Koliko god neverovatno delovala mogućnost da neko ko se direktno proziva kao naručilac nečijeg ubistva u isto vreme mirno bira italijanske cipele i svilene komplete, sve ono što je M.M. ikada uradila, rekla i napisala sasvim se lepo uklapa u tu nezvaničnu verziju
Sveže promenjene frizure i sveže razrešena funkcije saveznog poslanika, sticajem okolnosti oslobođena uobičajenih dužnosti supruge i majke, predsednica Direkcije JUL-a Mirjana Marković uzela je kofer koji joj, kako kažu, „uvek stoji kraj vrata“ i 23. februara 2003. otputovala u nepoznatom pravcu. Opet sticajem okolnosti, svom inače (pre)bogatom profilu majke, supruge, bake, naučne radnice, spisateljice, kolumnistkinje i političarke dodala je tako i titulu begunca od pravde. Na poziv nadležnih da se pojavi na saslušanju zbog povezanosti sa ubistvom Ivana Stambolića odgovorila je mnoštvom odranije poznatih patetično-bezobraznih formulacija, a u trenutku pisanja ovog teksta (8. april 2003) o njenom trenutnom boravištu samo se nagađa. Pre desetak dana navodno je viđena u šopingu u jednom tržnom centru u Moskvi, a nezvanični izvori tvrde da je nastanjena u elitnom moskovskom naselju Barviha. Koliko god neverovatno delovala mogućnost da neko ko se direktno proziva kao naručilac nečijeg ubistva mirno bira italijanske cipele i svilene komplete, sve ono što je ova osoba ikada uradila, rekla i napisala sasvim se lepo uklapa u tu nezvaničnu verziju.
IDILA: Iako su optimisti verovali da će se Miloševićevim izbornim porazom 2000. i događajima koji su usledili konačno srušiti i čudesni svet M.M., vrlo brzo je postalo jasno da se za nju praktično ništa nije promenilo. Da, kao što se i očekivalo tih oktobarskih dana, nekadašnji prijatelji listom su se odricali bilo kakvih veza sa predsednicom JUL-a: njen venčani kum, profesor Miloš Aleksić, izjavljuje za „Vreme“ da „niti zna gde se ona nalazi niti se s njom čuo ni video“, a isto čine i folk diva levičarske orijentacije Zorica Brunclik, hroničarka familije Ljiljana Habjanović-Đurović, funkcionerka SPS-a Gorica Gajević, izdavač Čedomir Mirković, glumac levičar Desimir Desko Stanojević, režiser levičar Ljubiša Ristić i mnogi drugi. Sve to drugaricu M.M., čini se, nije baš mnogo uzdrmalo. U trenutku kada je svima koji su je ikada sreli bilo neprijatno da to ikome priznaju, ona je odlazila na sastanke Jugoslovenske levice, verovatno nadgledala radove na kući u Tolstojevoj 33 i spremala se za nove književne poduhvate.
Usledile su konferencije za novinare i izjave medijima u kojima je plačnim glasom saopštavala muke kroz koje prolazi njena porodica, ali prvi šok nastupio je tek 12. januara 2001: tog dana javnost je obaveštena da je M.M. otputovala za Moskvu redovnim letom Aeroflota u 11 časova i 30 minuta. Kasnijom rekapitulacijom utvrđeno je da je odlazak obavljen baš kao da se u zemlji ništa nije promenilo: uz specijalni tretman, bez pasoške i carinske kontrole i uz logističku pomoć Radomira Markovića, tada još slobodnog načelnika RDB-a. Katastrofična predviđanja da će ovdašnja javnost ubuduće biti lišena njenog prisustva i poetičnih ukazivanja na najrazličitije teme, ipak se nisu ostvarila. Samo pet dana pošto je otputovala (da bi, kako se pričalo, prisustvovala rođendanu unuka Marka), M.M. se vraća u Beograd prošavši uobičajenu putničku proceduru.
