Patrijarhov zavet

Crkva i njen uticaj nikada se nisu ograničavali samo na duhovnu sferu, čega je svesna svaka država. Čak i u vreme kada je sovjetska Rusija religiju potisnula iz javnog života, ni narodu ni boljševičkim vođama nije bilo svejedno ko će biti patrijarh ruske crkve. U trenutku kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu (utorak uveče) još nije zvanično objavljeno da li je Sabor Srpske pravoslavne crkve odlučio da li će se molba patrijarha Pavla za povlačenje naći na dnevnom redu zasedanja. (vidi okvir) Ukoliko ta molba bude prihvaćena, Srpska pravoslavna crkva bi trebalo da uskoro dobije novog poglavara. Međutim, čak i ako se to ne bude sada desilo, ako se ta odluka odloži za prolećno zasedanje ili se nađe neko drugo rešenje, molba za razrešenje na neki način označava kraj perioda u istoriji SPC-a u kome je na njenom čelu bio patrijarh Pavle.

U biografijama patrijarha Pavla kaže se da ga je, kada je 2. decembra 1990. postao 44. po redu patrijarh SPC-a „sačekalo bezbroj problema“, mada je istorija na ovim prostorima tek tada počela da se ubrzava i zgušnjava. Osamnaest godina kasnije, gotovo ništa od tih problema nije nestalo, samo su mnogi postali daleko tragičniji nego što su bili, pa se iz ove perspektive ta 1990. čini kao rajsko doba. Na mesto patrijarha Pavle je došao posle 33 godine provedene na Kosovu, gde je bio episkop raško-prizrenski.

Patrijarh srpski Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućance u Slavoniji kao Gojko Stojčević. U autobiografskim spisima Bez osuda, otvoreno, očinski, piše da je rano ostao bez roditelja. Otac mu je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“. Pošto mu je i majka ubrzo umrla, odgajila ga je tetka. Shvativši da je Gojko „vrlo slabačko“ dete, tetka ga je poštedela seoskih poslova pa je odlučeno da nastavi školovanje. Kako je bio sklon „predmetima gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika“, pod uticajem rodbine upisao je bogosloviju.

Posle Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd gde se upisao na Bogoslovski fakultet. Mobilisan je u sanitetsku jedinicu, a posle kapitulacije je otišao peške do Sarajeva, zatim u svoje rodno mesto. Prešao je kao izbeglica u Srem, pa u Beograd. Diplomirao je 1942. U razrušenom Beogradu radio je na građevinama da bi imao od čega da živi, ali pošto fizički napor nje mogao da izdrži, kako sam kaže, razboleo se. Boravio je u mnogim manastirima, a u Vujan je stigao već teško bolestan. Shvatio da su njegovi planovi o ženidbi i parohiji neostvarivi. „Leta 1945. sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu… Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946“, ispričao je u svojim autobiografskim spisima. Tada je i uzeo monaško ime Pavle.

Od 1950. do 1951. godine bio je nastavnik i vaspitač u bogoslovskoj školi u Prizrenu, jeromonah je postao 1954, a iste godine odlikovan je činom protosinđela, 1957. je proizveden u čin arhimandrita. Poslediplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Atini završio je 1957, kada je izabran i za episkopa raško-prizrenskog. Na tom mestu ostaće sve do izbora za patrijarha.

DOBRI PASTIR: Iako tada nepoznat široj javnosti, novoizabrani episkop raško-prizrenski Pavle je u narednim godinama pokazao sve kvalitete „dobrog pastira“. Mnogi biografi i svedoci tvrde da je peške obilazio svoju eparhiju, razgovarao s ljudima, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, gradio nove i popravljao porušene hramove. Vodio je svakodnevnu borbu za nacionalna prava kosovskih Srba, pisao nadležnima, kucao na vrata svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. Trud je bio uzaludan, na njegova upozorenja da „ne možemo više da živimo od arnautskog zuluma“ ni državni ni crkveni zvaničnici nisu obraćali pažnju. I pored svega, ponavljao je da na Kosovu Srbi i Albanci mogu živeti u miru.

Posle 33 godine na Kosovu i Metohiji, episkop raško-prizrenski Pavle postao je 2. decembra 1990. godine 44. srpski patrijarh. Taj izbor je za mnoge predstavljao iznenađenje, pre svega zbog činjenice da je izbor obavljen za života prethodnog patrijarha Germana, bez njegove saglasnosti. Arhijereji su odlučili da biraju novog patrijarha posle ocene lekara na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu da German više nije u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti, što za crkvene prilike nije uobičajena procedura.

