Percepcija Nemačke u srpskim štampanim medijima 2003–2014.

Cilj ovog projekta je analiza slike Nemačke u srpskoj štampi u periodu od 2003. do 2014. godine. Naglasak je na dominantnim predstavama Nemačke u pisanim medijima, temama kojima se srpska štampa bavi vezano za Nemačku, njene političare, društvo, kulturu, istoriju i odnose između nemačkog i srpskog naroda, organizacija i pojedinaca. Važno je naglasiti da se Nemačka najčešće posmatra kroz prizmu odnosa između dve zemlje ili poređenja određenih aspekata njihovih društava, dok je tekstova koji se bave isključivo Nemačkom znatno manje.

Veze između različitih zemalja i ljudi nastaju iz primarnog i sekundarnog iskustva. Dok primarno podrazumeva sopstveno posmatranje i neposredni kontakt, sekundarno se stiče posredstvom drugih. Većinu slika o svetu ipak stvaramo zahvaljujući masovnim medijima. Iako u vremenu globalizacije štampani mediji, i sami izuzetno heterogeni, predstavljaju samo jedan od izvora informacija, oni jesu bitni kada je reč o tumačenju stvarnosti, imajući u vidu da poseduju određeni autoritet i ugled, dolaze do velikog broja ljudi, streme aktuelnosti sadržaja.

Kada je reč o medijskoj (re)konstrukciji stvarnosti, odnosno slici koju mediji stvaraju/obnavljaju, treba se podsetiti dečije pesme Jovana Jovanovića Zmaja Slon. Slepi drugovi su otišli do Indije da „vide“ slona oslanjajući se na čulo dodira. Kada su stigli, stvar je svakome od njih bila sasvim jasna – za onoga ko je opipao slona s boka, životinja je izgledala kao zid, za drugoga koji je dotakao uvo, slon je bio baš kao lepeza, za trećeg koji se dohvatio repa, on je bio poput užeta… Pesma se završava strofom: „Posle su se prepirali/dugo zdravo,/koji od njih šest slepaca/ima pravo./Ta svaki je im’o pravo/nešto malko,/al’ celinu nije pozn’o/baš nijedan,/baš nikako.“

foto: reuters

Manje poetično medijska stvarnost bi se mogla ovako opisati: uvek su u tekstovima, prilozima i fotografijama prisutni samo segmenti, a celinu je teško sagledati. (Verovatno su Merten, Šmit i Vajšenberg, pišući o konstruktivizmu, najzvučnije formulisali dilemu o odnosu stvarnosti i medija – da li mediji predstavljaju stvarnost ili je uspostavljaju („Stellen Medien die Wirklichkeit dar oder stellen sie Wirklichkeiten her?“, 1994, 1)

Ako bismo sledili konstruktivističku argumentaciju, novinarska kao i bilo čija druga percepcija stvarnosti ne može biti potpuno objektivna, a tu je i način na koji štampani mediji funkcionišu, a tiče se manjka prostora, vremenskog pritiska, zahteva tržišta, određe forme i stila i, konačno, postoji namerno izvrtanje činjenica, prećutkivanje informacija, izostavljanje konteksta, tendenciozan odabir tema i sagovornika, naglasak na određenim, jednostranim elementima, načinu interpretacije, moralnom vrednovanju itd.

Konačno, kao konstitutivne činioce u stvaranju određenih nacionalnih slika između država, Kenet Boulding ističe tri važne dimenzije: 1. geografski prostor, teritorije i njihove granice; 2. neprijateljstvo, odnosno prijateljstvo; 3. snage, odnosno slabosti (političke, ekonomske, vojne). Naravno, ma koliko individualne i kolektivne slike o određenoj grupi mogu biti ukorenjene, one nisu nepromenljive.

Period istraživanja ove studije započinje 2003. godine, marta meseca (kompletnu studiju možete pogledati na www.vreme.com i www.fes.rs). Tada je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić, ličnost koja je na poseban način povezivala Nemačku i Srbiju. Period od 11 godina obuhvata promene u odnosima između dve države, a stvorio se utisak u javnosti da je od tog trenutka taj odnos, naglo poboljšan u periodu od kraja 2000. do 2003, išao silaznom putanjom.

Rad je podeljen na dve celine, period od 2003. do 2008. i od 2009. do 2014. Predmet analize su tekstovi u kojima je Nemačka glavna tema, što obuhvata članke o državi, nemačkom društvu, kulturi, organizacijama, pojedincima, prošlosti i svim drugim aspektima koje smo pronašli tragajući po arhivi štampanih medija.

