U tek prohujalom letu, prepunom kontradiktornih događaja, to je naročito bilo vidljivo. Tragikomično i neobjašnjivo odlaganje borilačkog spektakla u ultimafajtu zbog dizanja tri prsta, denuncijalno forsiranje predizborne kampanje za Bošnjačko nacionalno veće (BNV) uz refren „vidimo se, u autonomiji“ i paradiranje u tzv. performansu crvenih fesova i zelenih uniformi, te najnoviji virtuelni rat ekstremističke grupa „Armija Republike Sandžak“, sveukupno su doprineli da se iznova, u tranzicionom vaktu, laž doživljava kao prihvatljiv porok, iako se na tromeđi tradicionalno najviše busaju u sterilnu čistotu obraza i duše, od kojih su u drugoj dekadi trećeg milenijuma uglavnom ostali samo odušci.
MARATONSKA SERIJA: Neslavni primeri iz uvoda umnogome su reminiscencija devedesetih. Zrna bunila ispala iz bošnjačkog klipa, kao u maratonskoj seriji, zloglasno i zloslutno pate ako nemaju, bar retorički, s kim da zarate. Makar i preko plota, samo da patriotski kapacitet i domet dovedu, ili bolje reći svedu, na nivo mahalskog navijanja, kad je u izostanku kamenja dobro i drvlje.
Nešto već viđeno u sportskoj franšizi, izbrisalo je tradicionalno sandžačko gostoprimstvo. Umesto „bujrum, musafirluk“, pored Raške – skandal. Gromoglasno najavljivani meč za titulu MMA između Adnana Alića i Kristijana Golubovića, u dvorani „Pendik“, pazarskoj kutiji šibica, odložen je pre prvog udarca gonga. U atmosferi tenzija i komešanja zveckalo je vatreno oružje i pala krv, ali su tragične žrtve izostale. Intoniranje ilahija i kasida uz Alićevo ime dočekano je aplauzima, a Golubovićev ulazak u oktagon zvižducima. Beograđanin, u policijskim krugovima markiran kao „potrčko i narko-čibdžija“ rahmetli brata večitog i mirotočivog ministra iz Sandžaka, na zvižduke je pokazao srednji i tri prsta, čime je dao znak za cirkus. Srećom, naručena „crevca na pazarskom žaru“ ipak nisu servirana, mada je, posle bežanije kompletnog obezbeđenja, Kristijana iz Novog Pazara evakuisala žandarmerija.
POLITIČKI MIKROBI: Na tankoj žici, taze tezama i najnovijim odjecima prošlosti, agenturne mreže povukle su crtu, iako je na tromeđi politika kost koja se najduže glođe. U političkom kupleraju sandžačke prestonice, doživotni lider SDA, ponovo najglasniji zagovornik autonomije Sandžaka, govori o teroru sudova, tužilaštva i policije. Posle šest godina provedenih u Vladi, iz sadašnje vizure skenirajući Srbiju kao zatočeništvo, Ugljanin licemerno rezonuje o prošlosti, vidi da su u Sandžaku, navodno, samo mrtvi sigurni za svoj život. Bivši ministar bez portfelja i samozvani potomak Svetog Save, okačio je naciju na rever i tek sad privija na grudi i cedi kroz zube svakojake vesti iz nesvesti, dok Sandžaklije, kao nikad ranije, grcaju i izdišu u besparici, a omladina masovno vadi kartu za inostranstvo, u jednom pravcu. Suznih očiju, iz sažaljenja prema 9000 komšija – narkomana, što je, proporcionalno sveukupnom broju, donelo Novom Pazaru najsramniju evro-titulu.
Međutim, mozak pamti da su sandžački politički mikrobi uvezeni preko Drine, kao i svi nesvršeni političari na večitoj probi. Zbog jednosmernih krajnosti, njihove bajate nacionalne ideje u Sandžaku i pridruženim pašalucima su, po ko zna koji put, jedva dočekane od dežurnih medijskih hajkača među nacionalno osvešćenim delom većinskog naroda, kao povod za širenje najnovijeg talasa antibošnjačke histerije. Najratoborniji su militaristički plahovito, u režimskoj režiji, ishitreno osudili favorizovanje koalicije nezamenjivog prvaka SDA i muftije Zukorlića, bez obzira što obojica kad pištolj razdužuju, rahatlokum poslužuju. Ali, njihove prepečene pristalice vole maskirne uniforme i pantomimičarski pohod na Hadžet. Instrumentalizovani političari ne haju što poštar zvoni dvaput a žandarmerija stiže bez poziva, nego dozvoljavaju da „nemaština kuma pouzdana, sobom nosi crnoga gavrana“.
Nije onda neobično što je pri hvatanju zaleta za Bošnjačko nacionalno veće, mimo običaja i političke prakse, Ugljanin jedini od političkih lidera predvodnik „Bošnjačke liste“. Međutim, niko mu ne daje za pravo da u šizofrenoj situaciji, kad ne funkcioniše nijedna bošnjačka institucija, aktivira retorički tomahavk i prisećanjem na referendum iz 1991. godine priželjkuje da Sandžak, prekogranična regija između Srbije i Crne Gore, ima visok stepen autonomije po modelu Južnog Tirola, što je po prvim reakcijama ocenjeno kao „lične predrasude na meti političkih zabluda“. Posle vremena nacionalnosti, u sadašnjem vaktu državnosti, srpska politika nije švedski sto s koga Sandžaklije mogu da uzmu samo ono što im se sviđa.
