Pet lakih komada 2006.

RRA i BK

Posle šest godina haosa u etru Agencija je konačno uspela da dodeli pet nacionalnih frekvencija. Nacionalni emiter ima mogućnost i pravo da emituje program na celoj teritoriji Srbije. Ovakvo shvatanje televizije – gde je teritorija i snaga emitera na prvom mestu, a sadržaj programa praktično nebitan, liči na onaj famozni signal Radio Tirane, koji se volšebno mogao čuti na celom Balkanu. Noću sam u vojsci u Zadru mogao da vidim Albance kako tiho osluškuju nekakve rasturene tranzistore pokušavajući da čuju vesti ili muzik populjar. Takođe – signal iz Italije redovno je blokirao domaće kanale, što se smatralo delom specijalnog rata. Elem, ista retorika, isti argumenti kilovata, tronožni toranj na Avali mogli su se čuti u raspravama oko nacionalnih frekvencija. Ono što je bila uvertira u dodelu jeste ukidanje BK televizije, a zatim i prodaja Mobtela. Bogoljub se danas gledaocima i biračima obraća sa nepoznate lokacije (možda iza šifonjera kao Legija) u maniru pokojnog Homeinija. U stvari, sve veći broj gledalaca signal prati putem kablovske mreže, što potpuno obesmišljava koncept nacionalne frekvencije. Ono što je bilo neoprostivo za Bogoljuba (minutaža PSS-a u informativnom programu), danas se dopušta Palmi plus iz Jagodine – koju možete videti na svim kablovskim sistemima.

Tako gledamo kako g. Palma drži skupove po moravskim selima, otvara zoo-vrt, a zadovoljni seljaci, da ne kažem birači, veličaju ga i kuju u zvezde.

Skandali su se pojavili i oko kapitala Pinka u dva nacionalna emitera (Hepi/Košava i Avala), jer se očigledno pojavljuje srpski Berluskoni, u vidu Željka Mitrovića.

Takođe je potpuno nejasna odredba o stranom i domaćem kapitalu – koja je navodno sprečila RTL da dođe na tržište Srbije. Frekvenciju je dobio FOX, koji do danas nije uspeo da počne ozbiljnu produkciju. Za to vreme, RTS zadovoljno trlja ruke, jer u ovom trenutku ima apsolutno monopolsku poziciju, a novac pritiče od pretplate, donacija i reklama. Nečista savest zapadnoevropskih zemalja zbog agresije NATO-a i bombardovanja RTS-a uglavnom se pere donacijama. Danas se pre Dnevnika emituje spot u kojem se gledaocima preti sudskim tužbama ukoliko ne plaćaju pretplatu. Znači – eto nama opet švedskih detektora!

‘OĆEMO FLAMINGOSE!

U Centru „Sava“ se tokom izbora za pesmu/pjesmu evrovizije raspala zajednica SCG. Žiri iz CG je glasao samo za svoje (No Name po drugi put među Srbima), publika je podivljala – tražila Flamingose iz Srbije, na kraju na izbor nije otišao niko, pa smo navijali za Severinu ili Harija Mata Harija, zavisno od seksualnih i estetskih preferencija (linđo ili sevdah). Kad ne možeš sam da odabereš – onda ti drugi daju opcije.

Posle višemesečne kampanje protiv nezavisnosti, opširnih TV diskusija o opravdanosti očuvanja zajednice, plemenskih skupova, međunarodnih reakcija – na Cetinju je ispečen vo i CG je otišla svojim putem. Od tada na RTS-u upadljivo nema vesti o familiji iz CG pa se drugo oko u glavi ne pominje čak ni u vremenskoj prognozi. Kad se to desi –znaš da za „zvanični Beograd“ ne postojiš. Zvezdani TV trenutak je svakako bila upotreba skrivene kamere u pokušaju da se raskrinkaju predizborni pritisci. Tako smo upoznali Mašana iz okoline Podgorice, kojeg su neki lokalni mačak i lisac nagovarali ko Pinokija da glasa za Mila. Tada bi se Zeta po ključu plasirala u Ligu šampiona, Podgorica bi bila evropska prijestonica, evro je već tu, a Mašanu bi Milo reguliso račun za struju koji se znatno nakarikao. Đe li si Mašane, ima l’ struje domaćine?

SRETNITE SE SVAKOGA DANA SA VAŠOM SUDBINOM

Ogromnu prazninu u produkciji domaćeg programa televizije su popunjavale na gotovo identičan način. Smišljen je koncept kviza kvaziznanja, čija je poenta loženje ljudi da zovu ko ludi. Ovaj TV žanr danas je do savršenstva doveo DSF, gde te cice lože 24 sata da asociraš, nabrojiš delove automobila, sinonime za đoku i stojka, prebrojiš plave kuglice i čekaš da dobiješ vezu. Naravno, poenta je u čekanju, jer sreća TV kanala leži u kuckanju telefonskih impulsa. Naplaćuje vam se – potencijalno učešće, što je genijalna formulacija, nešto poput – nisam jeo (ili polno opštio), al sam gled’o! Posle sam to skupo platio putem računa za telefon. Stvar je postala toliko ozbiljna da su u pošti uveli servis koji je alave penzionere obaveštavao da su prethodne večeri spiskali svoju crkavicu.