Zbog obimnosti materijala, bilo je skoro pa nemoguće analizirati sve članke u kojima se Nemačka makar i uzgred pominje, a iz istog razloga u prvi deo analize nisu ušle sportske vesti, kao i feljtoni o istorijskim događajima. Akcenat analize je na temama koje dominiraju u diskursu štampanih medija vezano za Nemačku, kao i preovlađujućim slikama koje se, otuda, mogu (re)konstruisati. Sama selekcija tema, odnosno insistiranje na jednima i prećutkivanje nekih drugih, može biti dobar pokazatelj medijskog, odnosno političko-društvenog „raspoloženja“.

foto: reuters

Obuhvaćen je širok opseg dnevnih i nedeljnih novina, uključujući i tabloidne štampane medije koji često nisu predmet sličnih istraživanja, ali zahvaljujući svom tiražu i „prijemčivosti“ forme i stila imaju nemali uticaj na društvene predstave i formiranje stereotipa.

PRIVREDNI PARTNER I DONATOR: Slika Nemačke, prikazana kroz glavne teme i način izveštavanja srpskih medija između 2003. do 2008. godine, nijansirana je i raznolika. Neke slike su skoro pa nestajale u određenim godinama, neke su se prećutkivale pa vraćale, dok su pojedine teme i predstave stalno prisutne.

Najdominantnijih predstava u tom periodu ima nekoliko. Ističe se, po svojoj prisutnosti, Nemačka kao ekonomski partner i dobrotvor i Nemačka kao uzor. Broj tekstova koji se tiču raznih aspekata pomenute slike, kako u izjavama sagovornika tako i u ocenama novinara, izuzetno je velik, dok je najveći naglasak na tome 2003. godine. Nemačka se opisuje kao najveći trgovinski i komercijalni partner; ističe se pomoć koju ona daje Srbiji kao i podrška reformama i evropskim integracijama. Ovaj aspekt se, posebno 2003, povezuje sa budućnošću. Naime, verovatno i zbog kompleksne prošlosti, posebno se ističe neophodnost saradnje u vremenu koje dolazi.

Tako novinar „Politike“, komentarišući posetu nemačke delegacije Srbiji, piše da „suptilnim diplomatskim analitičarima, koji u nijansama pronalaze važne poruke, ne može da promakne da je nemačka vlada u tu prvu posetu poslala baš ministarku za razvoj. (…) Ministarka za razvoj simbolizuje pogled u budućnost, perspektivu, a njena poseta je izrazita demonstracija podrške. Poruka je: Nemačka se ne povlači. Naprotiv, želi da bude oslonac u teškim trenucima i kontinuirana linija za saradnju u budućnosti“ („Nemačka poseta“, 30. 3. 2003). Ističe se i povezanost dve evropske zemlje, ali i njihova suprotnost na osi razvijeno–nerazvijeno, predvorje–centar, čije vrednovanje dolazi od inferiornog para (koji se autopercipira kao takav), a Nemačka se posmatra kao učitelj i autoritet.

Naslovi u novinama 2003. su jasni pokazatelji medijske slike: „Nemci daju više“ („Večernje novosti“, 28. mart), „Podrška za priključenje Evropi“ („Politika“, 28. mart), „Sa Bonom samo dobijamo“ („Večernje novosti“, 29. maj), „Nemačka pokrovitelj do Evrope“ („Večernje novosti“ 23. maj), „Primeniti Nemačka iskustva“ („Danas“, 6. jun), „Nove spone vidljive“ („Politika“, 4. jul). Ova slika je prisutna tokom svih godina, iako nekada, obično podstaknuta političkim događanjima, odlazi u drugi plan.

Takođe, slika Nemačke kao prijatelja premijera Zorana Đinđića gde se ističe ovaj odnos, ali i bledi odnos između država, najintenzivnija je tokom 2003, ali se i kasnije nalaze elementi ove predstave. Iako se ona skoro pa isključivo pozitivno vrednuje, ide dotle da se ponekad celokupni politički srpsko-nemački odnosi, to jest svi dobri aspekti između zemalja gledaju kao odnos Nemačke prema Zoranu Đinđiću u kojima se naglašava da bi sa Đinđićem na čelu Nemačka volela da vidi Srbiju u EU, a nakon njegove pogibije postavlja se pitanje te podrške.

PREDSTAVA O „HUMANITARNOJ HEGEMONIJI„: Kada je reč o negativnim predstavama, moguće je detektovati sliku Nemačke kao (arhi)neprijatelja i kao hegemonijalne sile koja hoće da nastavi svoje osvajanje na Balkanu. Ona se ističe kroz tumačenja događaja iz prošlosti, a najčešće se prenosi kroz izjave i intervjue odabranih sagovornika, a dosta ređe u autorskim tekstovima novinara. Kao ilustrativni primeri služe, recimo, oni iz 2004. godine, kada jedan od sagovornika „Večernjih novosti“, nemački publicista i politički analitičar Jirgen Elzeser, ocenjuje da je nemačka politika prema Srbiji „samo nakratko bila promenjena posle petooktobarskih događaja, da se predrasude još neguju, pa se tako i Koštunica u štampi već predstavlja kao ‘mali Milošević’“. Takav odnos Elzeser objašnjava odnosom Nemačke prema istočnim zemljama koji ocenjuje kao neokolonijalni“ („Popustljivi prema OVK“, 13. 6. 2004). Slično piše i NIN u kojem Mira Beham analizira odnos Nemačke prema Srbiji poslednjih decenija, sa naglaskom na devedesete, a već naslov govori za sebe: „Humanitarna hegemonija“ (30. 8. 2004).

