Kroz seriju – najblaže rečeno – čudnih nastupa, Aleksandar Vučić je pokušao da pretvori litijumski dijalog u sopstveni rijaliti šou
Pamtiće se u istoriji Srbije leto kada je predsednik države rešio da siđe među običan svet i pokaže da nije predsednička funkcija jedina koju ume da obavlja. U jeku litijumske kampanje početkom septembra, Aleksandar Vučić je rešio da se upusti u turneju po zapadnoj Srbiji, u pratnji svite ministara i predstavnika kompanije Rio Tinto.
Petodnevni obilazak Podrinja Vučić je započeo 4. septembra. Iako je njegov neposredan povod bio povratak projekta “Jadar” na dnevni red i uveravanje lokalnih meštana da od njega mogu imati samo korist, a nikako štetu, čitav prizor ubrzo je zadobio bizarne proporcije. Iz litijumske kampanje iznedrio se rijaliti predsednika države koji pred budnim okom kamera satima razgovara sa građanima, spava u kasarni, peče vojnicima palačinke, krstari Drinom i pije jogurt sa Dodikom, drži košarkaški trening deci, upada na školski čas… Sve to uz neprekidne aklamacije najgledanijih medija u zemlji i klicanje stranačkih poslušnika.
Sve sablasno podseća na čuvenu pripovetku “Vođa” Radoja Domanovića u kojoj sledbenici – ona nekolicina koja je preostala – na samom kraju shvataju da je vođa slep, nakon što su ga sledili kroz jendeke, trnjake i jaruge. U savremenoj izradi vođa nije slep – on je zaslepljen blicevima i svetlima kamera koje ga prate u stopu i reaguju na svaki njegov mig.
“Radi se o Vučićevom pokušaju da sopstveni rejting prelije na rejting kompanije Rio Tinto”, objašnjava za “Vreme” Zoran Gavrilović, izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI).
Predsednik Srbije je odavno postao prva zvezda sopstvenog rijaliti šoua. Jedino preostalo pitanje je – nakon 12 godina, ko taj rijaliti uopšte i gleda?
TEŠKO JE SVE POSTIĆI
Vernošću glasača Srpske napredne stranke Vučić se godinama diči pre i posle svakih izbora ili kad god mu je zgodno i kada ga priča navede na tu stranu. Što se dešava prilično često. Na primer, pre nekoliko dana se pohvalio kako je na izborima 2020. godine u Loznici osvojio čak 67 odsto glasova – više nego u većini drugih gradova u Srbiji.
Na teritoriji čitave Srbije, rezultati parlamentarnih izbora u proteklih deset godina govore da biračko telo SNS čini u proseku oko polovine izašlih birača. Najviše glasova naprednjaci su osvojili 2020. godine, kada je većina opozicionih stranaka bojkotovala izbore – oko 60 odsto. Najmanje glasova osvojili su 2012. godine, kada je na čelu partije bio Tomislav Nikolić – negde oko četvrtine. Pod Vučićevom palicom, na parlamentarnim izborima 2016, 2022. i 2023. godine, SNS je osvajao između 40 i 50 odsto glasova.
Razum nalaže pretpostavku da silno biračko telo Srpske napredne stranke, koje je odavno prevalilo brojku od milion ljudi, interesuje šta ima da kaže njen nekadašnji lider, a danas njen najpopularniji član. Iako je to tačno, čak ni neki verni glasači SNS sa kojima smo imali priliku da razgovaramo ne prate redovno brojna predsednikova obraćanja. Ipak, to ih neće pokolebati da na svakim izborima revnosno zaokruže izbornu listu pod njegovim imenom.
Doduše, nije im lako da sve isprate, čak i kada hoće. Prema podacima organizacije CRTA, Aleksandar Vučić se tokom 2023. godine čak 304 puta obratio građanima putem televizija sa nacionalnom pokrivenošću.
PRAPOČECI HUMORA I ISKAKANJE IZ FRIŽIDERA
Svakodnevno pojavljivanje predsednika Srbije na malim ekranima odavno je dovelo do sveopšteg saglasja da Vučić “iskače iz frižidera”. To je navelo predsednika da, u pokušaju nekakvog montipajtonovskog humora, pred izbore 2022. zaista izađe iz frižidera u studiju televizije Pink, propraćen smehom i aplauzom. Isto je učinio u jednom predizbornom spotu, usput pruživši trudnici teglu krastavaca.
