Zahvaljujući huliganskim i navijačkim incidentima, uspeli smo da još i rasizam, jedan od najosetljivijih problema današnjice, natovarimo sebi za vrat. Čini se kao da još nismo dovoljno svesni da nas ceo svet, a naročito Evropa, procenjuju pa i sude nam kroz stepen naše demokratije. A ona se odavno u modernim društvima ne meri toliko po opštem pravu glasa i volji većine, nego po odnosu koji se ima prema manjinama. Ili bilo kojim „drugima“.
Sliku o nama, kao o „lošim momcima“, nastalu kao posledica ratnih zločina i etničkih netrpeljivosti, dopunjavali smo sami, zapaljenim džamijama u Beogradu i Nišu, razbijenim ambasadama, žestokim uličnim obračunima zbog Parade ponosa, divljanjima na stadionima i gradovima. Za ono što nismo učinili, dodato nam je, kroz moćne stereotipe i predrasude o celom narodu. Međutim, koliko smo tome sami doprineli? Na primer, nepunih mesec dana pre izgreda na fudbalu u Kruševcu, navijači su u duelu sa gostima iz Azerbejdžana razvukli parolu sa koje se doslovce čitalo: „Nosati majmun živi u Azerbejdžanu, u ciganskom dresu doš’o po bananu“. Na koga se to tačno odnosilo, na našeg bivšeg igrača ili na njihov tim, besmisleno je nagađati. Uvreda je uvreda. Azerbejdžanci su rekli da će nas tužiti zbog ovog izgreda, a kako kažu, UEFA je veoma osetljiva na rasizam te bi zbog ovog transparenta, smatraju, naš tim morao biti kažnjen. Na sve to, i sadržaj parole i uvređenost gostiju, čelnik našeg tima odgovorio je: „To je njihov problem.“ Nedugo zatim, incident u Kruševcu vratio nam se kao bumerang.
NI VIDELI CRNCA NISMO: O prisustvu rasističkih ideja, stavova i ponašanja u našoj sredini teško je precizno govoriti. Opštih empirijskih istraživanja, naročito novijih, na tu temu praktično nema, a i kontakti sa drugim rasama jedva da su statistički primetna pojava. Cinik bi rekao, nema crnaca pa nema ni rasizma. Kada su jednom pitali glumca Dragana Mićanovića, po njegovom povratku iz Londona, kako mu se čini Beograd, odgovorio je da se napredak vidi, da je grad lepši, ali da njemu (prepričano po sećanju) na ulicama nedostaje mnogo više različitih „boja“, različitih kultura, da mu nedostaje ta vrsta komešanja i živosti na koju je navikao u Londonu. Istina, Balkan, ako se poredi sa Zapadnom Evropom, i nije poznat kao multirasno područje, pa otuda i u naučnim studijama skoro potpuno izostaju radovi o rasizmu.
Srednje i starije generacije, naročito, teško će poverovati u rasizam na ovim prostorima. Oni su čak i istorijski svedoci „zlatnog doba“ Jugoslavije, njene politike nesvrstanih, velikih prijateljstava sa afro-azijskim narodima, a uopšteno, sledbenici jakog i dugogodišnjeg kursa o jednakosti svih naroda i rasa koji je sistemski bio ugrađen u temelje obrazovanja. Beograd je osamdesetih u tom smislu bio kosmopolitski grad, prepun studenata iz Sirije, Alžira, Senegala, odasvuda, i niko nije ni pomišljao da u vezi s tim može biti nekih problema. Naprotiv, obožavali smo crnca Stiva i svakako išli „kod Kluza“.