Pažnju ovdašnjih medija donekle zaokuplja, sa naglaskom na dnevni list „Danas“, sudbina podunavskih Švaba. Pomenute dnevne novine pišu o nevinim nemačkim žrtvama i krivcima i „nepravdi koja je našim Nemcima naneta“ („Nestanak podunavskih Švaba“, 31. 5. 2003.). Ovde, ta tema izrasta u pravu polemiku, dok se drugi štampani mediji u znatno manjoj meri ili uopšte ne bave njome. Ona je još otvorena u srpskoj javnosti, a obično se, kada se njome neko bavi, naglašava tolerancija predratnog doba, a ne dodiruju se kasniji događaji.

Kada je reč o poređenju Nemačke i Srbije, ono se, zavisno od konteksta, postavlja kao uzor u suočavanju sa prošlošću, ali se vidi i kao provokacija i napad na Srbe. U štampanim medijima, i uopšte u javnosti, postoje dva poređenja Srbije sa Nemačkom koju ističu i/ili kritikuju međunarodni i domaći akteri. Prvi, kada se Srbija poredi sa Vajmarskom Nemačkom, a drugi kada se prave paralele između poražene Nemačke nakon Drugog svetskog rata i njenog suočavanja sa prošlošću i Srbije nakon devedesetih, te potrebe da ona prođe kroz to. Ova poređenja će se sporadično javljati tokom godina, nekada u vidu ljutog opovrgavanja, nekada u vidu pronalaženja paralela i/ili, kao što smo spomenuli, pozitivnog uzora.

KOSOVO I KAKO TO NEMCI RADE: Od 2004, sa određenim oscilacijama ali uvek prisutni, jesu i članci o odnosu Nemačke prema Kosovu i Metohiji. Od 2004. pitanje KiM i stavova i delanja Nemačke u vezi sa tim dobija pažnju ovdašnje štampe. Nemački kontingent KFOR-a je prvi na meti kritika. Važno je ipak istaći da je ogromna većina svih tekstova koji se tiču KiM, odnosno odnosa Nemačke prema tom pitanju, pisana u neutralnom tonu, bez vrednosnih ocena i komentara, već samo u formi vesti, izveštaja ili se obrađuje kroz intervju. Naravno, ima izuzetaka. Takođe, srpska štampa objavljuje izjave raznih nemačkih zvaničnika, intervjue srpskih zvaničnika date nemačkim medijima, prenosi tekstove nemačkih novina i njihove procene.

Prisutni su i članci „samo“ o Nemačkoj koji se tiču svakodnevnog života i politike ove zemlje, i to u većoj meri počev od 2005. Kancelarka Merkel se opisuje, kao i u ostalim svetskim medijima, kao izuzetno moćna i pragmatična. Nemački izbori oktobra 2005. propraćeni su u pojedinim srpskim štampanim medijima sa velikom pažnjom. Sumirajući ih, Rančić u NIN-u, zaključuje da su Nemci organizovanjem velike koalicije i prihvatanjem Angele Merkel za kancelarku „demonstrirali visok stepen političke kulture, demokratičnosti i zajedničke nacionalne svesti“ („Tako to rade Nemci“, 20. 10. 2003). Sumnja se povremeno u dobro nemačko raspoloženje prema prijemu novih članica u EU, a još više kada je reč o zemljama zapadnog Balkana („Članstvo kao privilegija“, 22. 3. 2006). Tako „Nedeljni telegraf“ to „sumira“ naslovom „Nemačka torpeduje Balkan“ (22. 6. 2006). Tema odnosa Rusije i Nemačka i odnosa Nemačke i SAD figurira kao tema ovdašnjih medija, kao i odnos Merkelove prema EU, a vodeća kvalitetna štampa ne propušta da prati unutarnemačku situaciju, previranja u nemačkoj koaliciji i ekonomske mere vlade kancelarke Merkel.

ZAPOSTAVLJANJE KULTURE: Konačno, članaka iz oblasti kulture je najmanje. Razgovora sa nemačkim umetnicima i intelektualcima je malo, a tiču se najrazličitijih tema, dajući jednu nijansiranu, autentičnu sliku sveta koja navodi na dalje promišljanje. Možemo samo zaključiti da je šteta što ovakvih članaka nema više jer bi oni verovatno bili u mogućnosti da stvaraju, odnosno obnavljaju veze između dva naroda. (Kako je nekada napisala Hana Arent, razlika između mislećeg čoveka i čoveka koji ne preispituje i ne misli je veća od svih drugih razlika između ljudi.) Jedan od pozitivnih primera predstavlja tekst „O kulturi koja stvara mostove“ – tako novinar „Večernjih novosti“ naziva članak o nemačkom glumcu srpskog porekla Gojku Mitiću koji je „poslednjih 40 godina jedini srpski brend u Nemačkoj“ („Vinetuu ‘Zlatna koka’“, 22. 9. 2006).