Na tajnom glasanju je trebalo tada izabrati trojicu vladika, s tim što je svaki od njih morao da dobije poverenje više od polovine prisutnih. Pavlovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu izbora, a do tada su dovoljan broj glasova za ulazak na listu dobila svega dva kandidata. Posle toga, po „apostolskom načinu biranja“ koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, najstariji prisutni velikodostojnik ih je promešao i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha.

O novom patrijarhu tada je izrečeno mnogo pohvala. Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan rekao je da je to najbolje rešenje za tadašnje crkvene prilike, jer je „reč o najuglednijem episkopu u pogledu monaškog podvižničkog života“. Episkop žički Stefan obratio se Saboru rečima: „Mi smo prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve primenili apostolski metod u izboru patrijarha. To se, kao što vidite, pokazalo veoma korisnim. Zaplakao sam se od radosti, jer je najsvetiji, najbolji, najmolitveniji među nama došao na tron svetog Save.“

Pavle je tada rekao prisutnima: „Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti. Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena.“

Teška vremena su tek dolazila. Izbor patrijarha poklopio se s najtežim godinama novije srpske istorije, a njemu je pošlo za rukom da ga tokom sledećih 18 godina podjednako cene i opozicija i vlastodršci, i verni i oni koji to nisu.

Za to je najviše zaslužna patrijarhova skromnost, nesvojstvena i svetovnim i crkvenim velikodostojnicima. Uvek je stajao iza stava da se nijednog posla ne treba stideti: „Ni najprljaviji posao ne može čoveka da ponizi, ponižava ga samo greh.“ Pričaju da je sam sebi spremao hranu, da odeću sebi sam šije, krpi i pere, popravlja cipele i održava. Išao je peške, vozio se gradskim prevozom… Penziju deli siromašnima: „Koliko je nas, ljudi Crkve, i koliko puta zalazilo u prihvatilišta, domove, bolnice, da bi svakodnevno pokazivali svoje staranje o njima? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje… Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne samo da se zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.“ Svetac koji hoda.

KOJI OBEĆAVAJU: Šest dana nakon njegovog ustoličenja održani su parlamentarni izbori u Srbiji. Sabor SPC-a je tada pozvao građane da glasaju za one koji su „istinski verni Bogu i rodu“, a ne za one „koji mnogo obećavaju“. Mada nije poznato da li je sam patrijarh stajao iza ovih reči, u opozicionoj javnosti je bilo primetno razočaranje zbog formulacije koja je delovala kao podrška onima koji su već bili na vlasti. U predvečerje rata, u vreme opozicionih devetomartovskih demonstracija 1991, na Pavlov poziv da se raziđu sa platoa kod Terazijske česme studenti su reagovali zvižducima. Sutradan se patrijarh izvinio studentima, objašnjavajući da je želeo da se izbegne mogući sukob zbog najavljenog dolaska Miloševićevih pristalica sa Ušća. Patrijarh je, kasnije, u jednom intervjuu rekao: „Činio sam svoju dužnost, po savesti, kako sam znao i mogao. Shvatam ja šta je mladost, te nisam zamerio kad je jedan broj studenata, ne razumevši o čemu je reč, reagovao na buran način, svojstven mladosti.“

Demonstracije su bile samo uvod u balkanske ratove tokom kojih će SPC i sam patrijarh trpeti mnogobrojne kritike zbog svojih stavova, mada su pre početka sukoba na mnogobrojnim susretima patrijarh Pavle i crkveni velikodostojnici drugih verskih zajednica iz svih republika pozivali na razum i mir, apelovali protiv zloupotrebe vere u nacionalno-političke svrhe. U martu 1991. godine je od „pravoslavaca, katolika i svih ljudi dobre volje“ zahtevao da pokažu suzdržanost i razumnost i da „za dobrobit svih učine sve što je u njihovoj moći“ da ponovo dođe do mira. Crkva, objašnjavao je patrijarh, vernike poziva da na zločine ne odgovaraju zločinima. Međutim, nemali broj velikodostojnika u SPC-u smatrao je da rat može biti opravdan ako se vodi kao odbrambeni. Takav stav je povremeno iznosio i sam patrijarh: „Zlo uvek napada i dobro mora da se brani. Kain uvek gleda da ubije Avelja i Avelj mora da se brani. Odbrana, dakle, od nasilja zlih, odbrana svog života od zločinca, život, a i mir svojih bližnjih, granice su koje označavaju pravedan rat.“ Jedini problem je bio što su se granice „odbrambenih“ i „napadačkih“ ratova na Balkanu izgubile na samom početku.