Humor, ili nešto što na njega podseća, naprednjaci su odavno pokušali da upregnu u političku kampanju, predstavljajući Aleksandra Vučića kao jednostavnog čoveka iz naroda – zna da se našali, zna i da primi šalu.
Međutim, često takvim potezima nije bilo ni vreme ni mesto – kada je prošle godine u javnost isplivala lista sa više od 14000 navodnih lažnih naloga (poznatijih kao “botovi”) plaćenih da na društvenoj mreži Iks šire propagandu Srpske napredne stranke, naprednjaci su pokrenuli kampanju “I ja sam SNS bot”. Bio je to pokušaj banalizovanja ozbiljne optužbe da postoje ljudi sa zaduženjima da na internetu komentarišu određene medijske tekstove, razne objave na mrežama ili veličaju predsednika Aleksandra Vučića i vređaju njegove političke neistomišljenike.
U kampanju se uključio i sam državni vrh – predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tadašnja premijerka Ana Brnabić, brojni ministri i poslanici, deleći fotografiju sa kolažem mladih, nasmejanih ljudi koji jedu sendviče, uz poruku: “Da, ja sam SNS bot. Najviše na svetu volim Srbiju i Srpsku naprednu stranku”.
ŠTO MI DOBRO STOJI KECELJA
Takvih pokušaja humora bilo je sijaset. Nisu izostali ni tokom turneje po Podrinju. Na primer, predsednik Republike Srbije pripremio je i poslužio palačinke vojnicima u kasarni “Podnarednik Momčilo Gavrić” u Loznici.
“Što mi dobro stoji kecelja, jelda? Sećam se svojih vojničkih dana, kao i večite želje da u kantini imamo palačinke… Sad je došlo vreme da tu želju ispunim našim vojnicima. Mada, u onim mojim starim tiganjima uvek mi je uspevalo, a ovde ništa. Bolje da ostavim i da poslužim vojnike, to mi barem ide. Momci, izvolite!”, napisao je na svom Instagram profilu predsednik Srbije.
Izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja kaže za “Vreme” da su poruke koje je Vučić slao iz Podrinja “festival lične vlasti”.
“To je ono što Maks Veber, predsednikov omiljeni sociolog, naziva harizmatski oblik vlasti. To je pojedinac koji se predstavlja kao onozemaljska ličnost, odnosno ličnost čiji legitimitet ne počiva na narodu i na građanima, već prosto na nekim izvanrednim osobinama. Aleksandar Vučić sebe predstavlja kao božanstvo, kao Boga pravde iz himne Bože pravde. Tamo se lepo kaže: brani, hrani, spasava srpski rod. I on, u principu, koristi tu matricu”, ističe Gavrilović.
Zaista, kao da je poželeo da oživi deo himne Srbije, Aleksandar Vučić se latio ozbiljnog posla. Da nahrani vojnike u kasarni, spasi meštane Podrinja i odbrani ih od samovolje kompanije Rio Tinto – u vezi sa kojom je i sam na kraju turneje izjavio određene sumnje, ponovo se postavivši kao prvi branilac države. Uostalom, često predsednik voli da optužujuće upita neistomišljenike – ima li ko da voli Srbiju više od njega?
ŠTA JE CILJ KAMPANJE
U vezi sa Vučićevim višednevnim putešestvijem po Podrinju važno je znati dve stvari, objašnjava sagovornik “Vremena”. Prvo, njemu na ruku ide to što u zapadnoj Srbiji tradicionalno ima najveću podršku. Drugo, ono što mu ne odgovara jeste činjenica da je litijum postao tema preko koje se artikuliše značajan deo nezadovoljstva koje nije vezano za litijum.
“Postoje istraživanja javnog mnjenja koja govore da je zapadna Srbija u statističkom pogledu deo Srbije koje najviše glasa za SNS i Aleksandra Vučića. Tako da je on otišao tamo i ne bi me iznenadilo da, ako bi se pravio referendum, on bude samo u tom delu Srbije”, naglašava Gavrilović. S druge strane, on ukazuje na to da prema istraživanjima koja nisu tako davno rađena, oko 80 odsto glasača SNS smatra da Srbija ide u dobrom pravcu. Znatno više nego što ima podržavalaca projekata “Jadar”.