„PETI STUB“ SRBIJE: U 2009, Berlin se ponovo prikazuje kao pouzdan i efikasan partner. Slika Nemačke u srpskim medijima bila je i te godine prilično neutralna, iako nije zaboravljena činjenica da je Nemačka, među 60 ostalih zemalja i mnogobrojnih institucija, priznala nezavisnost Kosova. Bez obzira na to kritika je bila veoma retka, osim kad su kancelarka Merkel i premijer Sarkozi nagovestili izvestan zastoj u pridruživanju balkanskih zemalja EU.

Prilično su se temeljno pratile nemačka spoljna i unutrašnja politika, kao i ekonomija. Taj pozitivan ton, kada je reč o Nemačkoj, ume da bude prisutan i u tabloidnoj štampi koja prenosi vesti da „Nemačka snažno podržava Srbiju“ („Press“ i „Kurir“, 28. 6. 2009). U 2011, tako, Nemačka je u „Pressu“ proglašena petim stubom Srbije (5. 5. 2011). Ističu se nemačka ulaganja, podrška reformama. Važno je napomenuti da su u ovom periodu od dvanaest godina nemački ambasadori veoma česti sagovornici srpske štampe, te je njihov glas o najrazličitijim pitanjima vidno prisutan. Ovo svakako govori i o važnosti koja se daje Nemačkoj. Takođe, prate se uspesi nemačkih kompanija, njihova ulaganja, najave ulaganja, kritike čelnih ljudi…

KOČNIČAR SRPSKIH EVROPSKIH INTEGRACIJA: Ipak, javlja se slika i Nemačke kao kočničara. Tako, 2010, na harmoničnu sliku saradnje dve zemlje senku baca pitanje koje se često postavljalo u medijima i javnosti: koja od zemalja članica insistira na tome da Srbija zvanično prizna Kosovo, odnosno da li je to uslov za ulazak u EU, i da li je ta zemlja Nemačka. „Nemačka neće ni da čuje za Srbiju u EU“, naslov je u „Pressu“ od 4. maja. Ipak, na ovaj i slične naslove reagovali su srpski zvaničnici i nemački ambasador u Srbiji, i njihove reakcije i demantije preneli su svi relevantni mediji.

Kako prenosi štampa, predstavnici najznačajnijih političkih stranaka u Srbiji saglasni su u oceni da je za Srbiju, čiji je jedan od ključnih prioriteta pristupanje EU, veoma važno kakve će odnose imati sa Nemačkom zbog značaja koji ova država ima u porodici evropskih naroda. Mišljenja su, međutim, podeljena kada je reč o tome koliko nemačko priznanje nezavisnosti Kosova može da uzdrma odnose između dve zemlje. Ističe se ponovo njena moć, ali se piše, kroz izjave sagovornika, i o prošlosti – odnosno o negativnoj ulozi koju je Nemačka imala po srpske interese u proteklih dvadeset godina. U 2010, naslov u „Pravdi“ je „Nemačka i Francuska u EU lobiraju protiv Srbije“. Međutim, ovi tekstovi su upadljivo ređi od onih sa pozitivnim tonom tj. pozitivnom slikom Nemačke.

KLJUČNI IGRAČ: Kancelarka Angela Merkel nazivana je „tvrdim orahom“ i „gvozdenom Merkelovom“, percipirana je kao osoba čiji se glas čuje jasnije od ostalih glasova u Evropskoj uniji, bilo da je reč o Kosovu ili Grčkoj, kao i osoba koja je postavila neka nova pravila ponašanja u EU. Kada je nemačka kancelarka Angela Merkel dobila svoj treći mandat na čelu vlade (2013), o tome je izveštavala celokupna medijska javnost u Srbiji. Iako je nemačka kancelarka u dobrom delu javnosti i medija percipirana kao osoba koja „postrojava“ srpske, ali i pojedine evropske političare, njen reizbor na čelu Nemačke je pozitivno ocenjen. U prvom planu su njena dominanta ličnost, čvrsta ruka, očuvanje Evropske unije i dugoročna stabilnost evra.

