„Nastavljamo gde smo stali u toj ideji da razgovaramo“, kazala je Olja Bećković kada je kultna emisija „Utisak nedelje“, posle preduge pauze, ponovo krenula. Na samom početku našeg razgovora, na pitanje da li je verovala da će se taj povratak nakon onakvog ukidanja desiti u nekom boljem trenutku, odgovara da je sumnjala da će se to ikada desiti.
Činjenica da ipak jeste ne znači da su došla slobodnija vremena. Naprotiv.
Nastavlja se život u sistemu sagrađenom na prošlosti iskonstruisanoj prema željama predsednika, sistemu koji se održava kroz medije koji pokušavaju da prevaspitaju svakog ko se usudi da kritikuje vlast, svakodnevno se iznose neistine bez ikakvih posledica, a neprijatelj je onaj ko ukaže na raskorak sa činjenicama. U javnoj sferi, razgovor je sveden na svoju suprotnost – na beskrajne monologe, u čemu prednjači predsednik Srbije.
Sa Oljom Bećković razgovaramo o tome šta može da se učini, šta je zadatak novinara danas, naravno o „Utisku nedelje“, o tome da li su svi isti i da li je uvek bilo ovako. Pričamo o strahu, ali i o pristajanju ljudi da „samo rade svoj posao“, o pristojnosti i bojkotu.
„VREME“: Kada je najavljeno da ćemo ponovo gledati „Utisak nedelje“, jedno od prvih pitanja je bilo – da li ćeš zvati Aleksandra Vučića. Tada si rekla da hoćeš. Je li došlo do tog poziva?
OLJA BEĆKOVIĆ: Ne. Zvaću ga onda kad budem mislila da ima nešto novo da kaže. Ne vidim profesionalno nijedan razlog da pozivam čoveka koji svaki dan govori u medijima po najmanje sat vremena. Mi kao novinari vodimo računa da sagovornik koji je juče bio u jednoj emisiji, ne bude kod mene danas. Pošto je on „svakog juče“ negde, nemam potrebu da ga zovem. A problem, ne samo sa predsednikom već sa svima njima je što oni stvari doživljavaju lično. I to nisu razgovori između novinara i predstavnika vlasti, nego se vlast ponaša kao da je u pitanju lični obračun. I u tom smislu, nisam raspoložena niti me zanima da se lično obračunavam.
Misliš li onda da bilo kakav pokušaj razgovora između nezavisnih medija i vlasti uopšte ima smisla?
Zna se šta je razgovor. To što se dešava na relaciji novinari – predstavnici vlasti, to nije razgovor. Ovde, kako bi rekli, nema uslova za fer i poštene razgovore.
Ali ako na neki način odustanemo od pokušaja da, kako se stalno čuje, ispunimo ono novinarsko pravilo o dvema stranama, šta onda da radimo? Šta je po tvom mišljenju sada recept da se zadrži kredibilnost – da se ne uđe u igru gde postoji samo ili obračun ili klimanje glavom – a da se utiče na javnost? Koliko god pitanje o zdravoj javnosti zvučalo u ovakvom kontekstu smešno.
Novinari treba da postavljaju pitanja i da traže odgovore od onih gde postoji šansa da te odgovore i dobiju, a ne da učestvuju u cirkusu. I uopšte, ko je rekao da dve strane moraju da budu vlast i opozicija? Ti i ja smo dve strane. U pitanju je promišljeno bačena udica, gde vlast kaže: „Nemaju smisla emisije u kojima se mi ne pojavljujemo“. I šta je sledeći korak? Da mi sami pogasimo te emisije, odustanemo i prihvatimo da nam zaista vlast uređuje i novine i televiziju, a mi ćemo da se povučemo jer su oni postavili kao glavni postulat da jedino imaju smisla emisije gde su oni. Ne pristajem da verujem u to jer to jednostavno nije tačno. Emisije imaju smisla tamo gde ljudi govore nešto važno, gde odgovaraju na pitanja i otvaraju važne teme od interesa za javnost, ko god da su ti ljudi.