“On ima dve godine, odnosno 22 meseca da preobrati narod. Zato će verovatno ići prvo od svojih birača, jer ako bude referenduma, ne verujem da će pokušavati da promeni stav onih koji su protiv. Pogotovo kod biračkog tela koje je protivno vlasti SNS, već će želeti da te ljude otera u apstinenciju”.
UPREGNUTA MEDIJSKA MAŠINERIJA
U te svrhe upregnute su sve snage – na prvom mestu medijska mašinerija, jedna od glavnih okosnica Vučićeve dvanaestogodišnje vladavine. Već pomenuta redovna predsednikova obraćanja narodu toliko su učestala da su jednostavno postala deo svakodnevnice prosečnog građanina. U proputovanju Podrinjem to je podignuto na viši nivo – obraćanja javnosti zamenili su višesatni razgovori sa građanima emitovani na gotovo svakoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Naknadno su ti susreti objavljeni na Jutjub kanal predsednika Srbije, ali tu ne prolaze slavno – u trenutku pisanja ovog teksta, Vučićev sedmočasovni razgovor u Ljuboviji pogledalo je oko 17 hiljada korisnika. Propagandne spotove i video-isečke, koji se na kanal kače svakodnevno, najčešće ne pogleda ni 10000 ljudi.
Kada se govori o izveštavanju samih medija, izvršni direktor organizacije BIRODI ističe da uglavnom nema promene u retorici.
“Ono što je novo, to je televizija Informer, gde ne može da se napravi razlika između onog što je novinarstvo i onog što je Vučićeva propaganda. Tu se izbrisala granica, jer tamo ne postoji druga strana”, ističe sagovornik “Vremena”. Kako kaže, on je jednom prilikom prihvatio gostovanje na toj televiziji u nadi da će moći da uspostavi dijalog.
“Informer je u tih 30 minuta pokazao da tamo prosto debate nema, čak i ako se neko usudi da dođe da debatuje o nečemu. Imate lične uvrede, imate konfrontaciju, potrebu da se uvek zastupaju izvori i argumentacija vlasti. Tu prosto nema mesta dijalogu”, ističe Gavrilović.
“REKAO MI JEDAN ČOVEK…”
Pošto je ceo sled događaja na Vučićevoj turneji ličio na nekakvu predstavu ili igranku, predsednik Srbije ni u razgovoru sa građanima Podrinja nije propustio da izvede svoj dobro uvežbani igrokaz, pod nazivom: “Rekao mi jedan čovek”, sa minornim umetničkim interpretacijama.
Ovog puta Vučić je ponovio anegdotu iz jula ove godine, koja glasi otprilike ovako. Šetao predsednik Srbije Parizom, gde je silom prilika naišao na jednog mladića iz Kraljeva. Mladić spomenu mesto kraj Kraljeva, za koje Vučić, iako vrsni poznavalac svih toponima u Srbiji, nije čuo. Kako bi mu objasnio o kakvom se mestu radi, mladić reče da bi tu trebalo da počne da se kopa. “Šta da se kopa?” začudi se Vučić. Onda je objasnio neimenovanom mladiću u Parizu, a i meštanima Ljubovije, da litijuma ima samo u dolini Jadra, a da su mediji krivi za širenje neproverenih senzacionalističkih informacija kojima se narod zaluđuje.
Ovaj igrokaz, u kojem predsednik kao protagonista redovno sreće misterioznog čoveka koji je na sebe preuzeo kolektivni identitet građana Srbije, postao je redovan deo najduže predstave na svetu. Predstave duge već 12 godina, čiji se kraj i dalje ne nazire. U tom performansu, voljno ili nevoljno, učestvuje više od šest miliona ljudi na teritoriji čitave jedne zemlje. I dok se svi drugi akteri smenjuju, glavni glumac ostaje isti.
Da je litijum postao najvažnija tema u javnosti i medijima, pokazuje monitoring medija koji vrši BIRODI. Prema podacima ove organizacije, reč “litijum” je u medijima tokom protekla dva meseca pomenuta više hiljada puta.
Samo tokom jula, reč “litijum” je u nacionalnim dnevnicima televizija Pink, Hepi, B92, Prva, RTS, N1 i Nova pomenuta 1066 puta. Od toga čak 466 u dnevniku televizije Nova. Samo 44 puta izgovorena je u dnevniku televizije Hepi tog meseca, a javni servis građana Srbije u julu je tu istu reč u svom dnevniku pomenuo tek 50 puta.
