Možda je tačna verzija da je Aleksandru Vučiću pozlilo pa se zato vratio u zemlju. Ali i dalje cela stvar ostavlja mnogo otvorenih pitanja. Za početak, zašto je predsednik naše zemlje išao na donatorsko veče namenjeno unutarpolitičkim ciljevima druge zemlje? Zašto je išao na događaj na koji se ne može ući ako se ne donira novac? I ko ga je zvao? Ako se ova sapunska opera posmatra kao izolovan događaj, van domaćeg konteksta, zaista je reč o nečemu što izmiče zdravom razumu
Jedan Aleksandar iz zemlje Srbije, na jugoistoku Evrope, uputio se u daleku Ameriku, odnosno Floridu, na imanje Mar-a-Lago, uveren da će tamo sresti predsednika SAD Donalda Trampa. Taj Aleksandar usudio se da sanja velike snove i da puca na veliko, ka samom vrhu. Bio je uveren da će ga tamo, na donatorskoj večeri Republikanske partije, dočekati raširenih ruku. Pričao je Aleksandar uoči odlaska u veliki svet kako će se sastati sa Trampom, i to ne jednom, nego da će se dva puta sastati i pričati o važnim pitanjima.
Krenuo je Aleksandar u ono što se u američkoj Deklaraciji o nezavisnosti zove “težnja za srećom”. Ta je težnja tako prirodna i tako urođena svakom čoveku, da su je borci za nezavisnost Sjedinjenih Američkih Država ugradili u temelj svoje zemlje. Ali, glavni junak naše priče nije iz te zemlje, već iz Srbije. Priča, koju nije moguće proveriti, kaže da je Aleksandar hteo to da sakrije. Međutim, naš Aleksandar nije bilo koji Aleksandar iz Srbije, već predsednik ove zemlje, Aleksandar Vučić. Upravo ga je ta sitna činjenica sprečila da se ukaže pred američkim republikancima. Naime, događaj na koji se Aleksandar uputio bio je namenjen prikupljanju novca za republikanskog kandidata za guvernera Floride Bajrona Donaldsa. Kako je u ovakve aktivnosti zabranjeno mešanje drugih država i stranih državljana, Vučić tu nije imao šta da traži.
MISTERIJA, ZAVERA, TRAČ
Gromoglasno najavljivanje odlaska predsednika Srbije u Sjedinjene Američke Države i susret sa Trampom okončali su se tužno.
Uoči odlaska u Ameriku, poseta je najavljivana kao istorijska. Vučić je najavljivao da će se dva puta sastati sa Trampom, bez preciznijih informacije kada i gde. Najavio je da će teme biti i sankcije NIS-u, i američke carinske tarife na uvoz iz Srbije, pa i da će američkog predsednika izvestiti o pritiscima koje trpi zbog najave posete Moskvi.
“Upravo sam stigao na Floridu u SAD gde se nadam važnim sastancima sa vrhom Republikanske stranke i vrhom SAD-a”, objavio je Vučić 30. aprila na svom Instagram profilu. Samo tri dana kasnije, umesto iz Predsedništva, javnost u Srbiji saznala je od agencije Tanjug nezvaničnu informaciju da se predsedniku pogoršalo zdravstveno stanje i da se hitno vraća u Srbiju.
Tako je počela serija solidno sumanutih teorija o tome šta se desilo, pa sad imamo na stolu potpuno neproverljivu priču, koja uključuje kamiondžijski lobi, predsednika Srbije koji se lažno predstavlja, donaciju američkoj političkoj stranci od milion dolara, te simuliranje bolesti kako bi se, poput školarca koji nije uradio domaći, Vučić izvukao iz neprijatnosti.
Da i mi ne bismo zvučali kao s uma sišli, evo šta se priča, uz napomenu da je sve u domenu trača i poluistina.
Navodno, ulaz na ovo donatorsko veče koštao je milion dolara. Još navodnije, pare za Vučićevu ulaznicu obezbedila je špediterska firma “Super Ego”, koja je registrovana i u Beogradu i u okolini Čikaga. Naravno, vode je američki Srbi, ali trač kaže da iza firme stoji Vučić lično. Dakle, te kamiondžije kupile su Vučiću ulaznicu, a da niko ne bi “provalio” da je stranac, kupili su je na ime Alex Vuchy. Ova priča je vrlo neuverljiva i posve blesava, ali kako se iz Predsedništva Srbije niko ne oglašava već četiri dana, možemo samo da prenosimo tračeve; ako ništa drugo, bar da se zabavimo o sopstvenom jadu.