Pritužbe na tretman porodice i na ponašanje novih vlasti nastavile su se uobičajenim intenzitetom, ali će tek hapšenje njenog supruga 1. aprila 2001, proces protiv ćerke Marije zbog pucanja na automobil Čedomira Jovanovića u noći hapšenja, posete zatvoru i, konačno, Miloševićev transport u Hag, vratiti stari sjaj supruzi, majci i spisateljici. Ako je verovati nekadašnjem upravniku Centralnog zatvora Dragiši Blanuši i njegovim publikovanim prisećanjima na beogradske zatvorske dane bivšeg predsednika, njena tadašnja svakodnevica izgledala je otprilike ovako: „Supruga je stizala svakoga dana u posetu u isto vreme. U podne. Pričali su sat, kasnije i sat i po, o svemu i svačemu. Ali meni je zapalo za oko kako se oni jedno prema drugom ponašaju. Susreti su bili, smem da kažem, ritualni. Često su se držali obema rukama za obraze, ona je njemu ljubila ruke, i on njoj, čak sam u jednom trenutku primetio da ona njega ljubi u kolena. Oslovljavali su se: ona njega mili moj, mali moj, a on nju isto.“ Kako su upravnici ševeningenskog zatvora mnogo manje skloni književnosti, o haškim danima Slobodana Miloševića javnost je mogla da se obavesti samo zahvaljujući njegovim solo nastupima u sudnici, kao i izjavama i kolumnama njegove supruge u dnevniku „Nacional“. Tako smo, a da baš i nije bilo neophodno, saznali da li se bivšem predsedniku sviđa njen lak za nokte, kako živi kuče unuka Marka i slične detalje, a tokom borbenijih nastupa istaknuto je da bračni par nema privilegiju korišćenja „privatnih prostorija“ u Ševeningenu i da ih stalno neko nadgleda. Istovremeno, stvari su na domaćem terenu lagano počele da se otimaju kontroli.
PAKOVANjE KOFERA: Afera manjeg obima ticala se vile „Mir“, u kojoj je Familija živela tokom renoviranja kuće u Tolstojevoj, a iz koje se M.M. iselila 22. januara 2002. Nekoliko dana po iseljenju obznanjeno je: da vila ima trezor pun umetničkih vrednosti koje pripadaju Muzeju istorije Jugoslavije, da je dotični trezor otvaran 1. aprila u prisustvu nadležnih organa, da je tom prilikom ustanovljeno da vrata trezora nisu zapečaćena i da je potom (opet u prisustvu nadležnih) pečaćenje obavljeno bez detaljnijeg inventarisanja zatečenog stanja. Istovremeno, saopšteno je da je i taj pečat uklonjen između 1. aprila 2001. i 24. januara 2002, navodno od strane predstavnika RDB-a. Iako do dana današnjeg nije utvrđeno ko je i da li je uopšte nešto uzimao iz trezora, simptomatično je da se M.M. u nezvaničnom razgovoru obavljenom 1. aprila „iznenadila kada joj je bilo rečeno da u kući postoji trezor“. Žena koja je do u tančine znala šta se događa u državi i koja je bila sklona da prostor u kojem živi, pa i vilu „Mir“, u potpunosti redizajnira po svom ukusu, jednostavno je morala da zna šta joj se nalazi u kući – Muzej istorije Jugoslavije može samo da se nada da se ona ipak nije razumevala u umetnost, pošto bi u suprotnom moglo da se očekuje da su dela neprocenjive vrednosti odavno u posedu nekadašnjih privremenih žitelja zdanja u Užičkoj 11.
Nekoliko meseci pre ove, započela je afera koja se u međuvremenu prilično zakomplikovala. Pošto je utvrđeno da je dadilja Marka Miloševića Juniora, izvesna Ilona Pešić, dobila stan površine 45 kvadrata u blizini centra grada, 7. novembra 2001. pokrenuta je istraga koja je trebalo da utvrdi da li je M.M. umešala prste u taj poduhvat. Zvanična formulacija podrazumevala je tezu da je upravo M.M. podstrekivala bivšeg sekretara Vlade Srbije Živku Cicu Knežević na zloupotrebu službenog položaja „naloživši joj da dodeli stan osobi koja nije službenik Vlade“. Iako tim povodom redovno pozivana na razgovore sa istražnim sudijom, M.M. se tu retko pojavljivala. Njeno odsustvo su u početku obrazlagali zvaničnici JUL-a: portparol Dragana Kuzmanović ustvrdila je, recimo, da je „vlast isključila grejanje u vili ‘Mir’ zbog čega su svi članovi porodice pod temperaturom“. Kasnije su opravdanja obično saopštavali advokati, a priča se svodila ili na „ranije zakazano putovanje u Hag“ ili na „činjenicu da poziv nije uručen“. No, čak i kad bi se M.M. pojavila pred istražnim sudijom, javnost nije bila u prilici da čuje bilo šta suvislije: uz tvrdnje da ona nema nikakve veze s navodima tužioca, redovno je isticano samo to da „nije našla za shodno da se pozove na poslanički imunitet“. Kako bilo, suđenje grupi „visokih funkcionera bivšeg režima, optuženoj za umešanost u aferu nezakonitog dodeljivanja stanova“, među kojima i M.M, bilo je zakazano za 13. mart 2003. Nekoliko dana pre tog suđenja, odnosno pre ubistva Zorana Đinđića i pomeranja zakazanog datuma, M.M. se nije pojavila na poslednjem zakazanom ročištu – objašnjenje advokata opet se ticalo uručivanja ili neuručivanja poziva, poznate i nepoznate adrese, ali nikome ni na pamet nije palo da je u tom trenutku neprevaziđena zvezda srpskog političkog neba već odavno prešla državnu granicu. Da li je pri tom imala u vidu da joj je upravo istekao poslanički imunitet ili ta bežanija ima veze sa nečim mnogo bitnijim od 45 kvadrata blizu centra grada, za sada nije poznato.