Prate se u ovdašnjim listovima i događanja u Nemačkoj, poput proslava povodom Dana nemačkog jedinstva, o čemu izveštavaju sve srpske novine. Dosta se piše i o odnosu Nemačke prema Grčkoj, a ističe se neretko „nemačka pragmatičnost“. U „Politici“ se 2010, u tekstu „Merkelova na raskrsnici“ (7. 5. 2010), piše kako se nemačka i evropska demokratija nalaze na raskrsnici: „Situacija, gledajući iz ugla najnovije svetske ekonomske krize, za demokratiju nije nimalo ružičasta. Novac vlada svetom, ali ko vlada novcem pitanje je na koje nije teško odgovoriti kada se vidi kojom brzinom parlamenti evropskih država klimaju glavom i odobravaju hitnu pomoć za spas helenskog ‘pacijenta’. (…) Njime (novcem) vladaju finansijski ‘dirigenti’ koji su se otrgli iz demokratskog sistema i deluju po nekim svojim pravilima u kojima je profit postao najveća svetinja… Angela Merkel možda je i sama shvatila, osetila, odakle vetar duva, pa je nedeljama uporno odbijala da prihvati ideju o učešću Nemačke u spasavanju Grčke. A onda je ‘pritisnuta’ argumentima finansijskih stručnjaka i bankara (…) popustila.“

Takođe, ističe se često važnost Nemačke za EU. Ona se vidi kao stub evropske zajednice, ističe se njena slika kao velike, moćne sile. Godine 2011, u „Ekonomistu“, novinar piše: „Ako ona otvori novčanik, čini se još ima neke šanse za spas, ako to ne uradi, sa evrozonom i evrointegracijama je gotovo“ („Nemačka dilema i evro“, 3. 3. 2011).

Istovremeno, ovo se ponekad, ne često, „preokreće“ u sliku Nemačke kao hegemonijalne sile gde srpski tabloidi pišu, prenoseći i komentarišući tekstove iz strane štampe, kako „Merkelova pravi Veliku Nemačku“ (28. 6. 2012).

foto: fonet / ap

NEMAČKI PARTNER ALEKSANDAR VUČIĆ: Kao i većine prethodnih godina, Nemačka se vidi kao ključni strateški partner Srbije i mentor na putu za EU. U određenim periodima se više naglašava ova njena „uloga“. Na pitanje novinara „Danasa“ kako komentarišete izjavu Aleksandra Vučića da bez Nemačke ne može biti razvoja Srbije (15. septembar 2012), svi odgovori su bili u saglasju sa Vučićevom ocenom. Naravno, naglasak je na ekonomiji.

Ponovo se ističe važnost ove oblasti u odnosu na određena politička razilaženja. „Srbija i Nemačka imaju suprotne stavove po pitanju Kosmeta, kao i drugačije poglede na ‘ratove za nasleđe SFRJ’ iz devedesetih godina prošlog veka. (…) Cilj mudre politike jeste da ne dozvoli da politička razilaženja po nekim pitanjima ugroze čitav spektar drugih odnosa, od ekonomije preko kulture do slobodnog kretanja ljudi (pre svega naših iseljenika, koji godišnje šalju skoro pola milijarde evra u maticu). Kada je u pitanju ekonomski najjača zemlja Evrope, pogrešno je stavljati u prvi plan razlike, jer bi to ugrozilo naše ekonomske interese“, prenosi „Akter“, ipak naglašavajući da se ne smeju prenebregnuti ni srpski nacionalni interesi.

Kada je reč o Nemačkoj kao modelu i uzoru, u poslednjim godinama analize, ističe se i kako „nemačko-francusko pomirenje i prijateljstvo mogu biti model za Balkan“. Međutim, ova ocena najčešće dolazi od stranih aktera.

Puno se piše o nemačkom stavu prema integracijama Srbije u EU, kao i o odnosu prema KiM. Ističe se takođe i veliki nemački uticaj uopšte na celom Balkanu.

U 2014, vidljiva je slika koja počinje da se stvara u jednom delu javnosti, a to je da Nemačka podržava Vučića jer on završava posao oko Kosova. „Merkelova neće ucenjivati Vučića“, „Podrška Nemačke na putu ka EU“, „Nemačka podržava sporazum“, samo su neki od naslova koji se učestalo pojavljuju u novinama povodom uzajamnih poseta delegacija dve zemlje. Ujedno, izveštavanje o investicijama u 2014. godini bilo je prilično intenzivno, kao i o pomoći Nemačke nakon poplava u Srbiji.

Pod naslovom „Vučićeva nemačka veza“ dnevni list „Danas“ analizira domete berlinske posete 3. septembra 2014: „Spoljnopolitička delegacija predvođena premijerom Vučićem bila je u Nemačkoj i tu posetu su mediji ocenili kao izuzetno značajnu. No, bili smo svedoci brojnih putovanja i susreta koji su naši političari imali u poslednjih desetak godina, a koji su isto tako bili promovisane kao ‘prelomni’ ili ‘istorijski’ a da se posle toga gotovo ništa nije konkretno desilo. (…) No, ovaj put imamo razloga da poverujemo da je reč o poseti koja će, sva je prilika, dovesti do značajnih promena i rezultata. (…) Otkud ta iznenadna simpatija i empatija Nemaca prema Srbima kad smo i u daljoj i u bližoj istoriji bili na njihovom nišanu? Da li je Vučić možda šarmirao Merkelovu? Iako verujemo da je faktor ličnog odnosa značajan u istoriji politike, ipak smo sigurni da je frau Angela političar koji razmišlja vrlo hladno i precizno. Dakle – interesi su se poklopili. Naime, Nemačka želi da održi koliko je to moguće izuzetno jake privredne veze sa Rusijom i veruje da joj u tome može pomoći i Srbija, koja ima dobre odnose sa Moskvom.“

