Hapšenje pa proterivanje Anđelke Bojović, majke Luke Bojovića, u Crnoj Gori uzburkalo je za trenutak javnost nekadašnja "dva oka u glavi" koje danas izgleda najviše povezuje organizovani kriminal. Beogradska profesorka slikarstva je naprasno postala mafijašica koja priprema ubistva protivnika svog utamničenog sina
Kada se govori o mafiji i njenim poslovima, većina onih koje to uopšte zanima vidi to na način koji je mnogo puta prikazan u filmovima i serijama: to su porodice vođene nekim starim kodom, nepisanim zakonom koji je stariji od svih zvaničnih zakona, pokušavaju da kontrolišu neku teritoriju i poslove na toj teritoriji uspostavljajući široku mrežu saradnika, doušnika, pomoćnika, ubica…
Ona porodica koja nadvlada ostale postaje dominantna, a ponekad postoji i više porodica koje naprave dogovor između sebe o nenapadanju, a sve u cilju lakšeg poslovanja i sve to tako opstaje i traje do momenta kada se dogodi neka greška, kada neko uđe na teritoriju onog drugog i onda se češće prvo puca pa razgovara o motivima.
Ovako, ukratko i najopštije, izgleda jedan rat koji traje skoro deset godina između porodice Bojović, koju predvodi Luka Bojović (poslednjih pet godina na odsluženju višegodišnje zatvorske kazne u Španiji) i porodice Šaranović, koja je svog poslednjeg lidera Slobodana izgubila u proleće 2017. godine u „klasičnoj mafijaškoj sačekuši“.
Novi detalj u nečemu što bi mogao da bude „mafijaški kliše“ jeste pojavljivanje majke, Anđelke Bojović (66 godina), poznate beogradske profesorke slikarstva, koja se u ovoj, za sada poslednjoj epizodi, pojavljuje u ulozi organizatora ubistva jednog od ljudi za kog se veruje da je učestvovao u ubistvu njenog sina Nikole Bojovića u proleće 2013. godine.
OSVETNICA I PROGNANICA: Naime, njeno hapšenje u poslednjoj nedelji jula 2017. godine u Nikšiću, Crna Gora, predstavljeno je kao akcija tamošnje policije protiv ljudi koji pripremaju ubistvo izvesnog Ratka Koljenšića, osobe poznate policijama u regionu, a sve u cilju osvete za ubistvo sina Nikole, koji nikada nije bio povezivan sa bilo kakavim kriminalnim poslovima.
Poslednje vesti koje su stigle iz Crne Gore govore da je Anđelka proterana jer nije prijavila svoj boravak na valjan način, što nekako ublažava veliku priču o tome da je jedna sredovečna žena operativno radila na tome da organizuje ubistvo nekog čoveka. Biće da su se i policija Crne Gore i mediji malo zaleteli, možda baš zbog klišea koji prate ovakve priče, pa su Anđelku Bojović videli kao desnu ruku Luke, koji bi, prema takvom tumačenju, trebalo da je i dalje, uprkos dugogodišnjem izgnanstvu i robiji, veliki kum regionalnog mafijaškog preduzeća kome niko ne može da se suprotstavi: ni drugi „krimosi“ ni pravosuđa Srbije i Crne Gore.
Prema onome što za sada znamo, Anđelka je bila primećena u „operaciji“ nadgledanja kuće u kojoj živi Ratko Koljenšić, jedan iz grupe onih koji su i u Srbiji i u Crnoj Gori osumnjičeni za pripremu ubistva Nikole Bojovića 2013. godine.
Saopšteno je da su kod nje pronađene fotografije kuće u kojoj bi trebalo da boravi Koljenšić, a do medija je stigla i navodna odbrana Anđelke Bojović, koja je tvrdila da je samo htela da vidi ubicu svog sina.
foto: rajko ristićBEOGRADSKI ASFALT: Sahrana Nikole Bojovića 2013. godine
LANAC ZLOČINA: Ubistvo Nikole Bojovića usledilo je nakon nekoliko drugih za koje se veruje da ih je organizovao lično njegov brat Luka. Ta strašna hronologija kreće od 2009. godine kada je nestao Slobodan Radonjić (tada je imao 30 godina), trgovac sa Vračara u Beogradu, mladić za koga se tvrdilo da se bavi prodajom ekskluzivnog pića i čokolada.
Lako je zamisliti da su se Luka Bojović i pomenuti Radonjić poznavali jer su imali slične biznise u ekskluzivnom delu ove male beogradske opštine: Bojović je imao pekaru, a Radonjić prodavnicu sa probranom robom. U vreme kada je Radonjić nestao, a viđen je u kolima sa izvesnim Lukom Đurovićem koji je važio za Bojovićevog čoveka, srpske su službe u saradnji sa američkim agencijama radile na akciji „Balkanski ratnik“, koja će dovesti do raskrinkavanja jednog od većih narko-kartela na ovom području, onoga koji se vezuje za braću Šarić.