Bila sam nedavno na jednom novinarskom seminaru i tamo se govorilo kako novinarstvo treba da bude konstruktivnije. Šta misliš da bi danas u Srbiji bilo konstruktivno novinarstvo? Misliš li da si ti konstruktivna?
Da, mislim da jesam. Duboko sam uverena da je jedan od razloga što sve ovo toliko dugo traje taj što su ljudi našli svoje izlaze i svoje ćoškiće. Postala je omiljena ona rečenica: „Da li si ti normalna da to gledaš?“ ili „Ja ne gledam televiziju, znaš da nemam televizor već dve godine, a ne čitam ni novine“. Kada ukineš sebi gledanje televizije i čitanje novina, ti stvarno nemaš pojma gde živiš. Preuzela sam na sebe, i mislim da je to moja konstruktivna uloga, da zaista gledam sve i da jednom nedeljnom ponudim gledaocima da, u skraćenom izdanju, vide sve ono što su propustili, da vide koja je to količina mraka pred kojom su odabrali da zatvore oči. Jer samim tim, kad ne znaš šta se zbiva, ti nemaš na šta da reaguješ, misliš kako to nije ništa strašno i imaš luksuz da pričaš: „svi su oni isti“, „tako je bilo i ranije“. A kada izvučem kako to zaista izgleda, onda vide da tako nije bilo ranije i da tako nije bilo nikada.
Pritom su najpre u ćoškovima oni koji bi mogli kritički da promišljaju sadržaj koji im serviraju skoro svi mediji i skoro sve novine.
Da, zato ja mislim da je sada emisija važnija zbog predloga, nego da li će neko doći i da li će biti sučeljavanja različitih mišljenja. Ljudi govore, kada pogledaju predloge, da im je loše, da nisu znali da je stvarno to tako. Je li moguće da se ovo zbiva, da se ovo desilo prošle nedelje, da je ovo neko iz vlasti kazao, uradio. Ne zvuči konstruktivno kada kažem da je dobro da ljudima bude loše, ali mora da ti bude loše da bi odlučio da ti bude dobro.
Spomenula si ta opšta mesta, da ne kažem mitove, „svi si oni isti“ i „tako je bilo i pre“ i deluje jako teško, posle ovih sedam godina, ljude prodrmati i naterati ih da razmisle da je li tako.
Kao što nam je ubačeno ono da nemaju smisla emisije u kojima nisu oni, tako je i sa tim kako su svi isti i hajde šta god da nam se kaže da odmah menjamo temu i da pričamo o onima koji su bili pre nas. To je sad postala mera objektivnog novinarstva. Zaprepašćujuće je da mi svakodnevno slušamo izjave da u njihovo vreme opozicija nije mogla da se pojavi ni na jednoj televiziji, a ti klikom na Jutjubu možeš da proveriš koliko hiljada puta su gostovali u vreme te strašne opozicije. Dakle, ja sam radila od 1991. godine. U svim periodima, ko god da je bio na vlasti, Vučić je gostovao u tim emisijama barem pet puta godišnje, a da ne govorim o drugima. Meni je ovo sada toliki atak na sve vrednosti, i to ne evropske nego na elementarne vrednosti, tolika bahatost, arogancija i prostakluk, da mislim da u ovom trenutku opozicija nije tema. Mi imamo mnogo važnije teme.
Šta još radi Vučić? Kaže, nisam primetio da ste one vaše to pitali, što isto nije tačno. Proveriš pa vidiš. I te kako smo ih pitali. Novinari koji su radili svoj posao po merama profesije pitali su i jedne i druge i treće. Ta priča kako nismo smeli da pitamo je laž. A sada je vreme da se pita vlast, a ne da se pita opozicija. Kada opozicija dođe na vlast, pitaćemo nju.
Koje ti još mantre padaju na pamet, kada je reč o tim ubačenim, stalno ponavljanim frazama koje su proverljivo, da ne kažem zdravorazumski, neistinite?
