Pesnikinja na poternici

Sveže promenjene frizure i sveže razrešena funkcije saveznog poslanika, sticajem okolnosti oslobođena uobičajenih dužnosti supruge i majke, predsednica Direkcije JUL-a Mirjana Marković uzela je kofer koji joj, kako kažu, „uvek stoji kraj vrata“ i 23. februara 2003. otputovala u nepoznatom pravcu. Opet sticajem okolnosti, svom inače (pre)bogatom profilu majke, supruge, bake, naučne radnice, spisateljice, kolumnistkinje i političarke dodala je tako i titulu begunca od pravde. Na poziv nadležnih da se pojavi na saslušanju zbog povezanosti sa ubistvom Ivana Stambolića odgovorila je mnoštvom odranije poznatih patetično-bezobraznih formulacija, a u trenutku pisanja ovog teksta (8. april 2003) o njenom trenutnom boravištu samo se nagađa. Pre desetak dana navodno je viđena u šopingu u jednom tržnom centru u Moskvi, a nezvanični izvori tvrde da je nastanjena u elitnom moskovskom naselju Barviha. Koliko god neverovatno delovala mogućnost da neko ko se direktno proziva kao naručilac nečijeg ubistva mirno bira italijanske cipele i svilene komplete, sve ono što je ova osoba ikada uradila, rekla i napisala sasvim se lepo uklapa u tu nezvaničnu verziju.

IDILA: Iako su optimisti verovali da će se Miloševićevim izbornim porazom 2000. i događajima koji su usledili konačno srušiti i čudesni svet M.M., vrlo brzo je postalo jasno da se za nju praktično ništa nije promenilo. Da, kao što se i očekivalo tih oktobarskih dana, nekadašnji prijatelji listom su se odricali bilo kakvih veza sa predsednicom JUL-a: njen venčani kum, profesor Miloš Aleksić, izjavljuje za „Vreme“ da „niti zna gde se ona nalazi niti se s njom čuo ni video“, a isto čine i folk diva levičarske orijentacije Zorica Brunclik, hroničarka familije Ljiljana Habjanović-Đurović, funkcionerka SPS-a Gorica Gajević, izdavač Čedomir Mirković, glumac levičar Desimir Desko Stanojević, režiser levičar Ljubiša Ristić i mnogi drugi. Sve to drugaricu M.M., čini se, nije baš mnogo uzdrmalo. U trenutku kada je svima koji su je ikada sreli bilo neprijatno da to ikome priznaju, ona je odlazila na sastanke Jugoslovenske levice, verovatno nadgledala radove na kući u Tolstojevoj 33 i spremala se za nove književne poduhvate.

Usledile su konferencije za novinare i izjave medijima u kojima je plačnim glasom saopštavala muke kroz koje prolazi njena porodica, ali prvi šok nastupio je tek 12. januara 2001: tog dana javnost je obaveštena da je M.M. otputovala za Moskvu redovnim letom Aeroflota u 11 časova i 30 minuta. Kasnijom rekapitulacijom utvrđeno je da je odlazak obavljen baš kao da se u zemlji ništa nije promenilo: uz specijalni tretman, bez pasoške i carinske kontrole i uz logističku pomoć Radomira Markovića, tada još slobodnog načelnika RDB-a. Katastrofična predviđanja da će ovdašnja javnost ubuduće biti lišena njenog prisustva i poetičnih ukazivanja na najrazličitije teme, ipak se nisu ostvarila. Samo pet dana pošto je otputovala (da bi, kako se pričalo, prisustvovala rođendanu unuka Marka), M.M. se vraća u Beograd prošavši uobičajenu putničku proceduru.

Pritužbe na tretman porodice i na ponašanje novih vlasti nastavile su se uobičajenim intenzitetom, ali će tek hapšenje njenog supruga 1. aprila 2001, proces protiv ćerke Marije zbog pucanja na automobil Čedomira Jovanovića u noći hapšenja, posete zatvoru i, konačno, Miloševićev transport u Hag, vratiti stari sjaj supruzi, majci i spisateljici. Ako je verovati nekadašnjem upravniku Centralnog zatvora Dragiši Blanuši i njegovim publikovanim prisećanjima na beogradske zatvorske dane bivšeg predsednika, njena tadašnja svakodnevica izgledala je otprilike ovako: „Supruga je stizala svakoga dana u posetu u isto vreme. U podne. Pričali su sat, kasnije i sat i po, o svemu i svačemu. Ali meni je zapalo za oko kako se oni jedno prema drugom ponašaju. Susreti su bili, smem da kažem, ritualni. Često su se držali obema rukama za obraze, ona je njemu ljubila ruke, i on njoj, čak sam u jednom trenutku primetio da ona njega ljubi u kolena. Oslovljavali su se: ona njega mili moj, mali moj, a on nju isto.“ Kako su upravnici ševeningenskog zatvora mnogo manje skloni književnosti, o haškim danima Slobodana Miloševića javnost je mogla da se obavesti samo zahvaljujući njegovim solo nastupima u sudnici, kao i izjavama i kolumnama njegove supruge u dnevniku „Nacional“. Tako smo, a da baš i nije bilo neophodno, saznali da li se bivšem predsedniku sviđa njen lak za nokte, kako živi kuče unuka Marka i slične detalje, a tokom borbenijih nastupa istaknuto je da bračni par nema privilegiju korišćenja „privatnih prostorija“ u Ševeningenu i da ih stalno neko nadgleda. Istovremeno, stvari su na domaćem terenu lagano počele da se otimaju kontroli.