Taj Đurović bio je vođa jednog od najjačih klanova u Baru, Crna Gora, a nastradao je u saobraćajnoj nesreći 2013. godine koja u istrazi nije dovedena u vezu sa ratom između porodica Šaranović i Bojović. Kada je nestao Slobodan Radonjić, njegov otac Danilo (takođe Baranin) sa svojim kumom Branislavom Šaranovićem krenuo je u potragu za sinom, te da sprovodi svoju istragu. U beogradskim tabloidima je za Slobodanov nestanak krivio Luku Đurovića.
RAT DO ISTREBLJENJA: Dva crnogorska preduzetnika, Radonjić i Šaranović, koji su i sami bili povezivani sa različitim kriminalnim aktivnostima i bili prepoznati kao veterani u svetu kriminala i preduzetništva, pokrenuli su istragu, ali se to kobno završilo po obojicu. Najpre je Šaranović likvidiran ispred svoje kuće na Dedinju u Beogradu u jesen 2009. godine, a onda je i Radonjić ubijen u septembru 2011. godine. U totalu, jedan nestali i dvojica ubijenih na strani Bojovićevih neprijatelja.
Da se stvar ne završi na tome, pobrinuo se drugi brat Šaranović, Slobodan, i ponudio nagradu od milion evra za informaciju o ubicama. Razni su glasovi iz bezbednosnog sektora tada objašnjavali kroz medije da je on formirao posebnu jedinicu za smaknuće Luke Bojovića i njegovih saradnika, da bi se valjda krv „vratila“. Odmazda je usledila u proleće 2013. godine kada je na surov način ubijen u centru Beograda Nikola Bojović, rođeni brat Luke i mladić koji nije bio povezivan sa kriminalnim preduzećem svoga brata. Niko nije imao dilemu da iza svega stoji Slobodan Šaranović koji je kasnije zbog tog ubistva bio uhapšen u Crnoj Gori zajedno sa Ratkom Koljenšićem i Sašom Cvetanovićem, za koga se veruje da je bio direktni izvršilac ubistva.
Posle četiri godine rata do istrebljenja, tri porodice su gotovo potpuno uništene, pobijene, a dvojica protivnika, Luka i Slobodan su u zatvoru, odnosno u bekstvu.
Ubistvo Nikole Bojovića je verovatno poslalo užasnu poruku Luki koji je u to vreme već bio u zatvoru u Španiji. Još je strašnije ovde bilo njegovoj majci Anđelki koja je ostala sama, jer ju je ranije napustio suprug Vuk Bojović (dugogodišnji upravnik beogradskog Zoo-vrta), koji se bio ponovo oženio.
KAKO SE RAĐA KRIMINALAC: U trenutku kada joj je ubijen sin Nikola Anđelka je, na neki način izašla iz sveta profesorke slikarstva i bila nasilno uvučena u strašni svet organizovanog kriminala i krvne osvete. Porodica Bojović je decenijama unazad, uprkos Lukinim „nestašlucima“, bila deo beogradske građanske „klase“ i bilo je neverovatno otkud taj Luka da završi kod Arkana pa u kriminalu, a potiče iz tako dobre familije učenih ljudi, profesora.
S druge strane, Vuk Bojović, koji je umro 2014. godine, po vokaciji je bio vajar, a po zanimanju doživotni upravnik „Vrta dobre nade“. Imao je svojih istupa prema politici devedesetih koja je nekako bila u skladu sa onim što je tada mladi Luka sprovodio na ulicama Beograda. Luka nije bio iz porodice koja je u bilo čemu oskudevala, štaviše, a teško je pomisliti da je bio žrtva nekakvog nipodaštavanja ili nasilja koje bi ga „oteralo“ u kriminal. Luka Bojović ni po čemu nije bio gubitnik ili autsajder.
Izgleda da je on to sam izabrao, da je u tome „sebe našao“, a da su roditelji, iako su se javno držali vrlo po strani, u suštini podržavali svoje dete. Setimo se da je devedesetih saradnja sa Arkanom bila poželjan društveni angažman, i da u tadašnjim okolnostima i nije moglo da se kaže kako se mladi Luka baš odao kriminalu. Otuda je jasno da majka nije mogla da se odrekne svog sina uprkos svemu i da možda nije ni verovala da je on uključen u nekakve strašne kriminalne radnje.
U svakom slučaju, ubistvom Nikole nije stavljena tačka na lanac osveta. Iako su trojica osumnjičenih procesuirani i iako se protiv njih vodi postupak i u Beogradu, niko nije osuđen za to ubistvo, ali, izgleda da to porodicu Bojović i nije zanimalo. U martu 2017. godine u Budvi ubijen je Slobodan Šaranović, koji je nekoliko meseci pre toga pušten iz istražnog zatvora u Spužu kod Podgorice, gde je proveo skoro tri godine. On je tada bio oslobođen optužbi, a Crna Gora nije želela da ga izruči Srbiji. Umesto zakona stigla ga je osveta.
