Novogodišnje Žaretove poslanice

Srećna nova 2013: Sve po spisku

Ima nešto u pretprazničnoj, novogodišnjoj atmosferi, što tera ljude da prave spiskove. Oduvek sam tvrdio da je to opasna rabota. Očas posla spisak nagrađenih, počastvovanih, ili šta već, pretvori se u spisak za odstrel.

Ali, ova 2012. je, možda i zbog opštih izbora, bila izuzetak – delatnost spiskosastavljanja trajala je cele godine.

Ta aktivnost postala je gotovo udarnička u Vučićevoj akciji lova na tajkune. Mediji s najpribližnijim opisom neformalnih službenih glasnika – najavljivali su ko će sve i kada biti uhapšen. Danima se sirotinja raja zabavljala mogućnošću da će još neko od bogataša podeliti Miškovićevu sudbinu i početi sam da riba klozet.

Cela tajkunska klasa našla se na spisku, a sve po spisku prozivani su i ministri iz bivše vlade, uključujući i premijera Mirka Cvetkovića…

Rekao bi čovek da je to jedan dosta jadan pokušaj imitacije zakona „velikog Vladimira“. Radi se o Putinovom predlogu da oni koji primaju iz inostranstva pare moraju u Rusiji biti označeni kao „strani agenti“. Taj zakon je prihvaćen u Dumi sa samo tri protivna glasa. Verovatno zato što je i recipročan propisima mnogih zapadnih zemalja.

Možda nekom izgleda da je to u Srbiji danas glup politički zahtev. Srednjoročno gledano, možemo se, međutim, i ovako upitati: zar nisu sad na vlasti oni koji su istom retorikom započeli političke karijere? Zar nisu njihovi spiskovi bili najčudovišniji u novijoj srpskoj političkoj praksi?

Velika parnica, koja se vodi između dva pogleda na svet, i dalje traje u zemlji Srbiji. Svedoče o tome i spiskovi, pomenuti i nepomenuti u ovom tekstu. Ni u istorijskom ni u političkom smislu, a bogami ni u pravosudnom, parnica još nije definitivno okončana, bez obzira na sporadične izlive ljubavi između takozvanih prvih i drugih Srba. Samo su sada među spiskove patriota i izdajnika dodati i spiskovi onih koji imaju.

Srećna vam nova 2013. godina sa željom da budete samo na spisku stanara.

Srećna nova 2014: Ženidba Vučić gospodara

Srbija je postala tabloidno društvo, u smislu javnog informisanja. Nemam ništa protiv. Naprotiv, sve najbolje, principijelno, mislim o tabloidima. To je najteži posao u našem zanatu. Svaki dan morate imati neku vest koja zadire u tuđi život. Pod uslovom da je nađete sami. I ako vam nije gadno.

Već sam negde napisao da mi se urednik jednog tabloida žalio na drugi tabloid kako je njima lako: „Oni dobiju prve četiri strane unapred, a mi moramo sve sami.“

Zavera tabloidnog ćutanja postignuta je samo oko, kako cela Srbija priča, novog braka najmoćnijeg čoveka Srbije – Aleksandra Vučića. Ja, mada imam više brakova iza sebe, potpuno razumem Aleksandra Vučića. Što bi njegov privatni život bio tema „žutara“ kad ima dosta Stoja, Stanija, Severina (fali mi četvrto ime za ona čuvena srpska „četiri S“), ali taj manjak informacija treba pripisati mojoj neobaveštenosti – mora da ima još neka na – S…

Mene zbilja ne zanima da li se Vučić u dva dana razveo i ponovo oženio – mašala, brate – ali me zbilja zanima ta zavera ćutanja koja upućuje na činjenicu da on zapoveda tabloidima i daje naloge za artiljerijsku paljbu po svim oblicima protivnika, a on je zaštićen od obične ljudske znatiželje. I od vesti od javnog interesa.

Da li je moguće da je strah toliki da ne mogu da objave ni ono što je prirodna sfera njihovog interesovanja i interesovanja njihove publike?

Jeb’o tabloide kojima to nije vest.

Dragi čitaoci, srećna vam Nova godina, potom božićni praznici i promislite nekad, makar ponekad, o tome ko vas, o čemu i kako obaveštava.

Srećna nova 2015: Velika neizvesnost

Ima neke simbolike i u stvarima koje su prolazne kao novinarske priče, pa i naslovne strane nedeljnika. Prošlu godinu, u stvari ovu 2014, otpočeli smo intervjuom s Brankom Kukićem i s naslovom „Nema razloga za optimizam“ (što se pokazalo dramatično tačnim), a u ovu novu, nije ona iz naslova ovog teksta, ulazimo sa Zografovim, hajde da kažemo, grafitom kojim se slavi sposobnost da još budeš živ…

Ova godina koja ostaje za nama nije nas, strah me je, ničem naučila, ali je pripremila narod za nošenje jarma i oranje usahle zemlje. Otuda naslovna strana novogodišnjeg broja „Vremena“ jeste poruka čistog, očajničkog vitalizma – još si živ i budi srećan zbog toga.