Konačno, važno je istaći da se slika Nemačke u razdoblju od 2009–2014. stvarala pre svega preko političkih i ekonomskih veza, a manje preko kulturnih i umetničkih. Kritika na račun Nemačke je bila veoma retka, iako je još bila sveža činjenica da je Nemačka priznala nezavisnost Kosova. Srpski mediji su prilično temeljno pratili nemačku spoljnu i unutrašnju politiku i ekonomiju. Temeljne analize percepcije Nemačke u srpskim medijima izostaju, ali se povremeno pojavljuju istorijska podsećanja na zasluge Nemačke. Nova era u srpsko-nemačkim odnosima počela je posle predsedničkih i parlamentarnih izbora maja 2012, a nakon toga je slika Nemačke kao pouzdanog partnera Srbije postala još intenzivnija.

Nenad Radičević, dopisnik "Politike" iz Nemačke

Pogled kroz polomljene naočare

Nemačka u očima srpskih medija najčešće je snažna, moćna, bogata, zahtevna, stroga, vredna… Niz bi svako u Srbiji lako mogao da nastavi, ali problem u percepciji Nemačke u srpskim medijima i celokupnoj javnosti leži u činjenici da je to pogled kroz svojevrsne polomljene naočare.

Kroz jedno nepolomljeno uvećavajuće staklo tih naočara, mediji, ali i političari, analitičari i opšta javnost vide moćnu i bogatu Nemačku u kojoj postoji precizan sistem, a nemačku kancelarku Angelu Merkel kao „gazdaricu Evrope“. Kroz drugo polomljeno staklo ne vide sve što ne žele da vide. Dakle, ne vide da je nemački sistem precizan, ali jednostavan te da bi mogao da bude primenjen i u Srbiji. Ne vide da je u „gazdovanju“ Evropom za Nemce ključno poštovanje postavljenih pravila, a ne samovolja. Ne vide da je kultura Nemačke bogata, kao i da „red, rad i disciplina“ ne potiru umetnost, široke seksualne slobode i pravo na različitost u svakom pogledu. Nemačka se vidi kao idealna zemlja za imigraciju, ali se ne vide mane života u pečalbi i teškoće u integraciji u nemačko društvo.

Percepcija Nemačke je takva da bi mogla da se uporedi sa mnogim srpskim niskokvalifikovanim gastarbajterima. Oni vazda nastoje da nađu prečicu u nemačkom sistemu, a pri povratku u Srbiju, čim pređu granicu, obavezno bace kroz prozor svog „mercedesa“ pikavac, što u Nemačkoj ne bi učinili.

Upravo tako se ponašaju i srpski mediji i političari. Nemačku vide kao dobro organizovani sistem, ali malo toga čine da nešto nauče od njega. Na primer, u sferi privrede sagledavamo Nemačku kao moćnog partnera, ali niko ne sluša nemačke preporuke kada je u pitanju pravljenje kadrova za određene stručne poslove.

Nekad umemo i da glorifikujemo nemački sistem, ali kada su u pitanju srpski politički interesi, poput pregovora sa Kosovom ili evropskih integracija, srpski mediji i političari Nemačku sagledavaju baš kao pomenuti gastarbajter – kao mesto gde treba naći prečicu. Najednom se Nemačka ne sagledava kao sistem koji se drži pravila, već se sve vidi kao „(samo)volja Merkelove“. Zbog toga uvek nastojimo da u cajtnotu „prelomimo“ Nemce i nagovorimo ih da nam daju popust. Da ne moramo baš sve obećano da ispunimo. A Nemci baš to preziru više od svega. I baš to, pak, stvara sliku Srbije kod nemačkih političara i medija.

Ljubica Gojgić, urednica emisije "Pravi ugao" RTV Vojvodina

Kako Nemci kažu

U sagledavanju srpsko-nemačkih odnosa sa jedne strane vrlo je važan osećaj građana za realnost, što prepoznaju Nemačku kao zemlju veoma važnu za Srbiju i značaj dobrih međusobnih bilateralnih odnosa. Dobro je poznato da je Nemačka jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji ekonomski partner Srbije i da je to zemlja u koju građani Srbije najradije odlaze u potrazi za poslom.

