Ovih dana, tačnije, 5. februara, navršava se pet godina od smrti našeg osnivača i glavnog urednika Dragoljuba Žarkovića. Žare je “Vreme” vodio kroz najteže trenutke, ne samo za redakciju, već i za čitavo društvo, od Devetog marta, preko Vučićevog zakona o informisanju, cenzure tokom bombardovanja, Petog oktobra, pa i kroz ovaj period, koji se, nadamo se, bliži kraju
Redakcija “Vremena” Žaretovim odlaskom izgubila je sopstveni koren i veliki deo identiteta. Ali za sobom je ostavio štafetu slobodnog i oštrog novinarstva, koju, nadamo se, uspešno predajemo svakoj narednoj generaciji novinarki i novinara “Vremena”. I danas ga pamtimo po spremnosti da na sopstvenim leđima ponese najveći teret pritisaka i da čak žrtvuje i sebe kako bi poštedeo redakciju i sačuvao njen integritet i kredibilitet.
Pravila novinarstva kojima nas je učio i dan-danas žive, baš kao i brojni citati koje i danas koristimo u redakciji. Ne počinjemo tekst ako nemamo naslov. Odaberemo jedan ugao i iz njega pišemo. Brišemo prideve u rečenici, a čuvamo glagole. Čak i njegov humor ušao je u svakodnevni jezik redakcije: “Dušo, da ti kaže tvoj drug”, znao je da kaže mladim novinarima, kojima bi se noge oduzimale kad Žare kaže da im je drug. Ili, rečenica kojom je izluđivao uređivački kolegijum: “Umoran sam, bolestan sam, a moram i da pišem”.
Kao urednik, znao je da podmetne leđa i zaštiti svakog, od najpoznatijeg autora, do tek pridošlog novinara ili novinarke. Ako bi neko od sagovornika bio neprijatan prema mladom početniku, učio nas je da ih pošaljemo gde treba, uz napomenu da se na novinare “Vremena” ne dere niko.
Svako ko je u “Vreme” došao dok je Žare još bio sa nama zna i dan-danas tačno vreme i mesto kad ga je upoznao, kad mu se Žare prvi put obratio… Tradiciju koju je uspostavio čuvamo i danas. Vrata sobe glavnog urednika otvorena su uvek i svako može da uđe u bilo koje vreme. Nema zakazivanja ni najavljivanja. Naučio nas je da je urednik i roditelj i general, ali nikad despot. Zapravo, nikad ga niko u redakciji urednikom nije nazvao. Uvek je bio – Žare. A to Žare, za nas je uvek bilo i ostaće, ne nadimak, nego titula.
Dragoljub Žarković je osnivač “Vremena” i njegov glavni urednik od 1991. godine. Pre toga bio je novinar i urednik u novinskim kućama “Politika” (1974–1987) i “Borba” (1987–1990). Bio je radijski komentator “Slobodne Evrope” (1993–1998), sarađivao je sa WDR (Nemački narodni radio) i povremeno pisao za čitav niz listova u Evropi (italijanska “Republika”, austrijski “Standard”…). Usavršavao se u SAD kao gost Udruženja američkih urednika.
Bio je autor više televizijskih emisija i projekata. Kasnije tokom karijere bio je stalni kolumnista dnevnog lista “Politika” i predavač na Fakultetu političkih nauka, gde je bio i član Saveta fakulteta. Bio je prvi predsednik Udruženja profesionalnih novinara Srbije iz koga je kasnije nastalo Nezavisno udruženje novinara Srbije i počasni član više međunarodnih medijskih asocijacija. Godine 2016. objavio je Naprednu knjigu sa podnaslovom “Godine uspona Aleksandra Vučića”.
Svi biografski podaci, međutim, nisu dovoljni da dočaraju njegovu uredničku i novinarsku lucidnost, talenat i neverovatnu veštinu komunikacije i harizmu.
U petak, 1. avgusta, navršava se devet meseci od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Kako će, kada i gde stradalima biti odata pošta
Uključio sam radio, neku hrvatsku stanicu – Franjo Tuđman je upravo slao poruku Srbima da ostanu u svojim kućama, jer je počela akcija “Oluja”. U tom trenutku, a bilo je 5:02, 4. avgusta, započela je kanonada i nestalo struje, tako da Tuđmanovu poruku nisam saslušao do kraja. Jaka eksplozija odjeknula je u blizini – ležeći na podu, video sam kroz prozor da je pogođena zgrada u komšiluku poznata kao S-13, najviša u Kninu. Nigde u blizini nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta
Moji roditelji nikada nisu dozvolili da odlazak u Knin i Hrvatsku preraste u nedostižnu nostalgiju – na čemu sam im ja izrazito zahvalan – već se zadržavao u granicama posjete onima koji su se vratili. O ratu nikada nisu i ne pričaju mnogo, već su se uvijek vodili sjećanjima na predratni period života. Samo na moje veliko insistiranje počeo sam da kroz godine dobijam svjedočenja iz ratnih godina
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
U Srbiji su legalizovani lažni izbori, ona po tome nije izuzetak, ali ako je ikada postojala živa volja u narodu za promenom, taj moment se upravo događa. Ljudi kao da osećaju da ako to ne bude sada, predaja je potpisana i ostatku Srbije sledi ono što se dogodilo Srbima na KiM: sporo ali sigurno odumiranje zajednice koja nema nikakvu budućnost
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