Rasizam nije tema o kojoj se ovde prvi put govori. Pre pet godina na stranicama ovog nedeljnika takođe je pisano o tome, sa zaključkom da u našoj zemlji rasističkih ispada ima manje nego u mnogim evropskim zemljama, da su to još uvek incidentne pojave a ne pravilo, i da to zvuči utešno u odnosu na crnu sliku koja se stiče kada se ti incidenti pogledaju na gomili. Povodom 21. marta, Svetskog dana borbe protiv rasizma, takođe se svodio račun ove pojave. Tamnoputi Alberto Dijas, frontmen grupe „So sabi“, rekao je da su svi rasno motivisani incidenti u Srbiji pojedinačni slučajevi koji ne odražavaju mišljenje naroda niti državnu politiku. „U Južnoj Africi, na primer, rasizam je bio postulat državne politike. Ovde o tome nema govora. Putovao sam i svirao po celoj Srbiji i nikada nisam doživeo tako nešto.“ Da su pitali i fudbalera „Borca“ Solomona Opaku iz Gane, koga su malo kasnije huligani u Čačku pretukli, odgovor sigurno ne bi bio isti. Predsednik udruženja kineskih državljana „Daleki istok“ Goran Vasiljević takođe je rekao da su konflikti između Kineza i ovdašnjeg stanovništva uglavnom ekscesi koji su uobičajeni za sve odnose među ljudima. „Bilo je i svađa, tuča, vređanja i psovanja, ali niko ne smatra da su zbog toga svi Kinezi ugroženi.“
Rasizam kao ideologija ne može se pripisati Srbima, generalno, kako stoji u pojedinim društvenim etiketama koje se kače, bilo od nas samih bilo sa strane. Ali o rasističkim izgredima, incidentima, a naročito o tome da li oni trpe dovoljno osude od države i stručne javnosti, ili su pod plaštom opravdanja svedeni na gotovo nevidljivu marginu, izvesno je treba još mnogo toga reći.
MUKE PO ROMIMA: Jedini oblik rasizma kod nas, prema postojećim stručnim analizama, jeste odnos prema Romima, ukoliko ga definišemo kao odnos prema „obojenima“. U suprotnom, govori se o stereotipima i diskriminaciji. Napadi na Rome su česti, kako fizički obračuni tako i u celini potcenjivački odnosi. Samo što nasuprot „naci“ odredima kojih se Romi najviše plaše i zaostalih, priglupih stereotipa, ipak kao protivteža stoji i onaj deo građanske javnosti, države i vlasti koji je takođe vidljiv u borbi protiv takvog zla.
Kada je u gradskom prevozu u centru Beograda, samo zbog boje kože, iz čista mira, bio premlaćen romski mladić, kao kontrast tome usledila je i ljudska reakcija momka, slučajnog putnika, koji mu je pritekao u pomoć. Gorčina jeste ostala, ali ona ima veze sa pomahnitalim rasistima, kao i sa ostalom masom ljudi u autobusu koja je premlaćivanje mirno gledala.
U preseljenju Roma iz nehigijenskog naselja ispod Gazele neki su videli čist primer rasizma, gde se problem oko mosta prebacivao na siromašne Rome, i podupirao stereotip da su oni velika smetnja saobraćaju u Beogradu. Nije to bilo ništa u odnosu na dramatičan doček u Resniku, gde su tamošnji stanovnici, poduprti navijačima-huliganima, izazivajući nerede, novim komšijama danima blokirali put do njihovih kuća. No tek što su raseljeni Romi ispod Gazele ušli u svoje kuće, u prigradskom naselju Jabučki Rit, upalo im je nekoliko osoba preteći metalnim šipkama i ispisujući „Marš napolje“ i kukaste krstove.
Prikrivenog rasizma bilo je i u Nišu prilikom promene naziva Južnog bulevara u Ulicu Šabana Bajramovića. „To je prosto tema o kojoj svi rado ćutimo, ali to jeste pojamni oblik rasizma, drugog objašnjenja nema“, rekao je tada Osman Balić, koordinator Lige za dekadu Roma, koji inače smatra da rasizma u Srbiji ima ali da su to sporadični slučajevi. Međutim, stanovnici Južnog bulevara u Nišu nikako nisu priznavali tu reč rasizam: „Ma kakav rasizam, nema ni govora o tome, niko nije ni pomislio na rasizam. Mislimo da je to stvarno bezobrazno sa njihove strane. Zar nema mesta u njihovom naselju da to bude tamo?“
STRAH OD DRUGOG: Za rasizam se može reći da u svojoj genezi nastanka, u najdubljim svojim slojevima, kreće od patriotizma. Ne bilo kog patriotizma, nego onog nasilnog, nametljivog, diverzionog, koji svakako budi sumnju. Patriotizma koji ima za cilj da smanji „drugog“, ne-pripadnika, iz čistog straha da „drugi“ ne postane prevelik i jednog dana pobednik. Strah od potčinjenosti i jeste u osnovi strah od drugog, pa otuda i svi oni koji ne podnose ništa što je strano ili ga s podozrenjem gledaju.
