Panika u parku azilanata

U centru Banje Koviljače, nadomak velikog parka, zaustavlja se taksi. Iz vozila izlazi nekoliko crnoputih žena odevenih u odeću jarkih, živih boja, sa decom u rukama. „Hoću da pričam, samo nemoj da slikaš i pišeš ime, vidiš da se svašta dešava“, kaže taksista. „Često putuju između Banje i Bogovađe, tamo je drugi centar za izbeglice. Pošteno govoreći, bar pola nas taksista živi od njih. Jedini je problem kada idemo u Loznicu, ako neko od njih prvi uđe u taksi moramo dugo da čekamo da se napuni, niko od naših neće da sedne s njima. Kažu da se boje ili da su im gadni zato što su prljavi i bolesni. A oni ljudi ko ljudi, ima i ovakvih i onakvih.“ Na pitanje šta misli koliko je azilanata u Banji Koviljači, taksista odmahuje rukom. „To niko živi ne zna, dolaze i odlaze. Puna ih je Banja, samo ih je ovih dana manje po ulicama, plaše se od kada se ono desilo.“

SILOVANJE, GLASINE I PROTESTI: „Ono“ o čemu taksista govori desilo se 27. oktobra, kada je policija uhapsila Avganistanca Abdirašida N. (25) zbog sumnje da je izvršio silovanje. Policijska uprava u Šapcu je saopštila da je osumnjičeni zajedno sa četiri sunarodnika, u napuštenoj pomoćnoj prostoriji hotelskog objekta u Banji Koviljači, izvršio obljubu nad tridesetosmogodišnjom ženom, britanskom državljankom.

Policija nije iznela druge pojedinosti, ali u malom mestu kao što je Banja Koviljača glasine o događaju su se brzo proširile. Navodno, Britanka je preko interneta nedavno stupila u kontakt sa dvadesetčetvorogodišnjim mladićem iz Loznice i s njim se dogovorila da se nađu u Koviljači. Kada su se prvi put susreli u hotelu, mladić je shvatio da mu je ona slala lažne fotografije i otišao, a Britanka je istog dana upoznala nekoliko mladića iz Avganistana, popila s njima piće, slikala se (na osnovu tih fotografija je policija Avganistance i pronašla), igrala s njima odbojku u parku, u kome se silovanje i desilo, u napuštenim prostorijama nekada čuvenog Kur-salona. Policija je saopštila da je istraga u toku, a Banja Koviljača je počela da vri.

U roku od nekoliko dana čitav grad je bio oblepljen crno-belim plakatima sa sloganom „Ko je sledeći?“, kojim se najavljivao „protestni zbor građana povodom nekontrolisanog priliva azilanata“. Član organizacionog odbora protesta Vladimir Vulović je rekao da slogan aludira na slučaj silovanja, dodajući da je to poslednji, najdrastičniji incident u kojem su učestvovali azilanti. „Policija je i ranije u nekoliko navrata reagovala prilikom masovnih tuča azilanata u banjskom parku. Prijavljene su i brojne provokacije, verbalni napadi azilanata na meštane, žene i devojke. Azilanti su im dobacivali, upućivali nepristojne ponude, tražili brojeve telefona, hvatali ih za ruke, čak pokušavali i da uđu u kuće tražeći prenoćište“, rekao je Vulović medijima. I Vulović i drugi članovi odbora pričali su da žitelji Banje Koviljače žive u konstantnom strahu jer je jedan broj azilanata naoružan noževima, da decu ne smeju da puste da slobodno izađu napolje, da je zbog velikog broja azilanata ugrožen dalji turistički razvoj Banje Koviljače, koja od turizma živi.

U danima pre protestnog zbora, na prvi pogled nije delovalo da se među stanovnicima Koviljače, bar među onima koji su se u velikom broju po gradu normalno kretali, uvuklo toliko straha kao u rečima predstavnika organizatora protesta. Sticao se utisak da je atmosfera bila mnogo teža i napetija među azilantima, koji su mahom izbegavali kontakt s novinarima. Međutim, kada bi jedan počeo da govori, obično bi se skupila čitava grupa. Dok bi neko ko govori engleski prevodio, kao bujica se izlivao strah, najčešće na arapskom i dariju, jeziku koji se govori u Avganistanu: „Šta piše na ovom papiru, hoće li da demonstriraju protiv nas?“ „Hoće li sve da nas deportuju? Meni je krijumčar uzeo sve pare, nemam gde dalje da idem, deca su mi mala.“ „I u Grčkoj su nas napadali i tukli, morali smo da bežimo otud.“ Nerado i nelagodno se priča o silovanju. „Čuli smo svašta. Ovde ima ljudi iz mnogo zemalja, ali ako jedan čovek uradi nešto loše, zašto da nas hiljadu ispašta zbog toga?“