Na kraju salve uvreda, obično se pojavljuje jedno nedužno lice koje kaže: „Mi nikada nismo nikog vređali“. Zatim, „mi nikada nismo otpustili nijednog novinara“, „mi nikada nismo zabranili nijednu emisiju“, do te genijalne dosetke zvane „žuti Bujke“. Godinama govoriš „žuti Bujke“ i ljudi stvarno veruju da je RTS neka opoziciona televizija. I što više Vučić govori „žuti Bujke“ to se više Bujošević trudi da mu dokaže… da je ne znam već koje boje…
I da, Aleksandar Vučić je prvi čovek koji je ubacio u etar tu reč mržnja. Za svakoga ko ima neku primedbu ili kritiku, Vučić kaže „vi me mrzite“, „oni me mrze“. To je tako patetično i kič da ti objašnjavaš da time što nešto kritikuješ, nikoga ne mrziš.
Čuju se često primedbe da novinarstvo ovde nije kritičko, već opoziciono, da prelazi u angažman. Koliko misliš da ima istine u tome?
Ne mislim uopšte i ne nastupam sa pozicije bilo kakve opozicije. Nevolja sa kojom smo suočeni nije ideološke prirode, mi nismo opozicija u tom smislu. Ovo je elementarna nepogoda gde si ti na strani savesti i istine i nije dobro za vlast ako proglašava opozicijom ljude koji se zalažu za civilizovan govor, da se ne laže, da se ne vređa, da se ne ucenjuje, da se ne preti… Nije dobro za tu vlast da priznaje da je danas opozicija svako onaj ko se zalaže za to da ne možeš rektorki da se obraćaš sa „ti“ i da ne možeš da se rugaš instituciji univerziteta. To nije opozicija, to je pristojnost.
Da li se ljudi plaše da dođu u „Utisak nedelje“?
Imala sam nekoliko zaista potresnih razgovora sa ljudima koji su morali da mi kažu „ja ne smem“. Zovem ozbiljnog profesora univerziteta da pitam da li bi došao u emisiju, a on kaže da je počastvovan, ali da mora da se konsultuje sa decom. A onda se javi. „Razgovarao sam sa decom i procenili smo da je ipak bolje da ne dođem.“ Imala sam takva iskustva i sa ljudima od 65 i sa onima od 35 godina. Skoro sam razgovarala sa jednom osobom koja je plakala i rekla je: „Mene je sramota… ja sam mogla da napišem da nisam u Beogradu, sramota me je, ali moram otvoreno da ti kažem da ne smem jer ću izgubiti posao.“ To nije bilo nikad!
Bezobrazluk je što se moja emisija proglašava kao mesto gde dolaze državni neprijatelji i stvara situacija da se ti pristankom da dođeš u moju emisiju navodno izjašnjavaš i svrstavaš. To neko mora da razbije i ja sam zato veoma zahvalna rektorki jer je ona svojim dolaskom poslala poruku da to tako ne doživljava.
A opet je bilo razočaranih što nije bila oštrija?
Očekivanja ljudi su ogromna, to je bio i moj strah kada sam se vratila, a to znaju i gosti koji dolaze. Očekivanja javnosti su da neko treba da kaže nešto revolucionarno i nešto što će konačno biti šifra za dva miliona ljudi da pomisle: „Sad su mi se otvorile oči“.
A plašiš li se ti za svoje goste? Pada mi na pamet odmah ono što se dogodilo sa sudijom Miodragom Majićem, a u toku su i napadi na rektorku.