U avgustu je reč litijum u dnevnicima istih televizija izgovorena 1097 puta.
Kada se posmatraju isključivo Telekomovi kanali, ubedljivi pobednik je TV Informer, gde je reč “litijum” tokom jula izgovorena u 628 slučajeva, a samo u prvih devet dana avgusta više od 200 puta.
Srbija je ušla u građansku neposlušnost, a to sa sobom nosi posledice. U danima za nama postalo je nemoguće prebrojati privedene, uhapšene i povređene. Ostaće zabeleženo da su se policijske marice u punoj brzini zaletale u mirne građane i da je jedan čovek hteo da naudi sebi, pod teretom pritiska vlasti
Šta je sve pokazao protest u subotu 28. juna? Kakve poruke i pouke odatle može da izvuče vlast – i čini li to – a kakve studenti i građani koji demonstriraju? Da li je manifestacija nacionalizma na Vidovdan bila očekivana, potencijalno opasna ili predstavlja nešto sasvim drugo? U kakvom se položaju sada nalazi režim, a u kakvom njegovi protivnici
Brojanje glasova na ponovljenim izborima, na jednom izbornom mestu, u varošici od 10.000 ljudi, pratio je lično predsednik države Aleksandar Vučić jer je znao – ako padne Kosjerić, zaljuljaće se mnogo više od jedne opštinske vlasti. Uspeo je SNS na kraju da zadrži izbornu pobedu, uz uobičajeni repertoar – zastrašivanje, demonstraciju sile i medijska blaćenja protivnika
Građani i studenti su tako dobro organizovani da policija izgleda smešno. Trčkaraju od ulice do ulice, od kvarta do kvarta, kao neka zbunjena deca. Ako ovaj bunt iznedri očekivani rezultat, odnosno ako Novi Sad odista postane ovdašnji Gdanjsk – to će u istoriju grada nesumnjivo biti upisano zlatnim slovima. Govoriće se o tome sa ponosom, kao što se sa ponosom ističe da je 1748. godine postao slobodan, autonoman grad, dekretom carice Marije Terezije. Slobodu je tada platio, ona se uvek plaća
“Posle ovih sedam meseci”, kaže psiholog Zoran Pavlović, “represija postaje sasvim jasno kontraproduktivna. Režimi koji koriste prekomernu silu često nehotice mobilišu građane, jer nasilje delegitimizuje vlast, a ljudima daje moralnu jasnoću i emocionalnu snagu da se suprotstave. Represija, drugim rečima, ne samo da neće pasivizovati društvo (što režim planira), već će samo ojačati granicu između ‘nas’ i ‘njih’, ojačaće i identitet otpora i pojačati koheziju unutar grupe koja trpi nepravdu. Broj ljudi koji izlaze na ulice ne smanjuje se već raste”
Da li biste seli sa Aleksandrom Vučićem za kafanski sto nakon što je pomilovao naprednjačke muškarčine koje su palicom junački polomile vilicu studentkinji? Osim gubitka elementarnih moralnih kočnica, šta još stoji iza ovog čina
Nad premlaćivanjem i hapšenjem studenata čovek može da se zgrozi, ali ne sme da se iznenadi – pa sve je to Aleksandar Vučić najavio. Ali, videće da je pendrek slaba zaštita od naroda
Generacija koja vodi ovu pobunu prihvata razlike kao deo svog horizonta normalnosti, nešto prirodno i podrazumevano. Otuda je njihov patriotizam čist, nimalo nalik toksičnom nacionalizmu iz devedesetih
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Za dva meseca intenzivne režimske kampanje procenat protivnika Rio Tinta je sa 55,5 porastao na skoro 60 odsto. A opao je, doduše, neznatno, i broj pristalica projekta “Jadar” na ispod 25 procenata od ukupnog broja izjašnjenih. Na pitanje ko će imati najveću korist od eventualnog otvaranja rudnika litijuma, samo 21,7 odsto ispitanika reklo je da su to “građani Srbije”, dok ukupno skoro tri četvrtine smatra da će najveću korist imati Rio Tinto, Nemačka i “sadašnja vlast”