S druge strane, mislim da naše odnose dosta boje emocije, da građani Srbije ni dan-danas nisu do kraja prihvatili Nemačku kao dobronamernog partnera. Razlog za to je veliko breme istorije – Prvog i Drugog svetskog rata, veliko zalaganje Nemačke za priznavanje nezavisnosti Hrvatske devedesetih, itd. U očima mnogih građana zbog toga Nemačka nije zemlja koja je na našoj strani, makar ne sto odsto, zemlja od koje uvek pomalo zaziremo. Sve ankete pokazuju da kada se građani Srbije opredeljuju za zemlju koja im je najmilija oni ne navode Nemačku, već Rusiju i neke druge zemlje.

Nemačka se u Srbiji doživljava kao država koja je sebi uzela, ili joj je EU delegirala pravo da vodi računa o Srbiji, da strogo kontroliše da li Srbija ispunjava sve uslove na putu ka članstvu u Uniji. I ne samo to, već i da sama postavlja dodatne uslove, da ublažava ili pojačava kriterijume za napredak evrointegracija. To je u srpskim medijima naročito primetno ovih meseci, kada je navodno većina članica EU za to da Srbija počne da otvara pregovaračka poglavlja, ali se tome navodno najžešće protivi Nemačka insistirajući na punoj saradnji sa Prištinom.

Ljudi ovde možda ne znaju kako se zove evropski komesar za proširenje ili evropski komesar za poljoprivredu, ali se zato nepogrešivo zna ko je Hojzgen, ili ko je bio Šokenhof, ko su ličnosti bliske nemačkoj vladajućoj partiji koje nam kroje sudbinu. Nedavno je i sam premijer, čini mi se, potvrdio na neki način ovakvu percepciju izjavivši da mi mnogo toga ne znamo, a kada nešto ne znamo, pitamo Nemce kako se to radi i onda to uradimo na taj način. Rekao je to na jednom skupu govoreći koliko je Nemačka važna i koliki je uzor Srbiji.

Mediji suštinski usmeravaju svest većine građana. Problem je što uređivačka politika često nije nezavisna, pa je ono što se čita, sluša i gleda u medijima zapravo preslikana želja nosilaca izvršne vlasti. Tako i prikazivanje Nemačke odražava stav dubokog poštovanja koje ova sadašnja vlast ima za tu zemlju.

Vera Didanović, novinarka nedeljnika NIN

Odnos pun (straho)poštovanja

Moja impresija, stečena redovnim praćenjem srpskih medija (ali bez analize zasnovane na konkretnim podacima) jeste da je Nemačka danas predstavljena kao ključna ekonomska sila i najmoćnija zemlja Evrope, sa kojom je potrebno (odnosno životno važno) uspostaviti dobre odnose. I to bez previše insistiranja na razlikama u stavovima, čak i kad je reč o veoma bitnim temama za Srbiju.

Tako, recimo, za razliku od snažnog antiamerikanizma kojim su često obojeni tekstovi na neutralne teme u vezi sa srpsko-američkim odnosima, čak i najtvrđi zahtevi Nemačke, iako se nazivaju „uslovima“, nisu praćeni tumačenjima o lošim namerama koje se ničim ne mogu opravdati. Ti „uslovi“ tretiraju se kao (nepravedna) činjenica, ali uglavnom ne izazivaju zlobne i uvređene komentare, negativne emocije ili izvrgavanje ruglu ključnih nemačkih političara.

Nemačka se vidi kao zemlja rada, reda i ekonomskog prosperiteta, nedostižan uzor i poželjan politički pokrovitelj. I to se vidi i na primerima koji nemaju direktne veze sa Srbijom – u aktuelnom „sporu“ Nemačke i Grčke, sve simpatije su na strani stavova Nemačke, a ne siromašne pravoslavne Grčke. I tu nije bitna čak ni priča o NATO bombardovanju Srbije, u kome je Nemačka učestvovala, dok su građani Grčke na različite načine izražavali saosećanje sa bombardovanim Srbima.

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, mnogo se pisalo o dobrim odnosima ubijenog premijera Đinđića sa Nemačkom, što, u tom slučaju, nije uvek bio kompliment – u mnogim tekstovima provejavao je stav da je Đinđić „nemački đak“ koji ne razume Srbiju. S druge strane, današnji navodi o dobrim odnosima koje aktuelni premijer, nekadašnji srpski nacionalista Aleksandar Vučić, ima sa nemačkim političarima, uključujući moćnu Angelu Merkel, tretiraju se kao nesumnjiv Vučićev uspeh i dokaz koji govori o njegovim političkim kvalitetima.

Nemačka kancelarka Angela Merkel tretira se sa nekom vrstom strahopoštovanja, čak i u najkonzervativnijim i prilično mizoginim krugovima. Nemačka ekonomska moć, rekla bih, potpuno je u drugi plan potisnula sve druge teme i potencijalna neprijatna pitanja.