KRALJEVSKA BANJA: Centar za azil nalazi se na obroncima brda, na periferiji Banje Koviljače. Centar je osnovao UNHCR, agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice, još u vreme SFRJ. Pre pada Berlinskog zida najviše stanara Centra bilo je iz Čehoslovačke, potom i Rumunije, u vreme jugoslovenskih ratova centar su naseljavale izbeglice sa naših prostora. Centar je 2008. predat na upravljanje Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije, a 2009. su počeli da pristižu ljudi iz kriznih žarišta po svetu i njihov broj je postepeno rastao. Decenijama je odnos tražilaca azila sa lokalnim stanovništvom bio dobar, nije bilo diskriminacije i predrasuda, većih incidenata, bilo je čak i mnogo veza između lokalnih mladića i devojaka i stanovnika Centra, ali se početkom ove godine mnogo toga promenilo.

Od Centra se do velikog i lepo uređenog parka stiže peške za desetak minuta. U parku je poznata bolnica za rehabilitaciju, stanovnici sa ponosom ističu da je Koviljača bila kraljevska banja. U prohladnom novembarskom danu u parku nema mnogo turista, ali ni azilanata. Oni retki koji promiču kreću se brzo i uglavnom gledaju u zemlju. Više ih ima na glavnoj ulici, ispred pošte, menjačnice, iz prodavnica izlaze punih kesa i nestaju u sporednim ulicama. Internet kafe je pun. Većina posetilaca preko skajpa razgovara sa dalekim sagovornicima, kroz vazduh bruje reči nepoznatih jezika. Trojica mladića širokih ramena i vratova piju piće za šankom i gledaju imigrante. „Neće još dugo, razbićemo ova arapska govna“, kaže jedan od njih prijatelju koji stoji pored njega.

Prema nekim procenama, azilanti koji žive van Centra u Banji Koviljači na smeštaj, hranu i ostale potrebe dnevno potroše oko 30.000 evra, ali se sve češće čuju gnevne reči lokalaca na račun onih stanovnika Banje koji „zbog kratkoročne koristi ne žele da vide šta se dešava“. U jednoj od sporednih ulica, na donjem spratu kuće smeštena je porodica iz Avganistana, otac, majka, dvoje starijih ljudi, petoro dece. Vlasnica kuće, koja je želela da ostane anonimna, kaže da joj dodatni prihod mnogo znači. „Većina ovde živi od turista, a njih ima samo preko leta, preko zime nikog. Izdajem krevet za dva, tri evra dnevno, nakupi se.“ Žena kaže da poslednjih dana mnogi popreko gledaju one koji azilantima izdaju kuće, nekima je prećeno telefonom. „Ja nisam nikakvih problema sa njima imala, nisam čula ni da je neko drugi. Rat, muka i sirotinja ih naterali da odu, kao da neko voli da napusti svoju kuću. Tako su i naši bežali kad je bio rat u Bosni, bar smo se mi pored Drine svega nagledali. Ali takvi su ljudi, brzo zaborave, a i onda su neki svašta pričali o izbeglicama.“

Centar za azil ima 85 mesta, i pun je još od prošle godine. Imigranti koji imaju dovoljno novca iznajmljuju sobe u privatnom smeštaju i čekaju da se oslobodi mesto u Centru, ili da produže ka Zapadnoj Evropi, koja je većini cilj. Oni sa manje novca iznajmljuju podrume, šupe, prazne magacine, oni koji novca uopšte nemaju spavaju u ruiniranim i nezavršenim kućama, napuštenim vagonima, u parku, improvizovanim šatorima po šumi, i sa strahom pričaju o zimi koja dolazi.

Ukupan broj imigranata koji borave u Banji Koviljači i okolini razlikuje se u zavisnosti od toga ko ga saopštava. Lokalne vlasti tvrde da je van Centra za azil oko 2500 imigranata, republički komesar za izbeglice Vladimir Cucić da ih je, prema zvaničnim policijskim podacima, između 200 i 300. Cucić je negirao i da su azilanti ranije pravili velike probleme u Banji Koviljači. „Od 500 raznih prekršajnih i krivičnih prijava koje su dosad podnete, samo dve se odnose na sukob među azilantima koji su izazvala dvojica pijanih Iračana, a sve ostale na napade, prebijanje i otimanje novca od azilanata“, izjavio je on.

Na protestnom skupu održanom u nedelju, oko dve hiljade građana Koviljače tražilo je izmeštanje svih ilegalnih imigranata i azilanata, kao i Centra za azil iz tog mesta. Upućen je poziv ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i komesaru za izbeglice Republike Srbije Vladimiru Cuciću da dođu u Banju Koviljaču i sa meštanima razgovaraju o rešavanju tog problema. Na transparentima je, između ostalog, pisalo: „Dačiću, bio si na otvaranju Centra, dođi i na zatvaranje“, „Bezbedan život za našu decu“. U Banji Koviljači je tog dana bio primetan veći broj policajaca, kao i pripadnici Interventne jedinice, ali je skup protekao bez incidenata, a na ulicama se imigranti uopšte nisu mogli videti.