Suprotni zaključak dijagnostikuje poremećaj ravnoteže i opasne frekvencije. U zemlji u kojoj razum i logika deluju kao ekstrem, gotovo svih 13 bošnjačkih stranaka imitiraju stomak. Od njih počinju muka, jad i čemer, dok endemični političari, čim se nađu između dve krajnosti, ne znaju ništa da rade nego Srbiju doživljavaju kao bankomat.
JADNICI I RATNICI: Ni najnovija epizoda virtuelnog rata na društvenim mrežama ne ide u prilog Sandžaklijama. Pustošenje budućnosti je zaustavljeno, blagodareći intervenciji Anonimusa Srbije, na čije asistiranje su administratori Fejsbuka, zbog širenja mržnje, obrisali radikalne i ekstremističke sadržaje osnivača tzv. grupe „Armija Republike Sandžak“.
Brzopotezno je dobijen epilog na ekstremističko-militaristički sadržaj, indirektno nacionalno nadgornjavanje i versko koškanje. Otkrivanjem i brisanjem, takođe, završen je makar privremeno tromesečni virtuelni rat dokone golobrade mlađarije, po svemu sudeći bivših pristalica tetrisa, eksponiranih na popularnoj društvenoj mreži u profile naoružanih mudžahedina, potencijalnih članova džihadskog čopora i pristalica presvetog kuršuma.
Istinski jadnici i lažni ratnici. Administratori omraženih grupa, u informativnom razgovoru, tek treba da objasne motive internetskih poziva na naoružanje, pod isključivo zlokobnim sloganom „Pazar, Sandžak, nikad Srbija“, i dirigovanje navijačkim grupama novopazarskog superligaša, tradicionalno prepoznatljivim u najelitnijem rangu po naručenom ekstremizmu ovdašnjih političkih lidera. Sa visoko podignutim kažiprstom, simbolom pretnje, kao uvodom u aktuelne životne avanture, od kojih su najindoktriniraniji, preko Beča i Sarajeva, upravo iz pazarske filijale prekomandovani u Siriju i Irak.
Po urneku na najekstremnije i najradikalnije delove većinskog naroda, inficiranog četničkom ideologijom, koji eksploziju sive moždane mase, višak adrenalina i manjak pameti dokazuju na ukrajinskom ratištu ili na stadionima. Tamo i ovde, ekstremi raznoraznih boja izmiču kontroli zvaničnika, nevoljnih da priznaju da magnetna igla na ušću Save u Dunav pokazuje sever, ka Briselu, a udarna igla balkansko dno. Srećom, rat je iza nas, ali su nišani ispred. Ne samo na Fejsbuku.
IDILA SIVILA: U sandžačkom ogledalu, decenijama je fantastično stvarno, a stvarno je šokantno. Ovdašnje političke poglavice deluju po copy–paste sistemu. Samo na prvi pogled varljivo neuporedivi, umnogome imitiraju maslačke, što ulaskom u politiku postaju suncokreti. Presaldumljeni Ugljanin kidiše na BNV, samodovoljni pa još eks-počasni i aktuelno beščasni Ljajić konformistički se priklanja svakoj vlasti, a muftija Zukorlić, s Cerićem u srcu, zaboravlja da je imitacija božanstva šejtanska stvar.
Zbog toga ne čudi dečja ili zečja retorika sandžačkih nesvršenih političara o autonomiji, iako veliku većinu žitelja zanima ekonomija, samo preživljavanje dok sirotinja jedva sastavlja kraj s krajem, u situaciji kad mudrost nije znati šta hoćeš, nego šta nećeš. Ali, brojači sandžačkih bogova ne slažu se u računu. Ni jedinstvo im nije inspiracija. Na krilima nepotizma, kriminala i korupcije, cenzure i paranoje, ne priznaju fizičku nego demografsku geografiju, samo iz ličnih i partijskih interesa. Zato su najčešće sami sa sobom i usamljeni. Ali, biti sam i usamljen nije isto.
Izuzetak su bivši Izetbegovićevi kadrovi. Iz istog političkog embriona, oduvek u službi nečije službe, ili bogomdani za sporazumni nesporazum. Epigoni kojima šapuće mrak, dok drema noć, zaduženi za sunećenje mozgova. Za režim u kome se na izborima – glasa, a ne bira.
Zato skandalozno odlaganje borbe u ultimafajtu, Ugljaninova infantilna izjava o autonomiji, ej-sahatilski pohod na Hadžet i virtuelna „Armija Republike Sandžak“ više nisu očekivana produkcija adrenalina, potopljena u sliku etničkog ludila. Jer, danas u Sandžaku, kad je zbog tranzicionih prevara gladno pola Pazara, nije vredno živeti da se pamti, nego da se preživi. Cum grano salis. Oštroumno i pametno. Bez političkih parodija. Ništa novo za gotovo, iako su, kao u filmu Troja, ovce zvale vuka na večeru. Ne znajući da sila zaklon menja…