Veselin Simonović, direktor "Blica"

Mediji postupaju po nalogu vlasti

U većini medija sliku srpsko-nemačkih odnosa, kao i odnosa sa bilo kojom drugom zemljom, kreira Vlada Srbije, mediji prenose ono što Vlada želi da se saopšti javnosti. Najbolji primer je kako je predstavljena poseta nemačke kancelarke Angele Merkel Srbiji, da ona dolazi da večera sa premijerom Aleksandrom Vučićem. Iako je to bila samo jedna stanica njene balkanske turneje, posetila je Sarajevo, Tiranu i Beograd, na osnovu medijskog izveštavanja stekao se utisak kao da Srbija i Nemačka imaju toliko prijateljske i bliske odnose da čak i kancelarka dolazi na večeru kod našeg premijera.

Dolazak kancelarke u Beograd jeste velika stvar za Srbiju, ali je minorna za Nemačku. Preuveličavanjem značaja te posete za Berlin kamuflirano je sve bitno zbog čega je kancelarka zapravo došla. To nije problem Nemačke, to je problem nas, medija u Srbiji i naše javnosti.

Naravno da treba iskoristiti ovaj trenutak da uspostavimo što čvršće odnose sa Nemačkom, jer nam je to najjači ekonomski partner, najviše ekonomske pomoći Srbija je dobila od Nemačke. Naša evropska perspektiva zavisi najviše od Berlina. Bitno je da te odnose gradimo i učvršćujemo, jer bolje saveznike u Evropi od Nemaca ne možemo imati, tako da to jeste ključ za našu perspektivu.

Mediji bi tu mogli da odigraju bitnu ulogu. Međutim, većina medija se po nalogu vlasti zalaže za okretanje Evropi, dok su im srce i duša u Moskvi, pa se nalaze u šizofrenoj situaciji i ono čime se bave i način na koji se time bave izgledaju tragikomično.

I ranije je situacija bila slična. I prethodna vlada je precenjivala svoju ulogu na Balkanu i u Evropi, ali su mediji kritičnije i analitičnije obavljali svoju ulogu. Bilo je više kritičkih, analitičkih i istraživačkih priča nego sada. Ipak, nema tu neke velike razlike što se tiče odnosa medija i vlasti. Suština jeste u tome što mediji ne preuzimaju na sebe ulogu kontrolora vlasti, glasa javnosti, nego pre svega osluškuju šta će reći vlada i prema tome se upravljaju, jer su u veoma teškom ekonomskom položaju.

Đorđe Vukadinović, "Nova srpska politička misao"

Između germanofilije i germanofobije

Naizgled ništa lakše nego pisati o percepciji Nemačke u zemlji i u narodu gde postoji uzrečica „Mrzi(m) ga ko Nemca“. I taj se izraz spontano preuzima i prenosi, takoreći s kolena na koleno.

Doduše, danas je on već gotovo lišen bilo kakve sadržinske konotacije i reference – otprilike nešto kao „bugarska skupština“, „Markovi konaci“ ili „Alajbegova slama“. Ali ipak postoji i upotrebljava se, makar i u pomalo šaljivom i samoironičnom kontekstu. Na stranu što – najblaže rečeno – ne previše graciozni i, zapravo, često grubo netaktični postupci nemačke politike s vremena na vreme dolivaju ulja na taj neugasli antinemački žar.

Pri tome, čak i kada ne rade i ne zastupaju ništa više ili gore od, na primer, Britanaca, Nemci to rade nekako grublje i sirovije – ili možda samo otvorenije – pa su i reakcije srpskog javnog mnjenja oštrije i burnije.

E, ali to je samo jedna strana medalje. Sve vreme u srpskoj javnosti postoji i jedan paralelni medijski i psihološki tok koji sa žalom gleda na to srpsko-nemačko istorijsko razmimoilaženje (za koje krivi anglosaksonce, komunizam i rusofiliju), nekritički veliča sve što je nemačko, a naročito nemačku tehniku i – naspram našeg „javašluka“ – nemački „red i disciplinu“. To je stav apsolutne fascinacije u stilu „nemačka medicina je najbolja“ (iliti – u Be-Ha varijanti – „kad ga Švabo napravi, to ti je“) i reflektuje se do u naše vreme gotovo kultnim statusom koji među Srbljima imaju Simensovi proizvodi, mercedes, legendarna „buba“, ili „golf dvojka“. Ovaj mentalitet je najslikovitije opisan u filmu Ko to tamo peva kroz lik lokalnog germanofila (verovatno ljotićevske, ili barem nedićevske provenijencije, ali je taj fenomen prisutan i u drugim ideološkim formama), kojeg je maestralno dočarao Danilo Bata Stojković.

Upravo između ovih karikaturnih stereotipa sve do danas klati se i osciluje doživljaj Nemačke u srpskom javnom mnjenju. A, po običaju, najređi je onaj najnormalniji i najracionalniji, to jest, srednji, umereni i odmereni stav. Dakle, ima svega – sem ravnodušnosti. A i to već, samo po sebi, dosta govori.