Nagađanja su išla do toga da je šefica kabineta predsednika Trampa Suzi Vajls zabranila predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću da prisustvuje događaju u Mar-a-Lagu. Tu informaciju je za medij iz dijaspore “Pavlović today” demantovala sekretarka za štampu Bele kuće.
“Šefica kabineta nije sprečila ulazak na bilo koji događaj na imanju Mar-A-Lago. To je lažna vest”, navodi se na pomenutom portalu iz dijaspore iza kog u suštini stoji samo jedna žena.
Iako je srpski Tviter, tj. Iks, tek ovih dana otkrio da postoji nešto što se zove “Pavlović today”, redakcija “Vremena”, odnosno, njen deo angažovan na pisanju ovog teksta upoznat je sa postojanjem ove pojave. Otkud nam ta informacija? Pa, zahvaljujući čudnim putevima algoritma koji vam na društvenim mrežama nudi da zapratite gospođu Kseniju Pavlović Mekatir, koja se sada javlja u obliku medija “Pavlović today”, a koja je dosad u nekoliko navrata bila sklona tome da podržava Vučića. Međutim, Ksenija Pavlović Mekatir jeste (nekim čudom) akreditovana izveštačica iz Bele kuće i ova potvrda jeste autentična.
Dakle, kako je Ksenija Pavlović objavila, tako u originalu glasi kompletna izjava iz Bele kuće. Tim povodom se prvi put oglasio imenovani, ali ne još zvanično postavljeni ambasador Srbije u Americi Dragan Šutanovac, koji je na svom Instagram nalogu kratko napisao: “Zvanično, demantovane teorije zavere”.
STEZANJE U GRUDIMA
Vučić nije otišao sam u Sjedinjenje Američke Države. Poveo je ministra finansija Sinišu Malog i savetnicu za medije Suzanu Vasiljević. Mali je, prema najavama, trebalo da se sretne tamo sa američkim sekretarom za finansije Skotom Besentom, ali ni to se nije desilo.
Desilo se, međutim, da Mali dođe u sveže odblokiranu Radio-televiziju Srbije, u njen Dnevnik 2 i opiše trenutak kad je Vučiću pozlilo: “Suzana Vasiljević i ja smo bili sa njim u prostoriji kada se sve desilo i nismo videli istim očima isto što i on šta se desilo. On je rekao da je to trajalo par sekundi. Ne, to je trajalo duže”, rekao je Mali i dodao: “Mi smo se pripremali za taj sastanak. Pripremali smo se za taj neformalni razgovor između dva lidera. Međutim, on se najednom osetio loše. Ljudi koji su poreklom zapadno od Drine, a rođen je u Beogradu, kao što je predsednik, njima je sramota da kažu da je neko pao. Jak je čovek. Rekao mi je da mu je bolje. Dobio je naredbu od lekara da leži i da se odmori i nadam se njegovom brzom oporavku. Ovo je četvrti put da mu se ovako nešto dešava”.
E sad, agencija Tanjug objavila je da je Vučić osetio bol u grudima i imao povišen krvni pritisak. Kako je ovo rešeno? Čovek sa simptomima i evidentnom sumnjom na srčani udar spakovan je u avion da leti više od 12 sati na visini od 10.000 metara kako bi bio primljen na VMA, odakle je pušten posle svega nekoliko sati iako ljude sa tim simptomima drže na ispitivanjima po pet dana.
Kardiolog, brigadni general Dragan Dinčić, koji godinama unazad učestvuje u lečenju predsednika Srbije, rekao je Tanjugu da se Vučić iznenada iz SAD vratio jer je osetio snažan bol u grudima koji je trajao nekoliko sekundi, kako je sam Vučić rekao. Međutim, kako su ostali prisutni u tom trenutku kazali, prema rečima Dinčića, taj bol je trajao nešto duže. Bol je, kako je naveo Dinčić, bio povezan sa visokim krvnim pritiskom Vučića, koji je, pošto je uzeo terapiju, 45 minuta kasnije iznosio 165/98. Kardiolog Dinčić je ocenio da je verovatno pre uzete terapije pritisak bio mnogo viši. Naveo je i da je Vučić u poslednjih desetak godina slične tegobe imao u tri navrata i one su uglavnom bile povezane sa izuzetno visokim vrednostima krvnog pritiska.