To su sve odrasli ljudi. Kada zovem goste i kada razgovaramo, oni su svesni šta znači dolazak u emisiju. Kada sam pozvala Majića, on mi je istog trenutka rekao: „Pristajem, ali znam tačno u šta ulazim i znam koliko će me koštati.“ Odgovorila sam mu da razmisli, da ću ga pozvati, ali je bio odlučan i kazao je da je presekao i da hoće. Sada, pitanje je koliko je čak i on mogao da nasluti dokle će to da ide. Ali mislim da je i to na neki čudan način konstruktivno. Jer vlast koja ne može da se uzdrži, pokazuje parlamentu i celoj javnosti kako oni razumeju slobodu govora i mišljenja i instituciju sudije. Majić to treba da izdrži, ali je važno da se to vidi. Ljudi slušaju frazetine „koga smo mi pritiskali“, „ma, kakav pritisak na sud, na medije“, i onda tri dana traje zasedanja gde oni ne kriju da su šokirani što je sudija Majić mogao da se pojavi u toj emisiji, kojoj ne spominju ime, a da njih ne pita. Oni otvoreno govore da je to zabranjeno. Negde sam i kazala, ja znam sve vreme ko je zabranio „Utisak nedelje“, to mi jasno od prvog dana, ali nakon ovakve demonstracije sada više niko ne može da ima dilemu ko stoji iza toga. U parlament ti gledaš raspravu gde ne može da se izgovori ime emisije i gde se 50 puta kaže „ona emisija“, „u toj emisiji“, gde su svi slučajno seli na daljinski pa im se prebacio kanal, a onda se zbog toga izvinjavaju… Ali tako se javno šalje i poruka zastrašivanja svih onih koji bi potencijalno pristali da dođu kod mene.
To zastrašivanje ide dobrim delom i preko tabloida.
To je isto zanimljivo. Ja sam dobila dve naslovne strane u tabloidima prethodne dve nedelje. Tačno vidim koliki mi je rejting kad dobijem te naslovne strane. Prvo je bilo nešto kao – kako je Olja postala Đilasova Barbara, a sada je „Informer“ pisao kako me je Đilas napao zbog male gledanosti. Ti moraš da budeš na visini zadatka odnosno iskustva. Imam bezbroj tih njihovih naslovnih strana i odavno sam naučila da se oko toga uopšte ne sekiram. Ali su me prošle nedelje zaustavile dve nepoznate žene da me prijateljski, toplo stisnu za ruku i da me pitaju kako sam. Ja ih zbunjeno gledam i pitam „zašto“ a one tiho kažu: „Videli smo da je vikao na vas i da ćete opet izgubiti posao.“ Ti kažeš kako to nije istina, a oni odgovore da je pisalo u novinama. I pomisliš da je došlo vreme da ne možeš više da budeš tako nadmen i da kažeš „ma ko čita ‘Informer’“, jer je taj „Informer“ na svakom kiosku, te naslovne strane su svuda i ljudi misle da je to istina. U tom tekstu nema nijedna jedina reč koja je istinita osim mog imena i prezimena. Znaš šta ne razumem? Kako je moguće da neko sedne i napiše izmišljotinu od početka do kraja? Kako se oseća čovek koji to radi?
Da li je potpisan taj tekst?
Nije, naravno. Nikada nijedan tekst o meni nije potpisan. Čak piše, na primer, ekipa redakcije. Znači, tu sedi cela ekipa i fantazira. Uvek me ja zanimalo – kako ti, čoveče, ideš kući, kako ručaš, kako spavaš, kako ne povratiš sopstvenu žuč? Hajde da stvari nazovemo pravim imenom. „Jel’ važi da lažeš i plata će ti biti tolika i tolika“, i tako taj neko svaki dan laže osam sati i kaže: „Ja samo radim svoj posao.“ Sećam se, pre nekoliko godina kada sam izgubila posao, bila je naslovna strana, mislim „Kurira“ – „Olja i Pajtić se videli u restoranu“. U tekstu stoji od reči do reči šta je njima kelner rekao, šta je meni Pajtić kazao, a šta ja njemu. U tom restoranu nikada u životu nisam bila, niti sam ikada sedela sa Pajtićem. Nije reč o tome da se to dogodilo pre dve godine i da je taj urednik rekao da to iskoriste, nego oni sednu i pišu – mogli bismo ovako, ‘ajde, na primer, Pajtić i Olja…
Na ovoj poslednjoj naslovnoj strani „Informera“, gde je Đilas vikao na mene, tu je fotografija Đilasa koji je kao izbezumljen i moja slika, a ja sam uplakana jer je slika napravljena onda kada sam primila francuski orden Legije časti. I ti urednici ne razumeju da oni meni nisu mogli da naprave veću uslugu. Ja na reveru imam orden Legije časti i oni smatraju da su me ponizili, a rade potpuno suprotnu stvar.