Tako je na slobodi ostao samo Ratko Koljenšić, jer se Cvetanoviću sudi za ovo ubistvo u Beogradu sa još nekim „pripadnicima Šaranovićevog klana“, pa je policija pretpostavila, kada je videla da se Anđelka Bojović šeta oko njegove kuće u Nikšiću u pratnji brata od strica Luke Bojovića, da se sprema i njegova likvidacija.
GDE JE KRAJ: Crnogorsko pravosuđe, kao da je pokušalo da zaštiti pokojnog Šaranovića i Koljenšića, time što ih nije izručilo Beogradu za učešće u ubistvu Nikole Bojovića. Dok su njih dvojica bili na slobodi, njihovi pajtaši optuženi pred srpskim pravosuđem sede u pritvoru i čekaju okončanje postupka u kome bi mogli da dobiju višegodišnje zatvorske kazne.
Kazna bi trebalo da znači da je pravda zadovoljena i da porodica nastradalog može da se uteši time da oni koji su ubili Nikolu neće skoro šetati slobodni. Ali, ako se to ne dogodi, nepisano je pravilo (koje izgleda, svi znaju) da će svi koji su učestvovali u ubistvu, pomagali na bilo koji način – biti na meti ubica. I svi će verovati da je te ubice poslao Luka Bojović, svemoćni kum srpske i crnogorske mafije, čovek od koga svi strepe i koji iz zatvora upravlja svojom „firmom“.
Javnost će se, s druge strane, još neko vreme baviti sudbinom Anđelke Bojović, žene koja je za kratko vreme izgubila skoro sve u životu na najstrašniji način i koja će sada nositi dodatno obeležje nekoga ko je deo kriminalne grupe, a ne uvažena profesorka slikanja iz Beograda. Da li je svoje oko koristila samo da u prolazu vidi gde živi čovek za koga veruje da je učestvovao u ubistvu njenog sina ili je u dogovoru sa drugim sinom, iz pozicije nedužne žene, pripremala smaknuće – „utvrdiće istraga“, ako je uopšte bude.
LICE SA POTERNICE: Hapšenje Luke Bojovića u Španiji
Ovakvi slučajevi privlače veliku pažnju javnosti zbog istorije i dramatičnosti, ali, ponekad, ljudi u policiji veruju da je možda bolje da se „oni između sebe potamane“ i da se ne treba mnogo angažovati dok god ta ubistva ne utiču na život običnih ljudi. Ono što je sigurno jeste da se sa svakim novim ubistvom podiže ulog i da se sve više ljudi uvlači u krug onih koji bi sutra mogli da budu ubijeni iz osvete.
U ovom slučaju, kao što se vidi iz hronologije, pravi motiv se davno izgubio, ne zna se ni danas zašto je i kako nestao Slobodan Radonjić – takođe nečiji sin iza koga se nisu vukli nikakvi kriminalni repovi. Zašto se sve dogodilo, kako je sve počelo više niko ne može da otkrije, a onaj koji možda jedini zna sedi u zatvoru u Španiji. I, pitanje je da li ga to sada uopšte zanima ili je zauzet drugim planovima koje je na trenutak omela crnogorska policija.
Prethodni spisak događaja nas uči da se ovaj krug nije zatvorio, da sa nasiljem nije gotovo dok je bar jedan u životu, dok se u potpunosti ne istrebe. Za godinu dana ili deset ili dvadeset, svejedno.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Vučiću niko ne veruje, nema iskrenog saveznika koliko god se grlio i cmakao sa svetskim liderima. Provaljen je odavno, ali je prolazio nekažnjeno pa umišlja”, kaže za “Vreme” spoljnopolitički komentator Boško Jakšić. Pričali smo o zlim vremenima u svetu i snalaženju Srbije u njima
Opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, i svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost
Život u rasturenom društvu (2): Zoran Pavlović, profesor socijalne psihologije
Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta)
O vladajućoj atmosferi u Srbiji za “Vreme” govore profesor psihologije Dragan Popadić u Beogradu i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Mina Điković
Brojni su izazovi sa kojima se suočavaju mediji u zemljama Zapadnog Balkana i bivše Jugoslavije, od političkog uticaja i pritisaka preko ekonomske nestabilnosti do pretnji po slobodu izražavanja. I to je samo početak. Da li su mediji u nekim državama gori od drugih? Ili su uslovi u kojima oni funkcionišu negde samo prividno bolji
Bivši predsednik Boris Tadić manuo se ćoravog posla u srpskoj opoziciji i preuzeo masno plaćenu poziciju u kineskoj kompaniji. Ispada da je sve vreme propovedao vodu, a pio vino
„Otvaranje" nove glavne autobuske stanice u Beogradu bio je još jedan fijasko gradonačelnika Aleksandra Šapića, znak da ga je imenjak mu Vučić „pustio niz vodu" i da je u sukobu dvojice bivših funkcionera Demokratske stranke pobedu odneo Goran Vesić
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!