli u kola, “da sledeći protest bude u junu i da obučeš siledžijku. A da ja, blago nama, pevam True colors.”
– Uveče umor. Osećaj da je proteklih šest sati napolju bilo malo. Čini mi se kao da sam samo projurio kroz masu, kao da nisam video ništa. Ne želim da čitam vesti. Flešbek na četrnaesti mart: pre podne u Pazovi, jedini sedim u bašti kafića pored opštine i listam novine. Saznajem da je vozni saobraćaj otkazan zbog navodne dojave o bombi. Seoski idiot staje pored mene i počinje da trupće nogama. Na konobarevo “nije loše” neraspoloženo odgovaram “isto”; krivo mi je što nismo dovoljno dobri da bih mu se preciznije otvorio. Nezadovoljstvo je tako opšte da ga pošto-poto moram podeliti sa bilo kim, želim da ga zalepim na čelo. Zvižduci demonstranata kod protestantske crkve nadglasavaju lounge u lokalu. Na toj pozadini, zajedno sa vuvuzelama i sirenama, odjekuju kao istinska muzika.
Sve što mi prolazi kroz glavu, i ono što mislim da je najintimnije – bes, ozlojeđenost, ali ne i nemoć – sada je sveopšte osećanje. Potrebno mi je da učinim nešto radikalno, u svom žanru: da ovog trenutka ustanem i pođem peške do Beograda kako bih stigao na protest. Potrebno mi je da postanem vojnik, da odem u hajduke, u šumu, da se spektakularno priključim, da se žrtvujem. Kad su ruke vezane, samo je borba ispravna. Tek sada, kad neprijatelj misli da se sve završilo, u stvari sve počinje.
– Sutradan, apatičan od medijskog bombardovanja. Po pazovačkim kafanama već se priča da su ljudi izmislili onu detonaciju. U moru spinova vest: na vratima galerije KCB-a, gde traje izložba Nine Todorović Dnevnik diskontinuiteta, svanjava ćaci natpis “Stop NATO kulturi”. “Budale”, piše Nina, “samo su mi napravili veću reklamu”.
Autor je pisac i prevodilac