S ovim brojem ulazimo i u četvrt veka postojanja nedeljnika „Vreme.“ Neki od nas se povlače, ali oni što dolaze pokazuju još više vitalnosti. Mi smo tolika sirotinja da nam ne mogu nauditi. Ne smeta nam ni da budemo najmanji kamičak u cokuli ovih što bahato gaze javnom scenom, ali trudićemo se da im od toga prokrvari noga, da žulj bude veliki i bolan, da kad god se osove i nas primete kao nekog ko neće da duva u diple i igra u njihovom kolu.

U Srbiji u kojoj bismo mi postali strano telo sve bi bilo mogućno. Ulazimo u godinu velike neizvesnosti, a naš strah je više povezan sa sudbinom čitalaca, nego s našim ličnim sudbinama. To smatramo elementarnim poštenjem.

Srećna nova 2016: Papiri A i B –  uputstvo za preživljavanj

S kakvim nadama ulazimo u novu godinu? Jedino teže pitanje od ovoga jeste kako „u jednoj reči“ da opišete 2015? A oba pitanja u ovim danima odbrojavanja do invazije bugarskih turista na Beograd, naše planine i banje, postavljaju mi znatiželjnici, kojih, srećom, nije mnogo, jer i da mi se omakne nešto pametno da kažem, ti koji bi me pitali ne bi imali gde to da objave.

Zato oprezan čovek, onaj koji želi da živi i radi u saglasju s duhom vremena, treba da ima dva lista papira i na jednom da odgovara kako bog zapoveda, dakle lepo i pohvalno, a na drugom da, onako za dušu, piše ono što stvarno misli.

Nazovimo ih papirom A i papirom B…

A kad vas neko pita kako živite? Mogao bih plastično da vam dočaram razliku između dva papira, ali kako je „Vreme“ pristojan nedeljnik, a i blagdani su – nije red da se psuje. Najkraći opis sa papira B mogao bi da glasi: kao „Beograd na vodi“, sad nemam ništa, ali se nadam da će za trideset godina biti bolje.

Srećna Nova: Kako preživeti 2017?

Protekle godine slavili smo sve i svašta, a Vučića najviše. I on nas…

Ni ova godina koja ostaje za nama nije nas, strah me je, ničemu naučila, ali je (još jednom) pripremila narod za nošenje jarma i oranje usahle zemlje.

Nemamo nikakvu ambiciju da kažemo da je ova vlada gora od prethodne ili bolja od svake druge koja bi mogla da nas uzjaše, nego imamo pustu želju da se bavimo svojim poslom. Za ovih 27 godina dokazali smo svakom ko je hteo da bude iole objektivan da je to moguća misija…

Srećna nova 2018: Godina zapleta

Dragi čitaoci, šta tražite veće od ovoga što vam ovi na vlasti stalno obećavaju: veće plate, bolje uslove lečenja, sigurnost za decu, bolju društvenu brigu o starim roditeljima, pošteniju vladu i medije, više zdravlja i sreće… Pa, vi ličite na zakerala koja bi htela sve odjednom, sad i odmah, a lepo vam je čovek najpopularniji u anketama u kojima nikad niste učestvovali, obećao da će već ove godine biti bolje, možda koliko i sutra, a dogodine sigurno, samo da preživite.

Skupa jelka je okićena i za vas su ispod nje spremljeni sirotinjski pokloni u skladu s finansijskom konsolidacijom – njima batak i belo meso, šija i trtica za vas, ako preostane.

Protekla godina, kao i prethodne, bila je godina, strah me je da se ponavljam, velikih laganja, malih ulaganja i velikih ulizica. Slavili smo sve i svašta, a Vučića najviše. I on nas. Dragi moj narode, govorio je kao kralj Ibi, da nema mene, ne bi bilo ni vas. Oni upravljaju školom, ali ne kao pedagozi i direktori, već kao siledžije koje su najjače u školskom dvorištu.

Srećna nova 2019: Grudva se kotrlja

Potpuno je neumesno prebrojavanje koliko ljudi subotom šeta Beogradom. Ima ih dovoljno.

I lavinu pravi grudva.

Nipodaštavanje protesta obiće se o glavu onih koji se prave da ne čuju, ne vide i ćute. Kao onaj majmun koji je pokrio uši, šakom zatvorio oči i usta. To je samo suvenir.

Nezadovoljstvo je dublje nego što šetnje mogu da iskažu, i čak da one, zbog zamora ljudskog materijala, prestanu, ostaće nezadovoljstvo. Biće još eruptivnije ako bude potiskivano.

Šta očekujete od 2019. godine?

Ja imam skromnu želju: Ne pravite me budalom.