Dovoljan je i letimični uvid u medijske arhive u protekloj deceniji pa da se shvati da se Željko Ražnatović Arkan u brojnim intervjuima trudio da bude upamćen kao uspešan poslovni čovek. U stvarnosti, javnost ga je doživljavala kao najpoznatijeg srpskog paravojnog komandanta i najmoćnijeg mafijaškog šefa u regionu.
„Odakle pare? Pa, ja sam poslovan čovek. Imam svoju poslastičarnicu i trgovinu. To znači da sam u svom poslu uspešan“, objašnjavao je poreklo svog bogatstva u magazinu „Duga“ 8. novembra 1991.
Za razliku od dobrog dela kolega iz podzemlja, Arkan je plen stečen raznim kriminalnim delatnostima i kockom već krajem osamdesetih ulagao u različite privatne poslove. Jedan od prvih preduzetničkih poduhvata bio je otvaranje poslastičarnice „Ari“ u lokalu nadograđenom na njegovu kuću u Ulici Ljutice Bogdana 3. Sledilo je, potom, otvaranje pekara na više lokacija po Beogradu, menjačnice „Delije“ u Čumićevom sokačetu, kazina „Grand“ u hotelu Jugoslavija, agencije za fizičko-tehničko obezbeđenje, preuzimanje navijačke zadruge „Delije“ i kroz nju prodaje fudbalskih i navijačkih rekvizita…
DECA, CECA I OBILIĆ: Kako se rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bližio kraju tako se i Arkan okretao krupnijem biznisu i ulaganjima: pokrenuo je1994. niz kompanija, kao što su Vizantin trade kompani, SDG kompani i Ari kompani, s kojima je ušao u poslove izgradnje, projektovanja, transporta, uvoza i izvoza, konsaltinga, prodaje goriva, drveta, vođenje fri-šopova… Samo za otvaranje SDG kompanija te je godine uloženo oko tri miliona dolara, kako je tvrdio u medijima Stojan Novaković, Arkanov partner u ovom poslu. Novaković je bio dugogodišnji Arkanov prijatelj i jedan od potpredsednika Arkanove Stranke srpskog jedinstva još od osnivanja. Hapšen je tokom akcije Sablja.
Istovremeno, Arkan je svojoj supruzi Svetlani Ražnatović Ceci, otvorio butik u kome su se, pored garderobe, mogli pazariti i parfemi iz kolekcije „Ceca“. U jednom intervjuu iz tog vremena Arkan je rekao da mu Ceca nije jedina veza sa muzikom i da je on vlasnik muzičkog radija Pingvin. Inače, bivši vlasnik ovog radija Radojica Nikčević bio je i direktor stambene zadruge „Šumadija“, a ubijen je u oktobru 1993. godine pred ulazom u svoju poslovnu zgradu.
U godinama posle rata Arkan je takođe pokrenuo fondacije čiji je cilj bio pomoć porodicama poginulih i ranjenih pripadnika njegove Srpske dobrovoljačke garde, te promocija povećanja nataliteta u Srbiji, kakav je bio fond „Treće dete“.
Ipak, Arkan se, više nego ičim drugim, ponosio svojom ulogom u fudbalskom klubu Obilić: „Volim samo Cecu, decu i – Obilić“, izjavio je u decembru 1997. u intervjuu za magazin „Nada nova“.
On je postao predsednik ovog drugoligaša 1996. da bi za nešto više od godinu dana „Obilić“ postao pobednik Prve lige. Mnogi domaći mediji su pisali kako uspešnost kluba nije bila rezultat dobre igre, već Arkanovih pretnji sudijama, trenerima i igračima suparničkih timova. Međutim, već 1998. Arkan je svoje mesto prepustio Ceci, jer FIFA nije želela da u međunarodnim takmičenjima učestvuje klub čiji je predsednik osumnjičen za ratne zločine.
Arkan je često u medijima pričao kako je ušao u fudbal isključivo zbog svoje strasti prema ovom sportu, kako je mnogo ulagao u svoj klub i kako nikakvu zaradu od kluba nije imao, te da je u dugovima zbog svega toga.
Međutim, policijska istraga transfera Obilićevih igrača nakon hapšenja Cece u operaciji „Sablja“ u martu 2003. godine, pokazala je da je klub bio ne samo izvor kriminalnog bogaćenja na prodaji igrača već i da je služio i za pranje novca. Dokumentacija iz ove istrage, kao i druga koju „Vreme“ poseduje, pokazuje da je Arkan napravio infrastrukturu za ilegalnu prodaju igrača i prisvajanje novca od transfera, ali da je on uspeo naplatiti samo njih nekoliko do svoje smrti 15. januara 2000, dok je novac od ostalih – kako sada tvrdi Tužilaštvo – prisvojila Ceca. Naime, u kasu Obilića nije stizao novac od prelaska igrača u inostrane klubove, već je on završio na privatnim računima koje su kontrolisali Arkan i Ceca ili im je u kešu u džakovima donošen u Srbiju. Ceca je prošle nedelje, zajedno sa svojom sestrom Lidijom, optužena da je na osnovu nezakonite prodaje deset fudbalera FK Obilića prisvojila četiri miliona maraka i tri i po miliona dolara.
Zapisnik o izvršenoj kontroli finansijskog poslovanja kluba Obilić za 1998. i 1999, koji je sastavila tadašnja Narodna banka Jugoslavije i čiju kopiju poseduje „Vreme“, govori mnogo o poslovanju ovog fudbalskog kluba u periodu dok je njime upravljao Arkan. Kontrola poslovanja kluba je, inače, vršena u prostorijama zadruge „Delije“.
