Opšte je uverenje da će u slučaju pobede nad subotnjim rivalom reprezentacija Srbije i Crne Gore obezbediti učešće na šampionatu sveta iduće godine
Ilija Petković, selektor fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore, nije veliki govornik (zna da izađe pred novinare sa napisanim govorom, da mu „ne pobegne misao“), nije „šminker“ koji menja odela dva puta dnevno i ne gleda da se ugura pred TV-kamere, ne voli da „divani“ sa novinarima, ne obilazi redakcije, čak ne ide ni u kafanu… On samo zna da radi svoj posao, što će reći da odabere i pripremi igrače. Dosad nije izgubio nijednu „prvenstvenu utakmicu“ (one koje se računaju za svetsko i evropsko prvenstvo) i čak je malo nedostajalo da u kvalifikacijama za Portugal 2004. popravi sve ono što su prethodnici debelo zabrljali… Kvalifikacije za Nemačku počeo je diskretnom pobedom u San Marinu od „samo“ 3:0, a kada su ga nezadovoljni novinari napali zbog „samo“ tri gola, bez dlake na jeziku mnogima od njih rekao je da nemaju pojma o fudbalu. Da li zbog pokazanih zuba, da li zbog rezultata koji su usledili, „Petko“ je ubrzo učvrstio svoje pozicije i nastavio da radi posao koji mu je poveren. Na polovini kvalifikacija Srbija i Crna Gora je na čelu 7. grupe sa 11 bodova (četiri pobede i remi sa Špancima u Beogradu), sa deset datih i bez ijednog primljenog gola. To je „kredit“ koji je omogućio selektoru da za subotnji meč sa Belgijom ne pozove Savu Miloševića i Mateju Kežmana, koji su protiv Španije pre samo dva meseca počeli meč! „Ne igraju standarno u svojim timovima“, rekao je Petko i pobrao aplauze javnosti. Svestan je rizika da će ga neko opet napasti ako, ne daj bože, rezultat sa Belgijom ne bude dobar, posebno ako zataje napadači, ali kao čovek sa principima spreman je da stane iza svoje odluke i preuzme odgovornost.
Najveća vrednost posla koji je u protekle dve godine Petković uradio jeste formiranje ekipe. Više nije važno da li će igrati ovaj ili onaj fudbaler, stvorio je tim koji ima fizionomiju i u kome zamena jednog ili dvojice igrača ne prouzrokuje nikakve taktičke i tehničke traume. Atmosfera je odlična, igrači se odlično slažu, uigrani su, odbrana nije primila gol na šest poslednjih utakmica, a već se nazire i budućnost. Simon Vukčević je rođen 1986, Mirko Vučinić (19 golova u „kalču“!) 1983, Nemanja Vidić 1981, Brnović i Žigić 1980… Najstariji igrači u timu koji je igrao protiv Belgije, sa po 31 godinom, bili su golmani Jevrić i Kovačević i štoper Krstajić. Najveći broj fudbalera ima između 26 i 28 godina, dakle u najboljim su igračkim godinama.
Sve upućuje na zaključak da će pobeda nad Belgijom širom otvoriti vrata Nemačke, bilo kao pobedniku grupe 7, bilo kao jednom od dva najbolja drugoplasirana tima, jer broj bodova (11), gol-razlika (10-0) i preostali raspored za koji su se svojevremno sjajno izborili Piksi Stojković i pokojni Bata Bulatović (Belgija, Litvanija, Bosna i Hercegovina kod kuće, Španija i Litvanija u gostima) veoma favorizuju našu reprezentaciju. Bilo bi, naravno, pogrešno razmišljati o „najboljem drugom mestu“ kada je prvo još uvek nadohvat ruke. Teoretski, Španci će biti prvi ako dobiju svih pet mečeva, ali treba videti da li će biti u stanju da pobede prvo nas (7. septembra) pa potom Belgijance u Briselu (8. oktobra). Bilo kako bilo, u prilici smo da se posle šest godina vratimo na veliku scenu i da našem posrnulom fudbalu ugradimo bar „pejsmejker“ ako ne i nekoliko „baj-pasova“. Solidni rezultati Partizana u Kupu UEFA i činjenica da je među 20 igrača više od trećine (7) bilo iz domaćih klubova, ukazuje na činjenicu da ipak ima talenata i da se kako-tako radi. To što je publika do maksimuma razmažena, osiromašena, zatrpana tv-prenosima svih mogućih evropskih liga a ponekad i zaplašena huliganskim ispadima pa nerado odlazi na stadione, druga je priča za koju ima leka ako je nekome zaista stalo da leči stanje.
Dragan Stojković je kao predsednik FSJ-a dočekan sa dosta sumnje, ali je pokazao da „ima petlju“ i da može da se nosi s problemima. Sada ga, pošto se dokazao, izgleda, vrbuje njegova Zvezda ne bi li tamo pohvatao pogubljene niti, ali pre nego što ode – ako uopšte ode – trebalo bi da uspešno privede kraju započeti posao i da u Nemačkoj, na Mundijalu 2006, predvodi „plave“. Ljudi u zemlji teško da su svesni ugleda koji Dragan Stojković uživa u evropskim fudbalskim krugovima i biće prava šteta da se prvi naš funkcioner kome se u dogledno vreme smeši članstvo u izvršnom komitetu UEFA i FIFA povuče zato što je njegov bivši klub u problemima. Stojković će u perspektivi više dati srpsko-crnogorskom fudbalu kao predsednik Saveza i istaknuti član rukovodećih struktura UEFA i FIFA nego kao predsednik Crvene zvezde, ali u takvim odlukama svako radi ono što misli da je najbolje za njega i takav stav treba uvažavati.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
