Pad Radovana Karadžića

Do kasne večeri u ponedeljak 21. jula 2008. teško da bi bilo ko u Srbiji i bio pomislio na Radovana Karadžića. Jednostavno, što reče naš bivši premijer Koštunica, svi su se već bili pomirili sa pomišlju da su Radovan i Ratko pojmovi sada već sasvim apstraktni, ljudi koji će se skrivati doveka, a – uostalom – i kome je još do njih stalo. To je neizbežna posledica pukog protoka vremena: javno mnjenje pamti samo nove vesti; stare vesti odlaze na dno strane i na kraj emisije.

Nekome je, kako vidimo, ipak bilo stalo. U ponedeljak uveče ekipa odabranih radnika iz obaveštajno-bezbednosne zajednice, posebne jedinice koja odgovara jedino vrhu države i svom koordinatoru Vladimiru Vukčeviću, predala je istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu lice za koje je bila sigurna da je Radovan Karadžić, mada se lice predstavljalo kao „Dragan David Dabić“ sa prebivalištem na Novom Beogradu, po zanimanju „duhovni istraživač“ – ukratko „beli mag“. Kada i kako je lice bilo lišeno slobode ovoga trenutka još nije izvesno: gg. Vukčević i Ljajić kazali su na konferenciji za novinare, u utorak 22. jula, da je to bilo „u večernjim časovima 21. jula, u okolini Beograda“; advokat Svetozar Vujačić, koji priznaje da je Karadžić njegov klijent, tvrdi da je Radovan uhapšen još „u petak, 18. jula, u autobusu br. 83“ (omiljeno prevozno sredstvo Teofila Pančića). S obzirom na iskazanu brigu gg. Vukčevića i Ljajića da operacija bude najbezbednija moguća po aktere i uhapšeno lice, autobus je krajnje zanimljiva lokacija. Oni kažu da se čekao trenutak „prebacivanja lica sa jedne lokacije na drugu“; autobus se tu javlja kao normalno mesto – kad je čovek već tako krenuo. U autobusu nema mesta za neko obezbeđenje, ali ima nenaoružanih civila. Osim toga, takve operacije obavljaju se nekako radije bez svedoka, a autobus 83 zna da bude pun. Međutim, kako „Vreme“ saznaje, niti jedan vozač GSP-a nije prijavio hapšenje tog dana, niti kasnije. Bilo kako bilo, kasniji redosled događaja ilustrativan je.

Prva vest pojavila se oko 23.20 u ponedeljak uveče i raširila se odmah. Nije bilo dilema i rezervi, jer je vest odmah bila poduprta zvaničnim saopštenjem Saveta za nacionalnu bezbednost (kroz Kabinet predsednika republike). U tom trenutku dve stvari su već bile sređene: Radovan je već bio u Ustaničkoj 29, kod istražnog sudije Milana Dilparića, a prethodno, tog jutra gđa Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Narodne skupštine, odložila je za dve nedelje nastavak sednice parlamenta zbog uporne opstrukcije radikalske i ostale opozicije. Nije da to ima neke veze, kako se priča po gradu: teško da su nadležni javili predsednici Narodne skupštine šta se sprema za to veče. Nisu javili ni mnogo nadležnijim instancama. Takve stvari najbolje se rade brzo i tiho; što brže i tiše – to bolje. Ironijom sudbine, radikali su se zaleteli u opstrukciju rada parlamenta bez svake mere i obzira i tako su izgubili sjajnu priliku da nas sve nedeljama u direktnom TV prenosu gnjave sa „jezivom vešću“ (Aleksandar Vučić) o Karadžićevom hapšenju. Dok se oni domognu skupštinske govornice, Radovan će se već u Sheveningenu sprijateljiti sa starosedeocima i sresti stare prijatelje iz Bosne, Hrvatske i Srbije. To bi bila još jedna potvrda stare mudrosti da je umerenost vrlina. Zamislite da je „jeziva vest“ snašla radikale u utorak ujutro, na sednici Narodne skupštine; ovako su sami krivi što nije, pa nisu mogli da izvode cirkuse koje su izvodili oko Šljivančanina, Tolimira itd.