Kad je ponestalo znanja i entuzijazma da se lako zaradi kinta, televizije su se okrenule zvezdama. Tako su nikli astro centri i astro servisi gde jurodive komšije i komšinice rešavaju vaše životne probleme uz pomoć horoskopa, numerologije ili tarota. Može i SMS.

Ako kvazikvizovima i astrolozima pribrojimo minutažu klasičnog telešopa (u Srbiji već postoje tri) više nije čudno što ćete menjajući kanale uglavnom naleteti na ovakve sadržaje. U vreme predizborne kampanje tu su i spotovi – tako da umesto TV programa praktično gledate bilborde i reklame. U primedbama da se televizija komercijalizuje, danas praktično umesto gledaoca, ili daleko bilo pretplatnika imamo potrošača. Današnji gledaoci su isti oni građani koji očajnički vape za potrošačkim kreditom, i satima čekaju pred hipermarketima – čija otvaranja predstavljaju najvažniji „ivent“ kako za sirotinju raju tako i za VIP ekipu. Svedeno na jezik hipermarketa, ponoviću dilemu potrošača iz Niša koji je satima razmišljao šta da kupi kad dođe na red – oslić ili televizor?

VELIKI BRAT MENJA ŽENU NA 48 SATI

U borbi za frekvencije, televizije su shvatile da više nemaju kapacitete niti kreativnosti da proizvode sopstvene programe. Privatne produkcije (prvenstveno Emotion i Adrenalin) preuzele su inicijativu kupujući licence za popularne realiti programe i prevodeći ih na srpski. Tako su gledaoci i potrošači postali zvezde svojih omiljenih programa. Sada možete da se venčate i budete na televiziji, da menjate ženu, da provodadžišete ćerku i flertujete sa zetom i konačno – da dođete u kuću Velikog brata pa da vas narod gleda 24 sata dnevno. „Veliki brat“ na TV B92 važan je televizijski fenomen jer je prerastao ostale TV programe i postao obeležje vremena. U ostalim programima postaćete poznati u svom mestu, možda i u Srbiji, ali tek vas „Veliki brat“ pretvara u megazvezdu. Ono što se od vas traži jeste da budete autentični – odnosno dosledno glupi, napaljeni, pametni, iskreni, zlobni, šta god, samo da furate svoj fazon do kraja. Televizija je kao manipulativni medij savršena za „Velikog brata“, jer ovaj program u svojoj suštini ima manipulisanje ljudima u izolaciji. Ako samo zumirate stvarnost, izolovanu Srbiju ćete začas svesti na jednu kuću sa deset do dvanaest ukućana, od kojih samo jedan može na kraju da pokupi lovu. U toj socijalnoj retorti mogli smo da vidimo gotovo sve elemente naše stvarnosti u najmračnijoj perspektivi. Osećaj zaustavljenosti u vremenu koji „VB“ nudi gledaocu, nedostatak iskrenih emocija, saosećanja za druge i pacovskog nadmetanja, sve ovo je dovelo do opsednutosti gledališta. Ono što još ne znamo jeste da li će nas TV susret sa tamnom stranom ljudske prirode učiniti imalo boljim?

SMRTOVNICE I SPORT

Po staroj novinskoj tradiciji na kraju dolaze TV program, čitulje i sport. O programu sam se raspisao, a od čitulja bih izdvojio Slobodana Miloševića. U televizijskom smislu, bio je to neuspeo pokušaj da se imitira Titova sahrana. Iako je organizator bio bivši direktor RTS-a Vučelić, sahrana je delovala izuzetno netelevizično. Satima su se ljudi klanjali na 25. maju, a skojevke su magičnom krpom i praškom glancale uramljenu izljubljenu sliku i sanduk. U Požarevcu je obred ispao nesrećno nedefinisan – privatan, a opet javan, bez porodice, u sumrak, bez verskih ili političkih obeležja. Bilo je to samo puko pokapanje jedne epohe, leša sa kojim niko nije znao šta da radi. Ostaje samo utisak da je glavni producent TV sahrane bio Dejan Mihajlov iz DSS-a, koji je danima pokušavao negde da udomi pokojnog Slobu.

U rubrici „Sport“ – svakako će se naći Svetsko prvenstvo na kojem smo neslavno prošli. Slika koja će postati sinonim za FIFU 2006. u Nemačkoj biće Zidan koji glavom nabada onog Italijana, neću ni ime da mu pominjem. U toj sceni je sublimirana priča o Ujedinjenoj Evropi, francuskim imigrantima, ali i krstaškim ratovima u Iraku i Avganistanu. Zato je fudbal uvek više od igre.