Glavna misterija u tom smislu tiče se (bivših) prijatelja koji su se uspešno inkorporirali u nove strukture vlasti, odnosno mogućnosti da je M.M. bilo došapnuto da je vreme da se skloni. Ono što nikako ne može da se smatra misterijom jeste sposobnost ove žene da dobro proceni situaciju u kojoj se nalazi i u kojoj bi mogla da se nađe: uprkos javno iskazivanoj poetičnosti, M.M. je tokom čitave decenije bezobzirno uklanjala sve koji su joj smetali, vešto pozicionirala svoje ljude na sve važnije funkcije u državi, primenjujući pri tom nimalo poetična sredstva. Istina, posle više uzastopnih pogrešnih procena (odavno je svima jasno da je iza odluke bivšeg predsednika o raspisivanju izbora u leto 2000. i kandidovanju Vojislava Šešelja na izborima 2002. stajala upravo njegova supruga), moglo se pretpostaviti da je M.M. izgubila vezu sa realnošću, ali se posle odlaska 23. februara njena već iskazana želja za samoodržanjem ipak ne bi mogla dovesti u sumnju. Osoba koja se do iznemoglosti javno bavila pitanjima tipa „da li cvrčak jede ili samo živi i peva“ i koja je plakala kad god bi je suprug video kako se češlja, na nekom drugom mestu mogla bi da bude ocenjena kao psihijatrijski slučaj. Na mestu na kojem se svakog dana otkrivaju novi leševi, svi oni cvrčci, cvetovi i suze dobijaju drugu dimenziju, čega je M.M. nesumnjivo svesna. Bez obzira na to da li u ovom trenutku bira cipele ili se krije u nekoj ruskoj zemunici.
„Moj suprug je dobro, izgleda lepo i zdravlje mu je bolje nego u Beogradu. Izgledao je lepo i kad je bio ovde, samo je ovde bio i lep i bolestan, a sad je lep i manje bolestan. Duhovno stanje mu je superiorno, kao i obično.“
„Nas dvoje se ne čujemo često. I u tim prilikama nikada ne govori u sebi. A pogotovo se ne žali. Brine za nas. Pre svega za Slobodana. A onda, mnogo za Marka i Milicu. Inače, Slobodan misli da je Marko najhrabriji i najrazumniji član naše porodice. A ja, ja ga tako dugo nisam videla da se nekada pitam kako izgleda moj sin. Da li je sada onako visok i lep, umiljat i nežan, kao što je bio kada sam ga poslednji put poljubila.“
„Nije osuđen niko ko je pucao na svadbi jer se ženio devojkom koju ne voli, niko ko je pucao odlazeći u vojsku koju ne priznaje, niko ko je pucao u novogodišnjoj noći plačući za starom godinom u kojoj nije bio srećan, niko ko je pucanjem posle sportske pobede lečio ranu koju je od sveta krio. Niko od njih nije osuđen ni na jedan dan, ni na jedan sat. Osim nje, ćerke koja je pucala za ocem koga hapse, podmuklo i svirepo. Marija je pucala u praznom dvorištu. Marija je pucala nigde.“
„Nisam sklona metafizici, osim ponekad. Ponekad predveče, ponekad u oktobru, kada sam sama, kada me čeka teška odluka, skoro uvek za vreme jesenjih kiša. Ali, metafizički ili nemetafizički, sve češće se pitam da li srpski narod prati neka zla kob pa je neprekidno nesložan, pa je u sve kraćim intervalima podanički.“
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