PAKOVANjE KOFERA: Afera manjeg obima ticala se vile „Mir“, u kojoj je Familija živela tokom renoviranja kuće u Tolstojevoj, a iz koje se M.M. iselila 22. januara 2002. Nekoliko dana po iseljenju obznanjeno je: da vila ima trezor pun umetničkih vrednosti koje pripadaju Muzeju istorije Jugoslavije, da je dotični trezor otvaran 1. aprila u prisustvu nadležnih organa, da je tom prilikom ustanovljeno da vrata trezora nisu zapečaćena i da je potom (opet u prisustvu nadležnih) pečaćenje obavljeno bez detaljnijeg inventarisanja zatečenog stanja. Istovremeno, saopšteno je da je i taj pečat uklonjen između 1. aprila 2001. i 24. januara 2002, navodno od strane predstavnika RDB-a. Iako do dana današnjeg nije utvrđeno ko je i da li je uopšte nešto uzimao iz trezora, simptomatično je da se M.M. u nezvaničnom razgovoru obavljenom 1. aprila „iznenadila kada joj je bilo rečeno da u kući postoji trezor“. Žena koja je do u tančine znala šta se događa u državi i koja je bila sklona da prostor u kojem živi, pa i vilu „Mir“, u potpunosti redizajnira po svom ukusu, jednostavno je morala da zna šta joj se nalazi u kući – Muzej istorije Jugoslavije može samo da se nada da se ona ipak nije razumevala u umetnost, pošto bi u suprotnom moglo da se očekuje da su dela neprocenjive vrednosti odavno u posedu nekadašnjih privremenih žitelja zdanja u Užičkoj 11.

Nekoliko meseci pre ove, započela je afera koja se u međuvremenu prilično zakomplikovala. Pošto je utvrđeno da je dadilja Marka Miloševića Juniora, izvesna Ilona Pešić, dobila stan površine 45 kvadrata u blizini centra grada, 7. novembra 2001. pokrenuta je istraga koja je trebalo da utvrdi da li je M.M. umešala prste u taj poduhvat. Zvanična formulacija podrazumevala je tezu da je upravo M.M. podstrekivala bivšeg sekretara Vlade Srbije Živku Cicu Knežević na zloupotrebu službenog položaja „naloživši joj da dodeli stan osobi koja nije službenik Vlade“. Iako tim povodom redovno pozivana na razgovore sa istražnim sudijom, M.M. se tu retko pojavljivala. Njeno odsustvo su u početku obrazlagali zvaničnici JUL-a: portparol Dragana Kuzmanović ustvrdila je, recimo, da je „vlast isključila grejanje u vili ‘Mir’ zbog čega su svi članovi porodice pod temperaturom“. Kasnije su opravdanja obično saopštavali advokati, a priča se svodila ili na „ranije zakazano putovanje u Hag“ ili na „činjenicu da poziv nije uručen“. No, čak i kad bi se M.M. pojavila pred istražnim sudijom, javnost nije bila u prilici da čuje bilo šta suvislije: uz tvrdnje da ona nema nikakve veze s navodima tužioca, redovno je isticano samo to da „nije našla za shodno da se pozove na poslanički imunitet“. Kako bilo, suđenje grupi „visokih funkcionera bivšeg režima, optuženoj za umešanost u aferu nezakonitog dodeljivanja stanova“, među kojima i M.M, bilo je zakazano za 13. mart 2003. Nekoliko dana pre tog suđenja, odnosno pre ubistva Zorana Đinđića i pomeranja zakazanog datuma, M.M. se nije pojavila na poslednjem zakazanom ročištu – objašnjenje advokata opet se ticalo uručivanja ili neuručivanja poziva, poznate i nepoznate adrese, ali nikome ni na pamet nije palo da je u tom trenutku neprevaziđena zvezda srpskog političkog neba već odavno prešla državnu granicu. Da li je pri tom imala u vidu da joj je upravo istekao poslanički imunitet ili ta bežanija ima veze sa nečim mnogo bitnijim od 45 kvadrata blizu centra grada, za sada nije poznato.

Glavna misterija u tom smislu tiče se (bivših) prijatelja koji su se uspešno inkorporirali u nove strukture vlasti, odnosno mogućnosti da je M.M. bilo došapnuto da je vreme da se skloni. Ono što nikako ne može da se smatra misterijom jeste sposobnost ove žene da dobro proceni situaciju u kojoj se nalazi i u kojoj bi mogla da se nađe: uprkos javno iskazivanoj poetičnosti, M.M. je tokom čitave decenije bezobzirno uklanjala sve koji su joj smetali, vešto pozicionirala svoje ljude na sve važnije funkcije u državi, primenjujući pri tom nimalo poetična sredstva. Istina, posle više uzastopnih pogrešnih procena (odavno je svima jasno da je iza odluke bivšeg predsednika o raspisivanju izbora u leto 2000. i kandidovanju Vojislava Šešelja na izborima 2002. stajala upravo njegova supruga), moglo se pretpostaviti da je M.M. izgubila vezu sa realnošću, ali se posle odlaska 23. februara njena već iskazana želja za samoodržanjem ipak ne bi mogla dovesti u sumnju. Osoba koja se do iznemoglosti javno bavila pitanjima tipa „da li cvrčak jede ili samo živi i peva“ i koja je plakala kad god bi je suprug video kako se češlja, na nekom drugom mestu mogla bi da bude ocenjena kao psihijatrijski slučaj. Na mestu na kojem se svakog dana otkrivaju novi leševi, svi oni cvrčci, cvetovi i suze dobijaju drugu dimenziju, čega je M.M. nesumnjivo svesna. Bez obzira na to da li u ovom trenutku bira cipele ili se krije u nekoj ruskoj zemunici.