Negde si izjavila da je jedna od najvećih grešaka bila to što smo jedno vreme prestali da podsećamo Aleksandra Vučića gde je bio i šta je pričao 1992. i kasnije, jer eto, svi to znamo i glupo izgleda da ponavljamo. Međutim, dogodilo se da se on ponaša kao čovek bez prošlosti i da to kod ljudi prolazi. Misliš da su ljudi zaista zaboravili ili im nije ni bitno?
Nije bitno jer je operacija o žutim lopovima uspela. I uopšte više nije važno kakvi su ovi na vlasti jer su neki ljudi progutali priču koliko su oni prethodni bili strašni.
Ali to je dugogodišnji proces…
Da i baš zato su besmisleni razgovori o poštenim i fer izbornim uslovima. Šta će se desiti? Nakon sedam godina ispiranja mozgova oni će da, na dva ili šest meseci, otvore medije. A pritom se vidi da čak ni to nije tačno, ne otvaraju se mediji nego se, naprotiv, uvodi citiranje Dragana J. Vučićevića u vestima RTS-a.
Bojkot?
Uopšte nema dileme. Ja ne mislim da je to podržavanje neke političke ideje, da se time svrstavaš ili da je to rad za opoziciju. Zalaganje za bojkot je rad na očuvanju dostojanstva jednog naroda. Nemamo, kao građani, prava da damo pristanak da nas po ko zna koji put neko tako ponižava. I za mene je kukavičluk da, pod pritiskom onoga što će reći svet ili što se neće, recimo, dopasti Amerikancima, ti učestvuješ u nečemu što nema nikakvih pravila i nikakvog smisla.
Neki ljudi koje poznaješ su pristali da budu deo ovog sistema, kako ti to izgleda? Zašto?
To je toliko drastično. Ti te ljude poznaješ i znaš da su oni napravljeni od istog materijala kao i mi. Nemaš drugi način nego da pomisliš da zaista moraju to da rade. I da je to tako duboko traumatično da nije lepo ni da komentarišemo.
Znači, misliš da ono jednostavno objašnjenje o ličnoj koristi ne pije vodu?
Mislim da je to pre pitanje za stručnjake. Ne smatram da su se ljudi pokazali spremniji da uđu u nešto što se kosi sa etikom i savešću, već je možda to i posledica jednog dubokog beznađa. Kad dođeš u situaciju da ti deluje da se ovde nikada ništa neće promeniti i da ti više ništa nije ni važno, onda verovatno hoćeš da nađeš neko svoje mesto da funkcionišeš u tom sistemu. Jer ljudi koji to odbijaju, oni koji danas javno govore, oni priznaju da koliko god bili ljuti i koliko god bi se moglo zaključiti po tim njihovim govorima da su očajni, oni ipak nisu do te mere očajni. Sve dok govoriš, znači da nešto pokušavaš i nečemu se nadaš. Veruješ da to što govoriš ima nekog smisla, da će doći taj dan kada će stići neka nagrada koja nema veze sa položajem, funkcijom i novcem, već da će se tvoje poštenje, u svakom smislu te reči, isplatiti i da znaš zašto si to sve izdržao… Ako nemaš neku ideju da ćeš polagati račune, da li Bogu ili svom detetu, možda počneš da se ležernije ponašaš. Kažeš sebi – ok, imam 50 godina, radim 30 godina i koji je rezultat? Neko može da kaže za mene „ona priča jedno isto 30 godina i evo kakva je situacija“. I čovek digne ruke…
A što ti ne digneš ruke?
To je moja ogromna volja za životom.
Kako misliš da će se ovo završiti?
Ne znam, možda sutra, možda ko zna… Mislim da mi kao neki mravi treba da grickamo slona. Teško da će on zbog toga da padne, ali će biti načet. I zato ne treba da odustajemo, a sve ovo što sada radimo doživljavam kao to načinjanje.