Uz iskrenu želju za dobro zdravlje svima, nemoguće je ne primetiti koliko sve ovo nije logično: predsedniku Srbije pozli, sedne u avion, preleti pola sveta, stigne na VMA, ubrzo mu bude malo bolje. I pritom odustane od sastanka sa Trampom koji je onoliko najavljivao i reklamirao.
KAKO OVO RAZUMETI
Iako ostavlja prostora za sumnju u verziju po kojoj mu je pozlilo, čak i da uzmemo da je tačna, cela stvar ostavlja mnogo otvorenih pitanja. Za početak, zašto je predsednik naše zemlje išao na donatorsko veče namenjeno unutarpolitičkim ciljevima druge zemlje? Zašto je išao na događaj na koji se ne može ući ako se ne donira novac? Uzgred, suprotno traču, sam ulaz nije milion dolara, ali svejedno košta neke pare. Mi zvanično ne znamo koliko je to novca, da li je dat, ko ga je dao, ali apsolutno izvesno znamo da bi takva akcija bila suprotna američkim zakonima i bila tumačena kao strani uticaj, pa je tako bruka pukla onog trenutka kad je Vučić sa svitom poleteo ka Floridi, a ne kad mu je navodno pozlilo i morao kući da popije lek.
Ako ovu sapunsku operu posmatramo kao izolovan događaj, van domaćeg konteksta, zaista je reč o nečemu što izmiče zdravom razumu. Ali, ako je ubacimo u kompletnu slagalicu, biva nešto jasnije. I dalje je odmetnuto od zdravog razuma, ali za ovih trinaest godina naučili smo da funkcionišemo na dva koloseka: u svom i u Vučićevom.
U svom stvari vidimo svojim očima i to je uvek strašan prizor. Vučićev univerzum još je strašniji, najviše zbog toga što odaje utisak cvetne livade na kojoj se svi držimo za ruke, veselo skakućemo i volimo predsednika, te okrećemo glavu od korupcije, smrti desetina ljudi i krvavih tragova novca koji se iz zemlje ispumpava u privatne džepove.
Da smo narod kakav Vučić sanja i misli da zaslužuje, uživali bismo u deluzivnom imaginarijumu koji nam je podario. Ali, pre šest meseci pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu i ubila šesnaest ljudi na koje se sručilo 300 tona betona.
Tresak tih 300 tona betona učinio je da se ovo društvo konačno trgne iz vođine hipnoze. Oteli smo se njegovoj kontroli i on je sada ljut. A što je ljući, to snažnije pokušava da nas vrati u “delululend” u kom mu je bilo lepo sa nama. Da li to znači da on ima psihičkih tegoba? Studije o psihologiji autoritarnih vođa su nekonzistentne, ali većina kaže: ne, autokrate nisu psihopate. Samo su opsenari i nisu dobri ljudi. A nama je ona nadstrešnica skinula veo opsene s očiju i sad on ne zna šta će. I zato mora da – laže.
DOPISNICA SA DNA KACE
A šta nas sve laže Aleksandar Vučić? Prvo, moramo da podsetimo da ne laže sam, već da oko sebe ima poslušne i donekle kreativne, moralno neosetljive ljude koji se predstavljaju kao medijski radnici. Pa je tako, baš uoči odlaska u Ameriku, predsednik Srbije posetio samo srce kreiranja političke paralelne stvarnosti, Informer TV. Tamo je ispričao jednu pričicu. Mogla bi se zvati “Kaže meni moj brat Andrej”, jer tako i počinje. Dakle, kaže njemu Andrej kako je pogrešio što je, pazite sad, povećao plate i izgradio zemlju. Mudri Andrej, tvrdi predsednik, kaže kako narod misli da je sve to sam zaslužio i stekao. Pogrešio je Aleksandar, kaže njemu Andrej, što nije gradio sistem, bolje sistem da je gradio nego što je delio plate i pravio puteve.
Izvinite, ali šta?! O čemu priča ovaj čovek? Zašto misli da smo glupi, pa da nam on daje plate? Sve i da priča samo o javnom sektoru, ne daje iz svog džepa.
Ali, ta somnabulija potpuno je na liniji onog njegovog pristalice, batinaša, koji je u decembru napao ženu na protestu protiv uklanjanja Starog savskog mosta. Taj je moralno nedovršeni junak urlao na ženu i propitivao je: “Ko ti daje penziju?” Žena mu je smireno i pribrano odgovorila da je penziju zaradila. Bilo je zabavno gledati kako batinašev mozak pomalo gubi signal, pa u deliću sekunde, dok se ne vrati u agresiju, vidimo blesak zbunjenosti u njegovom pogledu.