Iz takvog patriotizma rađa se nacionalizam, osećaj da smo jedini na svetu, jedini vredni, najvažniji, najslavniji. Sledeća faza, kažu stručnjaci, jeste šovinizam – kada svi drugi ne valjaju, jer su pokvareni i agresivni, puni grehova, niža vrsta koju treba uništiti i istrebiti, a to je onda već rasizam.
Rasizam je reč koja se teško podnosi. Međutim, kad se malo osvrnemo, ta reč je u domaćoj javnosti bila maksimalno medijski eksploatisana pri svakom napadu na Rome. Urednici i novinari nisu štedeli pri opisima, a naslovi poput „Trećina dece ‘rasisti’ prema Romima“ ili „Raste rasizam prema Romima u Srbiji“ i stotine sličnih, nisu izazivale negodujuće reakcije. Rasizam se nekako odomaćio kao termin kada su ovi „naši“ Romi i naši problemi u pitanju.
Zašto nam je onda toliko zasmetala packa iz sveta, na istu temu, rasizma? Zbog bruke? Pretnje kaznom? Zbog večite role „loših momaka“? Ako smo već prihvatili činjenicu da među nama ima rasističkog ponašanja prema Romima, dijagnostikujmo to i na drugim primerima, tamo gde ga zaista ima. Nećemo valjda čitav svet ubeđivati da jedino tu kod „naših“ Roma, u našoj kući, neki malo ne valjaju. A da ti isti sve „druge“, pa i crnce, prosto obožavaju.
U odnosu na rasizam, danas ima mnogo više nacionalizma i izvesnog nepoverenja u druge nacije. Značajno je da te pojave zahvataju deo mlađe generacije. Dolaze generacije koje nisu dovoljno zapamtile ovaj rat, ali jesu njegove posledice, pa ih tako prati osećaj da su Srbi loše prošli u ovim vremenima. Ta mlađa generacija, s jedne strane, ne seća se kako može biti opasno podgrevanje verbalnog rata, ratne retorike i negativnog stava prema drugim nacijama, a s druge strane, osećaju se kolektivno frustriranim što je njihova nacija ili loše prošla ili je i dalje pod prismotrom, kao na primer kada Evropa postavlja nove uslove ili kada se Kosovo odvaja. Pri tom mislim da ljudi nisu dovoljno svesni da i lična frustriranost mladih, to što nemaju posla, nemaju perspektivu, utiče na doživljaj kolektivne frustriranosti, odnosno projektuje se na nju.
Ako se govori o navijačkim grupama, one su svuda u svetu malo ekstremne i na osnovu njihovog ponašanja može da se stvori pogrešna slika o celom jednom narodu. A rasistički incident ne karakteriše ceo narod. Međutim, kad se na utakmici ispoljavaju takve tenzije, to je dosta ozbiljna stvar i stvara sliku o sredini bez obzira što to čini manjina. Reč ‘huligan’ i služi tome da se kaže da su to male grupe, one to jesu, ali i stvaraju ružnu sliku. U interesu celog ovog naroda jeste da se te pojave brzo osude i da se preduzme nešto da ih nema. Jer ako se ne reaguje tako, onda ispada da mi na to pristajemo i da ih podržavamo.
Svakako da i klubovi, i reprezentacija, i fudbalski stručnjaci imaju svoju odgovornost. Oni snose odgovornost za svoje navijače i moraju da urade nešto sa njima da ne ispoljavaju takve karakteristike. To jesu grupe koje imaju neku pre svega ličnu frustraciju i potrebu da kolektivno ispolje agresiju, ali, svejedno, to ipak ima društvenu dimenziju. U međunarodnom kontekstu, u kome još nisu izbledeli negativni stereotipi o Srbima, ove grupe nanose štetu: ili pojačavaju stereotipe ili ih ponovo vraćaju u život.