Prema odluci Školskog odbora, u čijem radu su učestvovali predstavnici škole, mesne zajednice Banje Koviljače i roditelji učenika, od 415 đaka škole „Vera Blagojević“ u Banji Koviljači u ponedeljak je u obe smene došlo samo 20 učenika, uz najavu da đaci i dalje neće ići u školu ako strani državljani ne budu izmešteni. Direktor škole Milan Matić rekao je da je jedan deo roditelja upozorio da će ispisati decu iz škole ukoliko se taj problem ne reši, i upisati ih u neku od lozničkih škola.

KUĆA NA PUTU: Srbija se poslednjih godina suočava sa naglim porastom broja azilanata i ilegalnih imigranata (vidi okvir), i to se verovatno neće promeniti ni u narednom periodu. Ranije su imigranti masovno ulazili u Evropu preko Italije, Španije, Malte, ali od kada je počela bolja kontrola morskih granica, sve te rute se polako prebacuju na pravac koji vodi preko Turske, Grčke, Makedonije i Srbije. Porast broja imigranata u Srbiji jeste delimično posledica „arapskog proleća“, ali mnogo više situacije u kojoj se nalazi Grčka. Tu zemlju poslednjih godina zapljuskuje nezapamćen talas izbeglica. Samo prošle godine u Grčku je ušlo više od 140.000 ilegalnih imigranata, a kriza, nedostatak posla, sve češći napadi na imigrante većinu njih su naterali da krenu dalje. S obzirom na ono što se dešava u Avganistanu, Somaliji, Libiji, haos u koji tonu mnoge države na Bliskom i Srednjem istoku, taj talas može biti samo veći, a očaj koji tera te ljude jači je od svih prepreka, zidova i granica. Kada se pogleda šta su sve prošle zemlje bivše Jugoslavije u poslednje dve decenije, čini se da bi ljudi sa ovih prostora trebalo to dobro da razumeju, ali se čini da to kod većine nije slučaj.

Na to je morao da podseti i Ivica Dačić, koji je izjavio da će policija učiniti sve da obezbedi javni red i mir u Koviljači, ali i da je pravo na azil jedno od osnovnih ljudskih prava i da je, prema međunarodnim konvencijama, Srbija u obavezi da obezbedi boravak azilanata. Dačić je naveo da u Srbiji ima nekoliko hiljada azilanata, dok je 2010. godine iz Srbije azil zatražilo 17.000 ljudi i da se „ne možemo žaliti na nešto što mi radimo drugima“. „Možda sada ljudi vide kako je Evropi kada dođu Srbi u njihove zemlje jer nisu imali razumevanja za njihove žalbe“, rekao je on, dodajući da je neophodno otvoriti još prihvatilišta za azilante kako bi se ravnomerno rasporedili na teritoriji Srbije, ali da oni ne mogu biti proterani iz zemlje. Vladimir Cucić je izjavio da je pre nekoliko dana uputio pismo premijeru Mirku Cvetkoviću u kome je zatražio saglasnost Vlade da se jedna od napuštenih vojnih kasarni adaptira u centar za azilante, „čime bismo dobili adekvatnije i trajnije rešenje“, i da pre zime treba rešiti problem smeštaja azilanata koji „ne treba da zimu dočekaju na ulici, goli i bosi“.

Iskustva drugih zemalja sa mnogo imigranata pokazuju da, naročito u uslovima krize, oni lako postaju meta mržnje i nasilja. To nasilje obično pali neki incident, pravi ili izmišljeni, a ceh plaćaju najslabiji. Kada je prošle godine jedan imigrant ubio čoveka u Atini pokušavajući da ga opljačka, nastao je pravi pogrom u kome su desničarske grupe i razularena gomila palile mesta na kojima su imigranti živeli, nekoliko ljudi je ubijeno, mnogo ranjeno. Srbija još nije Grčka, ali zbivanja u Banji Koviljači pokazuju da je situacija na ivici pucanja. „Pre nekoliko dana jurila su me petorica mladića, Srba, uspeo sam da pobegnem“, priča smrknutog lica Ali, Avganistanac. „Ja se ne bojim nikoga, rođen sam u ratu i ceo život samo rat gledam, svašta sam prošao, zato sam i pobegao. Nikoga neću dirati prvi, ali ako me napadnu ja ću se braniti, onim što budem imao u rukama.“

…i azilanti u centru varoši

foto: aleksandar stojanović / fonet