Noć između ponedeljka i utorka bila je mnogo manje napeta i zanimljiva nego što bi se očekivalo. Slušajući ekstremno desnu šovinističku propagandu neko bi rekao da će hapšenje Radovana, Ratka i Gorana (onog Hadžića) srušiti nebo na Srbiju i izazvati masovne nerede, pad vlade i opštu kataklizmu; to su mislili čak i neki nepodnošljivo dosadni i neobavešteni dežurni urednici velikih belosvetskih TV mreža te noći. Štogod Kosta Čavoški mislio o tome, reakcija Karadžićevih simpatizera bila je neočekivano slabašna: na Trgu Republike i pred Ustaničkom 29 pojavilo se oko četiri puta manje demonstranata nego što je bilo prisutnih policajaca; onda je pala kiša i policiji je dosadilo, pa ih je rasterala za tren oka, svih stotinak, bez primene sredstava prinude. Na Trgu Republike dva-tri dizelaša spremljena su u maricu, a jedan nije uspeo da bude uhapšen iako se jako trudio. Naime, policajci su ga pročitali i veoma spretno su ga odbijali od sebe dok nije izgubio strpljenje i otišao kući. To je bio najdramatičniji događaj te noći i najlepši za gledanje.
Policija je za svaki slučaj sačuvala povišeni stepen pripravnosti i u utorak, kada se za 17 časova očekivao nekakav protestni skup na Trgu Republike. Valjda zbog kiše (kažu policajci) – ili zbog nečeg drugog – od toga nije bilo ništa. U političkom smislu reči, dakle, Radovan Karadžić više nije tema – osim Kosti Čavoškom i istima takvima kao i on. DSS – užasnut i skamenjen, kako se i očekivalo – javio se tek u utorak po podne, što se tumači šokom koji je Rade Bulatović mogao da ublaži na vreme, ali nije. Ili možda jeste, ali ga nisu slušali. Naime, nikako nije moguće da je novo rukovodstvo BIA za cigla dva-tri dana pronašlo i uhapsilo Radovana Karadžića, eto tako, iz puke pameti. Ovakve akcije spremaju se mesecima; teško da BIA nije mesecima imala barem indicije i tragove o tome gde se Karadžić kreće i šta radi; slično je bilo i sa Župljaninom, a biće i sa Mladićem i Hadžićem – samo čekajte. Pitanje je: da li su operativci o tome obavestili Direktora; da li je Direktor o tome obavestio Premijera? O tome se još ništa ne zna, ali će se saznati – bez brige.

Mogući i verovatni scenario oslanja se na banalne motive: operativci – koji nisu glupi ljudi, naprotiv – čekali su da dođe novo načelstvo (što je bilo sasvim predvidivo), pa su mu prezentirali ono što su znali u tom trenutku (dovoljno), a što su uskratili prethodnom načelstvu, znajući ga. Tu treba imati u vidu i činjenicu da je – poučeno prethodnim iskustvom – koordinaciono telo Vlade Vukčevića svoje poslove držalo u najvećoj tajnosti i da je sasvim moguće da se izvan okvira posebne kombinovane jedinice ništa nije ni znalo. I to ćemo, uostalom, doznati kad dođe vreme. Bilo kako bilo, iznenađenje je bilo potpuno, što ukazuje na nepropusnu operativnu bezbednost. Nije se ponovio krvavi cirkus sa hapšenjem Šljivančanina, niti skandal sa Tolimirom. Oba skandala bila su posledica namernih poteza i propusta vladajućih garnitura: MUP Dušana Mihajlovića namerno je žrtvovao policajce i vozila u slučaju Šljivančanina, ne bi li Hagu dokazao kako mu je to teško; hapšenje Tolimira bilo je tumačeno jeftinim lažima (da je Tolimir, kao, uhapšen van Srbije), samo da Koštuničina vlada ne ispadne odgovorna. Da je Karadžić bio hapšen kao Šljivančanin, imali bismo mnogo više nasilnih demonstranata nego u ponedeljak i utorak; ovo što smo videli pokazuje da nije bilo unapred organizovanog protesta, jer bi se inače fudbalska navijačka plemena mobilnom telefonijom organizovala na vreme, kao u slučaju Šljivančanina.

E, sad: kako je Karadžić otkriven? Tu ima mesta raznim nagađanjima. Po svemu sudeći, infrastruktura za logističku, obaveštajnu i finansijsku podršku Župljaninu, Karadžiću i Mladiću manje-više je bila ista i skoro je sasvim izvesno da se po toj liniji i došlo do Župljanina i Karadžića, a moglo bi se doći i do Mladića – ako ne izvuče pouku (Goran Hadžić je drugačiji slučaj). Godinama se čuju uporne priče o tome kako je opstanak tih haških begunaca bio i ostao finansiran iz heroinskih profita raznih regionalnih mafija (pre svega novosadsko-bačke sa ogrankom ka Republici Srpskoj). Koliko para je ova, uopšteno i okvirno nazvana, ali veoma stvarna ekipa „Antihaškog bratstva“, stekla tokom naših ratova i koliko je uložila u taj isti heroin – moglo bi se doznati, samo da ima ko bi. U svakom slučaju, para je bilo; do „Sablje“ svakako. Posle toga stvari se usložnjavaju. Padaju umetnici, jedan za drugim, život postaje skup i rizičan.

Sve to, naravno, ima svoj uticaj na taktiku preživljavanja lika kakav je Radovan Karadžić (ali i ostali). Najpametniji pristup je onaj koji je opisao Goran Petrović, bivši načelnik Državne bezbednosti, citirajući Edgara Alana Poa: drvo se skriva u šumi, kamen na žalu, knjiga u biblioteci, a čovek u velikom gradu. Ukratko: ako čovek ima uverljive lažne papire; ako izmeni lični opis; ako vodi računa da se ne koristi telefonom (bilo kakvim) i da se ne viđa sa sumnjivim licima – neće upasti u oči nikome. Dovoljno je da mu jednom mesečno poverljivo lice ubaci u poštanski sandučić kovertu sa oko hiljadu evra i ništa više; tako može da živi bezbedno do kraja života, kažu stručni ljudi iz obaveštajno-bezbednosne zajednice. U takvom slučaju, jedini trag je onaj ko ubacuje koverat u poštansko sanduče, pa ga vi nađite.