Naravno, ovo su samo neki od primera Vučićevog kreiranja paralelne stvarnosti. Međutim, zanimljivo je koliko su ti pokušaji često sasvim primitivni i beslovesni. Kad smo već kod Trampa, setimo se kako je u septembru 2020, nakon posete Beloj kući i susreta sa američkim predsednikom pred kraj njegovog prvog mandata, izlupetao: “Ovo je olovka koju sam dobio od Donalda Trampa. Samo se on potpisuje sa njom, kao što mi je napisao na papiriću poruku. Dobio sam i ključeve od Bele kuće. Tramp mi je rekao – ‘ovo ti je da uvek možeš da uđeš u Belu kuću’.”
Teško nama koliko smo se ovakvih gluposti naslušali. Pa dobro smo još koliko-toliko normalni.
Kobno bi po nas bilo, međutim, da se ovome smejemo. Ima to i svoju mračnu stranu, koja nas gleda svakog dana iz samog centra Beograda. Više zaista nije dovoljno reći samo Pionirski park, jer se ono čudo zvano ćacilend širi i metastazira na okolne ulice. Dosta je toga o ćacilendu već rečeno i napisano i ima on nekoliko nivoa na kojima služi režimu za razne svrhe.
Na ovom mestu ćemo se osvrnuti samo na dan kad je konstituisana vlada Đure Macuta, 16. april. Negde oko 16 sati ova novinarka zatekla se u blizini ćacilenda (blizu nam je redakcija, nije neko čudo kako se to dogodilo). Tog dana, međutim, nešto je bilo drugačije. Ćaciji su bili mračni, štrokavi i nevaspitani kao i inače, samo su, za razliku od prethodnih dana, stajali zgusniti i svi odreda okrenuti ka Domu Narodne skupštine. Bilo ih je oko pet stotina. Ubrzo smo saznali zašto. Vučić se zaputio u Skupštinu Srbije da pozdravi novu vladu. Na ulazu, ćaciji su mu klicali, mahali i aplaudirali, a on ih je pozdravljao pogleda punog zahvalnosti što ga toliko vole. Ne ćaciji, nego narod, oni su tu došli da glume spontano okupljeni narod koji voli svog predsedinka, baš kao što je i on došao da glumi kako voli narod.
Slično je i samo pet dana ranije, 11. aprila, izveden performans u formi mitinga Pokreta za narod i državu, još jedan u nizu onih poluprinudnih dovođenja plaćenih “pristalica”, ljudi u teškoj materijalnoj situaciji, primalaca socijalne pomoći i imućnih, ali bahatih “lojalista”. Sad, posebno je zanimljivo kako odraslog, ozbiljnog čoveka nije sramota da na televiziji sa nacionalnom frekvencijom priča o nekim sebi lojalnim personama, koje su toliko posrnule pameću da idu da se njemu zaklinju na lojalnost u nekom manastiru. Ali, kad ga nije sramota da potegne na Floridu i bude padobranac na nekom donatorskom događaju zabranjenom za strane državljane, ništa ga nije sramota. Međutim, ta pričica o lojalistima osvetljava još jednu osobinu Vučićeve mašinerije laži: sve je to zapanjujuće kič i prostački. Zaklinju se u manastiru… Svašta.
A zapravo, niko tu nikog ne voli. Ćaciji vole svojih pedesetak evra koje su zaradili za taj performans, a lojalisti vole sve one milijarde koje je grupa na vlasti ispumpala iz zemlje i ne planira da stane. I to je to, u tome je ceo trik. Nema tu nikakve dijagnoze, ni lične ni kolektivne, samo goli interes osoba slabog karaktera.
Pa dobro, a šta je nama ostalima? Jesmo li mi pri sebi kad smo to dozvolili? Pa, verovatno ipak jesmo. Jesmo, jer od maja 2012. upozoravamo, galamimo i bunimo se. Zato sad i nema svrhe šibati sebe što nam se dogodio režim Aleksandra Vučića. Delu društva on odgovara. Drugom delu je zaista u jednom momentu opala koncentracija i provukao im se kao “novo lice”. A onda, tu je i treći deo, koji je, budimo sigurni, u maju 2012. uzet za taoca. Talačka kriza se, međutim, bliži kraju. Tragedija je što se otegla na trinaest godina i ostavila za sobom ljudske žrtve.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
