foto: vreme foto arhiv
Od utorka ušli smo u tridesetu godinu postojanja, što je mnogo duže nego dinamika kojom se ovde menjaju, najčešće kvare, institucije, zakoni, pa i običaji, a o ljudima i da ne govorim. Voleo bih da verujem kako smo ostali dosledni i pošteni bez prava na izgovor da se političke i nadasve društvene, a još više tehničke okolnosti menjaju
Ponovo objavljujemo jedan od poslednjih tekstova Dragoljuba Žarkovića, objavljen u broju 1504 od 31. oktobra 2019.
Drugi deo naslova ovog teksta citat je čoveka koji trenutno ima 92 godine, ako Vikipedija, izvor svetskog (ne)znanja ne greši. Valja verovati čoveku sa tolikim iskustvom ukoliko je vest o njegovom iskustvu pouzdana.
Prostom permutacijom brojki (iskustvo „Vremena“ je 29 godina) teško da bismo u ovom dobu izvukli sličan zaključak.
Ali mi nismo komediografi, još manje smo mađioničari, i naš posao jeste da sudimo o svetu, nedeljama i danima, a pošto ne pripadamo ni naciji sistemski zaraženoj optimizmom, zaključak da će svaki rođendan koji tek doživimo biti bolji lako je demantovati i dosadašnjom praksom, osim ako se ne misli na dugovečnost kao neki svevišnji dar pod uslovom da te ništa ne boli i da na počinak ne ideš s medicinskim pelenama.
Dakle, u trenutku kada nastaje ovaj prigodan tekst, tačno pre 29 godina, u isto doba kada se tekst piše, malobrojna redakcija iščekivala je u Klubu Narodnog pozorišta u Beogradu da se pojavi prvi štampani broj „Vremena“ – i to je, eto, naš rođendan.
Od utorka ušli smo u tridesetu godinu postojanja, što je mnogo duže nego dinamika kojom se ovde menjaju, najčešće kvare, institucije, zakoni, pa i običaji, a o ljudima i da ne govorim. Voleo bih da verujem kako smo u ključnim stvarima ostali dosledni i pošteni bez prava na izgovor da se političke i nadasve društvene, a još više tehničke okolnosti menjaju.
Kada smo počinjali, od alata smo imali neku IBM-ovu električnu pisaću mašinu, jedne makaze (istina velike), kutiju (takođe veliku) i veliku želju da napravimo nešto drugo.
Sad sve zuji od kompjutera (istina nevelike snage), makaze (male) se mogu naći u ženskoj tašni, ali meni se čini (mada su prvoborci prvo sebi dodelili besplatne karte za voz, kao dokaz da o svojoj borbi imaju najbolje mišljenje) da mi koji smo startovali projekat – o kome je čaršija brujala da će izdržati najviše tri meseca (umalo da se to i ostvari) – nismo promašili ono najvrednije: doslednost i poštenje. Otuda bi i mi mogli vozom besplatno – kad bi bilo vozova.
Sticajem okolnosti, Srpska napredna stranka slavi rođendan na Prepodobnu mati Paraskevu – s narodnim nadimkom Sveta Petka, koja pada dva dana pre našeg rođendana. To su oni nasledili od Srpske radikalne stranke i po ta dva dana stariji su od nas, ali po godinama su mlađi. To im možda daje duboku veru da će im ovako prekrštenima svaki naredni rođendan biti najbolji, a niko pouzdan još se ne usuđuje da tvrdi da se u njihovom životu ne ostvaruje doskočica već citiranog američkog mađioničara.
Da smo, kada smo pravili „Vreme“, makar malo pogledali u crkveni kalendar, mislim da ne bismo odustali od datuma. Tog dana pada Sveti mučenik Longin Sotnik, koji je kao šef straže nad svežim Isusovim grobom odbio da po cenu života i ponude krupnog mita (u smislu današnje korupcije) svedoči, dakle, da laže, da Hristos nije uskrsao trećeg dana od sahranjivanja, već da Longin treba da smisli tabloidnu priču kako su ga njegove malobrojne pristalice ukrale iz groba. Priča je mnogo duža i finale je da je Longina, kao i stražare koji su bili uz njega, nepotkupljivost stajala glava.
O doslednosti govori i činjenica da je njihov aktuelni prvosveštenik, radikalno i narodski, na proslavi rođendana u proteklu nedelju pred nepreglednom masom presvučenih radikala u novosadskom Spensu, permutovao deo u govoru i rekao „mi iz Srpske radikalne…“ i dobio je aplauz veći od svih onih koji unazad svakodnevno dobija od plaćene publike, one prvoboračke koja ima besplatan prevoz, istina autobusima. I njemu je to bilo smešno.
Oni su, pa verovatno i među njima najsvežiji primerci naprednjačke vojske, svesni da se lapsusi ovakve vrste ne događaju zbog problema s govorom (setite se nezaboravnog vazduplohova), već iz duboke vatrene podsvesti, koja se radi političkog oportuniteta povremeno prigasi, a onda kada se slavi, iskre žara probiju na opšte veselje. To je pravi vatromet onog što su bili i što će, kad se jednom sve sabere i oduzme, i ostati.
Mi se i dalje zovemo „Vreme“ i „ja tu ništa ne bih menjao.“
Koristim priliku da svim čitaocima, saradnicima i poslovnim partnerima zahvalim što su se setili i pravovremeno nam uputili čestitke.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
