Redakcija “Vremena” Žaretovim odlaskom izgubila je sopstveni koren i veliki deo identiteta. Ali za sobom je ostavio štafetu slobodnog i oštrog novinarstva, koju, nadamo se, uspešno predajemo svakoj narednoj generaciji novinarki i novinara “Vremena”. I danas ga pamtimo po spremnosti da na sopstvenim leđima ponese najveći teret pritisaka i da čak žrtvuje i sebe kako bi poštedeo redakciju i sačuvao njen integritet i kredibilitet.
Pravila novinarstva kojima nas je učio i dan-danas žive, baš kao i brojni citati koje i danas koristimo u redakciji. Ne počinjemo tekst ako nemamo naslov. Odaberemo jedan ugao i iz njega pišemo. Brišemo prideve u rečenici, a čuvamo glagole. Čak i njegov humor ušao je u svakodnevni jezik redakcije: “Dušo, da ti kaže tvoj drug”, znao je da kaže mladim novinarima, kojima bi se noge oduzimale kad Žare kaže da im je drug. Ili, rečenica kojom je izluđivao uređivački kolegijum: “Umoran sam, bolestan sam, a moram i da pišem”.
Kao urednik, znao je da podmetne leđa i zaštiti svakog, od najpoznatijeg autora, do tek pridošlog novinara ili novinarke. Ako bi neko od sagovornika bio neprijatan prema mladom početniku, učio nas je da ih pošaljemo gde treba, uz napomenu da se na novinare “Vremena” ne dere niko.
Svako ko je u “Vreme” došao dok je Žare još bio sa nama zna i dan-danas tačno vreme i mesto kad ga je upoznao, kad mu se Žare prvi put obratio… Tradiciju koju je uspostavio čuvamo i danas. Vrata sobe glavnog urednika otvorena su uvek i svako može da uđe u bilo koje vreme. Nema zakazivanja ni najavljivanja. Naučio nas je da je urednik i roditelj i general, ali nikad despot. Zapravo, nikad ga niko u redakciji urednikom nije nazvao. Uvek je bio – Žare. A to Žare, za nas je uvek bilo i ostaće, ne nadimak, nego titula.
Dragoljub Žarković je osnivač “Vremena” i njegov glavni urednik od 1991. godine. Pre toga bio je novinar i urednik u novinskim kućama “Politika” (1974–1987) i “Borba” (1987–1990). Bio je radijski komentator “Slobodne Evrope” (1993–1998), sarađivao je sa WDR (Nemački narodni radio) i povremeno pisao za čitav niz listova u Evropi (italijanska “Republika”, austrijski “Standard”…). Usavršavao se u SAD kao gost Udruženja američkih urednika.
Bio je autor više televizijskih emisija i projekata. Kasnije tokom karijere bio je stalni kolumnista dnevnog lista “Politika” i predavač na Fakultetu političkih nauka, gde je bio i član Saveta fakulteta. Bio je prvi predsednik Udruženja profesionalnih novinara Srbije iz koga je kasnije nastalo Nezavisno udruženje novinara Srbije i počasni član više međunarodnih medijskih asocijacija. Godine 2016. objavio je Naprednu knjigu sa podnaslovom “Godine uspona Aleksandra Vučića”.
Svi biografski podaci, međutim, nisu dovoljni da dočaraju njegovu uredničku i novinarsku lucidnost, talenat i neverovatnu veštinu komunikacije i harizmu.