Takve stavove su protivnici rata najviše zamerali patrijarhu, mada je on još češće, kao 1992. godine, poručivao i da „narodna država ne ide dokle mač može ići, nego mač sme ići samo do granice jedne narodne države, tj. otadžbine. Ako se dozvoli da se država prostire dokle mač može dosegnuti, onda država prestaje biti narodna… U tom slučaju, ona dobija teritorijalno, ali gubi moralno. Pokoriti ili pokoren biti podjednako je katastrofalno za nacionalnu državu.“

Krivica može biti samo individualna, nikad kolektivna. „Veliko je zlo u ovom ratu zadesilo hrvatski narod, ali i srpski. Mnogi naši sunarodnici su u njemu učestvovali. Individua za zločine mora da odgovara, ali kolektivitet – ne.“ Takvim delovanjem patrijarha Pavla nisu bili zadovoljni mnogi – uz zamerke da se nikada nije jasno ogradio od rukovodstva bosanskih Srba, tvrdo krilo u SPC-u nikad nije zaboravilo da je stavio potpis na preddejtonski sporazum, optužujući ga da je podržao Miloševića u vreme kada su se pogoršali odnosi između Miloševića i prekodrinskih Srba. Iako se svih tih godina patrijarh sastajao sa mnogima, susreti sa Miloševićem ostali su meta najžešćih kritika. Komentarišući negodovanje što prima i ličnosti za koje su mnogi smatrali da ne zaslužuju ni da priđu patrijaršiji, jednom je rekao: „Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odabir koga ćete primiti i saslušati ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe. Uostalom, sve to spada u nezahvalna posla o kojima sam govorio…“

Patrijarh je bio prisutan i na većini uličnih protesta opozicije. U vreme demonstracija 1996/97. studentima je poslao poruku u kojoj ih blagosilja i pozdravlja dostojanstven način na koji izražavaju protest. Bio je na čelu Svetosavske litije 1997. godine pred kojom se posle višenedeljne blokade povukao policijski kordon u Kolarčevoj ulici.

U zajedničkom apelu za mir patrijarh Pavle, katolički nadbiskup Perko, beogradski muftija Jusufspahić i Isak Aseil, rabin Jugoslavije, osudili su u martu 1999. bombardovanje SRJ. Patrijarh je u svojim izjavama molio da bombardovanje prestane i da se nađu mirna rešenja, ali je takođe upozoravao i na neprimereno ponašanje povodom održavanja koncerta na Trgu Republike: „Prkos nije izraz moći, nego nemoći. On ne daje snagu nego je rastače.“

BEZUSPEŠNI APELI: U junu 1999, Sinod SPC-a izdao je saopštenje u kome je, uz duboku zabrinutost zbog zbivanja na Kosovu i Metohiji i zahtev za zaštitu srpskog naroda i svetinja, zatražio i da „aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost“. Patrijarh Pavle je to saopštenje pojasnio sledećim rečima: „Smisao tog saopštenja jeste da se dođe do vlade nacionlanog spasa u kojoj će učestvovati svi dobronamerni ljudi, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju ili nijednoj. Suočeni sa tragičnim položajem u kojem se našao sav naš narod i država, uvereni da je u imenu Božjem konačni sud i pravda, a ne u instrumentalizovanom Haškom sudu, smatramo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, treba da podnesu ostavku kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost.“

