Otvoreno pismo predsedniku Vlade Republike Srbije

U javnosti se u poslednje vreme sve više govori o formiranju nekog novog centra, agencije, ili ministarstva za pitanja ekologije. Što se više priča, čini se da je sve manje jasno šta se želi postići. Imajući u vidu ranije greške, koje su nas poprilično udaljile čak i od sagledavanja, a kamoli rešavanja tih problema, smatram, kao profesionalac iz te oblasti, da Vam je u ovom trenutku potrebno pomoći u vezi s nekim pitanjima. Ovo otvoreno pismo stoga nije kritika već urađenog, već apel da se ne ponove stare greške. S obzirom na to da zainteresovanu populaciju čitalaca čine sve generacije, i sadašnje i buduće, pismo je otvoreno, dakle javno.

Počeću od nekih široj javnosti možda manje poznatih činjenica. Pošto zagađena životna sredina naravno loše utiče na zdravlje stanovnika, u našoj državi su se svih relevantnih pozicija po pitanju ekologije dokopali lekari. Međutim, eventualne bolesti ljudi do kojih dolazi usled zagađenja samo su posledice bolesne prirodne sredine, koju ne mogu da leče lekari, već inženjeri, fizičari i hemičari, tehničari raznih profila. Naravno, i oni su nemoćni ukoliko se na nivou sistemskih rešenja u to ne uključe političari, koji snagom pravne države garantuju poštovanje donetih propisa.

Šta to znači očuvanje okoline? Sigurno je da između ostalog znači i laboratorijske analize urina ugroženih sa zagađenih područja, ili analize uzoraka vazduha, voda, zemljišta ili namirnica; ali se ne svodi na to. Prostije rečeno, nama ne treba ministarstvo kao laboratorija za uzimanje uzoraka i pisanje naučnih radova, već kao centar političke moći koja će sprovoditi odgovarajuću ekološku politiku; ukoliko je imamo. Da li mi imamo neku utvrđenu ekološku politiku, gospodine predsedniče Vlade? Naravno izuzimaju se sociološke analize prethodnog ministra ekologije (koji je bespravno napravio vikendicu u nacionalnom parku). Zamislite, gospodine predsedniče Vlade, da ste postavili ministra pravde a imate samo nekoliko propisa. Narod, koji sve treba da finansira, interesuje da li ministarstva znaju šta tačno treba da rade. Šta će ministarstvu za ekologiju pokroviteljstvo ministarstva zdravlja?

U ovom trenutku izgleda prilično neumesno poređenje naše zemlje i razvijenog sveta. Istina je da na razvijenom Zapadu u odgovarajućim ustanovama koje bi odgovarale našem budućem ministarstvu glavnu reč (dakle politiku) vode i lekari, i stručnjaci odnosno naučnici raznih profila. Međutim, naše ministarstvo mora ipak da se razlikuje. Zašto? Bogata i razvijena pravna država ima pred sobom mnogo manje problema nego država kakva je recimo naša. Nerazvijena država sa razorenim sistemom moralnih i drugih vrednosti mora da reši mnogo toga da bi stekla pravo da uživa u rutinskom popravljanju decimala, kao što to sebi može da priušti jedna bogata pravna država. Svi bismo mi voleli da se bavimo decimalama ali, podsetimo se, prvo treba videti šta je sa ciframa desetica. Logično bi bilo da na to predstavnike vlasti prva upozori naša naučna javnost. Međutim, za novac koji dobijaju (od drugog ministarstva, ali iste vlade), od naučnika možda i ne treba očekivati više razumevanja za stanje stvari.

Da bih pojasnio gore navedeno, pomenuću primera radi skorašnje poznate događaje s osiromašenim uranijumom. Tada smo naciji nedeljama ispirali mozak lekcijama iz nuklearne fizike, i opet im nismo objasnili ono što je moglo u par rečenica da se kaže. Naše poreske obveznike interesuje jesu li nadležne (dakle plaćene) službe izašle na teren, obeležile ga i sanirale odmah kada je trebalo. Službe kažu jesmo, ne brinite ništa, zato nas i plaćate. Umesto toga, kao neki kompleks krivice, silna objašnjenja o alfa i gama spektrometriji. Moglo bi kao dopuna obrazovnom programu, ali prvo i osnovno je bilo reći kada smo uradili to što jesmo, i zašto nismo ranije ako smo mogli. Ako je bilo propusta, ko je odgovoran, a ako nije, onda opet reći ne brinite, sve je pod kontrolom. Ovako imamo populaciju veoma obrazovanu po pitanju produkata uranskog niza, koja opet ne zna kada je, ko je, gde i kako. Zapitajte se sada, gospodine predsedniče Vlade, sa ovom malom vremenskom distancom, šta Vam je ostalo u sećanju od svih tih informacija? Moguće je ona ista zamena teze koja je nedeljama ispirala mozak naciji; potureni su nam stručnjaci i rasprave je li štetno ili nije, a opet nam nije jasno kada je teren izolovan, da li je vojna tajna što nije ranije, ko je odgovoran, ako ima takvih.