U trenutku kada je zapisnik pisan, krajem 1999. na računu kluba nije bilo novca. Mnogo bolje nije bilo ni godinu dana pre toga: u avgustu 1998. na računu Obilića bilo je svega 13.000 dinara, što je u tom trenutku bilo malo više od dve hiljade maraka (kurs je od aprila 1998. do decembra 2000 bio oko šest dinara za jednu nemačku marku).
U klub se jeste slilo blizu 17 miliona dinara tokom 1998. u vidu donacija i sponzorstava uglavnom upućenih iz kompanije Vizantin trade, ali je sav taj novac potrošen na izmirivanje dugovanja kluba prema drugim preduzećima. Manji sponzori kluba bili su SDG kompanija i Karić banka, a nešto novca je zarađeno i prodajom prava na TV prenose.
Ono što je verovatno najviše zbunilo kontrolore Narodne banke jeste to da, prema poslovnim knjigama, u kasu kluba nije stigao nijedan dinar od prodatih karata za odigrane utakmice, ali ni od prodaje igrača. Zato su zatražili objašnjenje od rukovodstva kluba.
Kao odgovor su im stigla četiri dokumenta, čije kopije „Vreme“ takođe poseduje.
Prema odluci koju je u februaru 1998. godine potpisao lično Arkan, Obilić je te godine prestao da naplaćuje ulaznice za svoje utakmice zato što se „klub nalazi u velikoj ekspanziji“ i cilj je bio „privlačenje što većeg broja gledalaca na prvenstvenim utakmicama“. Te godine je odigrano ukupno dvadeset utakmica. Za nedostatak novca od karata u 1999. godini pismeno obaveštenje dostavio je Pavle Stevanović, finansijski direktor kluba, koji je objasnio da je u prvoj polovini te godine Obilić odigrao tri međunarodne utakmice od čega je zarađeno 122.000 dinara od prodaje karata, ali da je taj novac „iskorišćen za gotovinsku isplatu troškova za štampanje ulaznica za ove utakmice i radnicima obezbeđenja“.
Objašnjenje zbog čega nije u knjigama kluba zabeležen novac od prodaje igrača daleko je zanimljivije. Prema izjavi koju je potpisao sekretar kluba Branko Nikolić, Obilić zapravo nije ni dinar dobio za četiri igrača (Nenad Lukić, Miroslav Savić, Dragan Šarac i Saša Kovačević), koji su otišli u bugarski klub Levski, jer je sa ovim klubom potpisan „separatni ugovor“ po kome su igrači ustupljeni bez ikakve nadoknade.
SAM SVOJ SPONZOR: Postoji posebni odeljak u Zapisniku o kontroli poslovanja Obilića koji detaljno objašnjava odnos FK Obilića i kompanije Vizantin trade.
Ovu kompaniju su početkom jula 1994. godine osnivali Željko Ražnatović, Goran Todorović i Jakov Stablić za 3600 dinara (tada je dinar bio izjednačen sa markom) uplaćenih u Rusko-amerikansko-srpskoj banci, kako pokazuje dokumentacija Trgovinskog suda u Beogradu i Agencije za privredne registre. Vlasništvo nad kompanijom su podelili na ravne časti, gde je svako držao po trećinu udela, a za sedište preduzeća je izabrana Arkanova kuća.
U novembru 1996. godine iz firme istupaju Arkan i Todorović, a Ceca dobija njihov deo i sa sobom u kapital preduzeća unosi još 200.000 dinara, otprilike tadašnjih 60.000 maraka. Firma se tada seli u Ulicu Vase Pelagića 54, na adresi gde su bile registrovane i zadruge „Delije“ i „Šumadija“.
Od 1999. godine, Ceca ostaje jedini vlasnik preduzeća, a te iste godine je dobila i Oblić od Arkana.
Finansijski gledano, klub je živeo od pomoći Vizantin trejda. Firma i klub sklopili su „ugovor o građenju“ 15. septembra 1996. i od tada je Vizantin trade konstantno radio građevinske radove na objektima FK Obilića, koji najčešće nisu bili plaćeni. Pored toga, Vizantin trade se u finansijskim izveštajima pojavljuje kao dominantni sponzor i većina novca koja je ušla u ovaj klub stigla je preko ove firme. Ova kompanija je takođe izmirivala obaveze i dugovanja koje je klub imao prema drugim preduzećima.
Tako je, tokom 1998, Vizantin trade uplatio klubu preko četiri miliona dinara na ime sponzorstava, ali i uložio petnaest i po miliona dinara u građevinske radove, od čega je klub isplatio tek polovinu. Klub je bio višegodišnji dužnik ovom preduzeću.
U izveštaju SBPOK-a o transferima igrača Obilića, kaže se da je deo novca ukradenog od prodaje igrača, u iznosu od oko milion maraka, ponovo ulagan u klub (čitaj: opran) upravo kroz Vizantin trade, ali i Ari kompani.
Danas više nijedna od Arkanovih firmi ne posluje, a klub Obilić daleko je od prve lige i uspešnih utakmica. Ceca je već u februaru 2000 – mesec dana nakon što je Arkan ubijen – pokrenula gašenje Vizantin trejda, jer „preduzeće sve lošije posluje“, da bi firma konačno bila ugašena 2002.
Stevan Dojčinović, NUNS Centar za istraživačko novinarstvo