Patrijarh Pavle je polovinom juna 1999. doneo odluku da ode u Pećku patrijaršiju i tamo boravi dok se stanje ne stabilizuje. Pozvao je Srbe da ne napuštaju svoja ognjišta i izjavljivao kako je zapanjen razmerama zločina koji su počinjeni. Kada je te godine otišao na prijem kod Slobodana Miloševića u čast 29. novembra, rođendana odavno nepostojeće Republike, i crkvena i svetovana javnost burno su reagovale. Naročito žestoko bilo je otvoreno pismo koje mu je tada uputio vladika raško-prizrenski Artemije. Patrijarhova podrška protivnicima Miloševićeve vlasti je krajem 1999. postala otvorena. Predstavnici pokreta „Otpor“ dobili su njegov blagoslov u novembru te godine, ali je od njih zatražio da se uzdrže od nasilnih metoda, „nedoličnih reči i postupaka“. Dan posle 5. oktobra 2000. u besedi na platou ispred hrama svetog Save na Vračaru patrijarh Pavle je rekao: „Pomolimo se Bogu, jedinom darodavcu mira i ljubavi, da mir, ljubav i bratsku slogu umnoži u nama, posebno ovih dana kada naša država treba da doživi svenarodni preobražaj, ukidanje sankcija i vezu sa svetom, što smo svi želeli i očekivali tako dugo. Molili smo se, isto tako, da nam podari dar pokajanja, praštanja i pomirenja, a iskoreni iz uma i srca našeg svaku pomisao na mržnju, osvetu i sukobe.“

I sa novom vlašću je patrijarh imao česte kontakte. Pod njegovim uticajem je 2001. uvedena veronauka u škole. Kosovo je takođe ostalo mesto gde je pokušavao da svojim prisustvom i rečima pomogne svima. U oktobru 2001. služio je arhijerejsku liturgiju u Pećkoj patrijaršiji i tom prilikom je poručio da Srbi imaju zbog čega da se kaju i da traže oproštaj, ali da razloga za kajanje imaju i Albanci. I posle svega izražava nadu da je suživot na Balkanu moguć. U intervjuu jednom italijanskom listu izjavio je da ima poverenja u budućnost, jer veruje „u Boga i u ljude dobre volje“: „Verujem da će potomci i Srba i Hrvata i Slovenaca živeti u miru, stideći se umesto nas i našeg vremena i naših postupaka.“

Od 13. novembra prošle godine, kada je smešten na Vojnomedicinsku akademiju, najave njegovog povlačenja postaju sve češće. Obišli su ga mnogi: između ostalih i Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Aleksandar Karađorđević, reis-ul-ulema Adem Zilkić… Želje za ozdravljenje uputili su patrijarh ruski Aleksej Drugi, papa Benedikt XVI, i drugi. Uz to se šire i sve jači glasovi o unutarcrkvenoj borbi oko naslednika, pritiscima na patrijarha da se povuče… Crkveni velikodostojnici, naravno, demantuju da ikakve borbe ima.

A da li ima i kako će da se reši, videćemo. U ovom trenutku poslednja vest glasi da ostaje doživotno. Pomozi bože.

Nesložni Sabor

(Slika – EPISKOPI IZ CELOG SVETA: Jesenji sabor SPC)

Dok nastaju ovi redovi, 11. novembra, neslužbeno se saznaje da su episkopi Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve većinom glasova odbili da biraju novog patrijarha. Drugim rečima, patrijarh Pavle ostaje na čelu SPC-a dok je živ. Iz istih izvora je i vest da će mitropolit Amfilohije i dalje obavljati deo poslova patrijarha, ali da je dobio nešto šira ovlašćenja od onih koje je imao ranije.

Čini se da je sukob u vrhovima Srpske pravoslavne crkve u čijem je središtu izbor patrijarha trenutno zamrznut. Činjenica je da je patrijarh Pavle polovinom oktobra podneo molbu da mu se na Saboru SPC-a zbog duže bolesti odobri da se povuče sa čelnog mesta u Crkvi, ali i da su pojedini episkopi već duže vreme nagoveštavali „potrebu da se izabere novi patrijarh“.

Kako se nezvanično saznaje, zasedanje Sabora je proteklo u žučnoj svađi episkopa oko pitanja da li patrijarhovu molbu uopšte treba razmatrati; sporno je bilo da li je patrijarh potpisao molbu, a ako jeste, ko mu je i sa čijim odobrenjem odneo takav dokument na potpis. Na kraju, nije postignuta saglasnost ni oko dnevnog reda.

Inače, posle objavljivanja informacija o molbi za povlačenje patrijarha Pavla, javnost je krenula da licitira sa imenima njegovog naslednika. Kao najozbiljniji kandidati spominjani su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, vladika niški Irinej, episkop žički Hrizostom, ali i episkop zahumsko-hercegovački Grigorije i episkop braničevski Ignjatije. Prema nezvaničnim informacijama – jedinim koje dolaze o toku Sabora – na majskom zasedanu biće donesena konačna odluka o promenama Ustava SPC-a i o izboru novog patrijarha.

R.V.