Te priče o sakrivanju po šumama i gorama, hajdučkim pećinama, manastirima i ostalo, obična su propaganda njihove medijske podrške. Samo se budala vucara po planinama i to ne traje dugo: mnogo se vide i on i njegova neophodna oružana pratnja; o telekomunikacijama i da ne govorimo.

Sasvim je zamislivo da Ratko Mladić živi na Novom Beogradu, glumeći zastavnika prve klase u penziji: smršao je, „na pola se napravio“, što kažu seljaci (a i valjalo bi mu zbog zdravlja), pustio brkove, stavio naočare i ošišao se na kratko; igra šah sa penzionerima i priča im kako je bio intendantski podoficir; ajde ga nađite. Nećete ga naći – sve dok se ne uhvati za telefon.

Radovan Karadžić, međutim, gradio je sebi drugačiji imidž. Svako sebi pravi „legendu“ (u obaveštajnom žargonu: fiktivni identitet) u skladu sa nekim svojim unutrašnjim sklonostima: ako bi Mladić bio idealno sličan intendantskom zastavniku prve klase, Karadžić je idealno sličan „belom magu“, „alternativnom duhovniku“ i uopšte šarlatanu nadrilekarske struke, kockaru, hohštapleru i varalici opšte prakse, kakav je bio celog života. Setimo se samo Radovanovih detonacija, onih najstrašnijih: te evo stižu Kozaci na konjima da nam pomognu; te samo što nismo uzeli Sarajevo; te evo sledi treći svetski rat ako ja ne budem zadovoljan; te nestaće Muslimana ako se mi naljutimo; te bombardovaću Beč i Firencu i ostale beskonačno drske i bezočne gadosti.

Ima li bolje i ubedljivije maske za Radovana Karadžića nego da pusti belu kosu i bradu, obuče se u crno i počne da izigrava „belog maga“? Da je u taj inače lukrativni biznis ušao odmah 1991, danas bi bio bogat i miran čovek, nikakav Haški tribunal ne bi ga jurio, držao bi predavanja o „duhovnom zdravlju, tihovanju i meditaciji“, objavljivao pretenciozne članke u odgovarajućim časopisima i uopšte živeo kao gospodin. Prerušavanje je bilo fascinantno: na nedavnom snimku TV Kikinda on sedi sa dugim brkovima i bradom, udidio se i smireno gleda; ko bi rekao? Njemu slični nadrilekari već su napravili ogromne pare, a prave ih i dalje. Ali, eto, sudbina razne ljude nosi u raznim pravcima.

Kako sada stvari stoje, Radovan Karadžić prispeće u Sheveningen za nedelju dana najkasnije. Ostaje nekoliko pitanja: pre svega, ko mu je pomagao i kakvim parama; ko mu je nabavio lažne papire; ko ga je finansirao pre, a ko posle dolaska u Beograd? On nije mogao tek tako da se predstavlja kao lekar, pa makar i „alternativni“; nekakvu diplomu trebalo je da pokaže, jer ovde policija nekako ne voli nadrilekare. Lažna lična karta ima svoju biografiju: serijski i registarski broj. Telefon ima memoriju i ispis poziva. Hoće li se neko i time pozabaviti kao što se niko nije pozabavio istim pitanjima u slučaju Stojana Župljanina?

Teško da će se time pozabaviti MUP Republike Srbije, jer se ministar Ivica Dačić od toga na vreme ogradio. U svom prvom značajnijem intervjuu u svojstvu ministra, g. Dačić je u emisiji „Utisak nedelje“ izjavio da ne odobrava hapšenje haških optuženika, a da podržava „dobrovoljnu predaju“. G. Dačić se našao u neizbežno krajnje neprijatnoj situaciji u ponedeljak uveče: svi su pogledali u njega kao da on ima nešto sa hapšenjem Radovana Karadžića. Nije imao; nisu ni neki drugi, ali objasnite to sada bivšim koalicionim partnerima Ivice Dačića, koje ćemo tek slušati narednih dana kako ga nazivaju svim mogućim imenima, čemu su vični… Nimalo mu nije pomoglo to nesrećno i nepotrebno saopštenje u noći između ponedeljka i utorka, da – kao – MUP Srbije, čiji je on ministar, nije imalo ništa sa hapšenjem Radovana Karadžića. Sve i da nije – a i nije, po svemu sudeći – ko će mu to poverovati? Ivica Dačić tek treba da nauči elementarnu istinu: da se ne može biti malo u drugom stanju; ili si trudan, ili nisi, Možda je on to nekada i znao, ali ga je u međuvremenu ponelo. Ponelo je i Radovana, ako je to neka uteha.