Priča o osiromašenom uranijumu može dobro poslužiti kao primer šta nas čeka po ekološkim pitanjima, koja mogu biti izuzetno komplementarna sa domaćom naukom. Međutim, tu možda leži i najveća opasnost, da se pod pritiskom raznih „znalaca“ koji se time „već godinama uspešno bave“, od budućeg ministarstva ne napravi institut. Ministarstvo za ekologiju mora da zaposli domaću nauku (i privredu), možda bi čak moglo biti i jedan od njenih najvažnijih finansijera. Ali, mora imati političku snagu i moć da reši problem vazduha koji je godinama zagađen nekoliko puta više od dozvoljene granice u Beogradu, da razjasni zašto nam voda za piće ima čudan ukus, da nam vrati grad koji sve više liči na deponiju. Oni koji bi o tome trebalo da brinu u to se ne mešaju, samo konstatuju. Pitajte ih, reći će vam da nisu nadležni! Gospodine predsedniče Vlade, znam da se slažete sa tim da nama ne treba društvo za konstatovanje, već ispravljanje i sprečavanje grešaka! Okolinu ne treba lečiti od nje same, već od nesavesnih ljudi i njihovog ponašanja.

Evo samo nekoliko, na brzinu nabacanih primera. Recimo, prosta costbenefit analiza može dati procenat autobusa koji se mogu odmah isključiti iz saobraćaja. Nju će nam uraditi stručnjaci, ali ko će sprečiti privatnike da potplaćuju šefove GSP-a koji za procenat povlače vozila stvarajući nestašicu i potrebu za dopunskim vozilima. Svi gradski sistemi moraju biti direktno povezani sa resornim ministarstvom, mora postojati „zdravstveni“ karton svakog autobusa u svakom gradu Republike. Nije to veliki posao, koliko se čini; uostalom, ne treba ga uraditi u roku od jednog dana. Kontrola ispuštanja svih dimnjaka, počev od Pančeva i Bariča pa do najmanje gradske toplane u svakom gradu Republike. Na autobuskim stanicama autobusi rade satima, jer vozači unutra čitaju novine; ja ne vidim kako će lekari i fiziko-hemičari svojim analizama rešiti takva zagađenja. Da li ste znali, gospodine predsedniče Vlade, da naši naučnici uzimaju po 400.000 dinara prema ugovoru o delu da bi gradskoj vladi savetovali koji prašak za komarce da kupi? Raspitajte se, ovo nisu tračevi. Hoće li nam takvi osvedočeni borci za zdravu okolinu biti i u novom ministarstvu? Da li ste se, gospodine predsedniče Vlade, osigurali da i u novom ministarstvu neće biti takvih patriota koji su putovali po Africi da bi izučavali njihove komarce? Kako ćemo se osigurati da u preganjanju „ja tebi ovde, ti meni tamo“ neće opet neka partija DOS-a dobiti to mesto jedino zato jer ste im Vi uzeli neko drugo? To bi značilo transparentnost u radu Vaše vlade, gospodine predsedniče Vlade. Kao naučni radnik, čuo sam dosta prila o tome pod kakvim se sve pritiscima „krpilo“ ministarstvo nauke. To bih možda sve mogao da oprostim, i kao čovek i kao naučnik. Ali, životnu sredinu ne dam, i za nju ću se boriti svim sredstvima.

Očigledno je, dakle, da jedino stroge kazne iza kojih mora stajati moć države, policije i sudstva mogu dovesti do čiste i ekološki zdrave države, u kojoj će naša deca moći da rastu bez epidemija bronhitisa, plućnih i ostalih bolesti. Ja tu kao sistemsko rešenje u ovom trenutku ne vidim ni lekare, ni sve silne tehnologe, fiziko-hemičare koji se „godinama bave okolinom“, ja tu vidim pravnike, đubretare, ekonomiste i policajce, i ljude koji iskreno i požrtvovano, ili pod silom zakona, žele ili moraju da spasu šta se spasti može. Ovo bi bio tek primer ponašanja u većim urbanim centrima, nešto što mora postati način života, način razmišljanja.

Gospodine predsedniče Vlade, lekarske i laboratorijske analize su svakako nezaobilazne u ekologiji, to ne želim da opovrgnem nijednog trenutka. Međutim, želim da ukažem na to da sa njima lanac ekoloških problema ne počinje, već se, naprotiv, završava. Izvorište ekoloških problema leži u nepoštovanju zakona i elementarnih pravila ljudskog ponašanja. Da li znate, gospodine predsedniče Vlade, da su u prošlosti neki ovlašćeni „kontrolori“ za odgovarajuću naknadu bili spremni da potpišu i overe „ispunjenje“ svih ekoloških normi? Da li znate da je ekologija bila, i da će sve više biti veoma unosan biznis? Zato sam slobodan da kažem da je u ovom trenutku budućem ministarstvu za ekologiju potrebnija veza sa MUP-om nego sa naukom i Srpskim lekarskim društvom.

U zaključku bih rekao da se iz jedne greške ulazi u drugu – iako je odavno trebalo osnovati ministarstvo za ekologiju, ispada da je preuranjeno to raditi sada kada, sem slatkorečivih i srceparajućih izjava, mi od ekološke politike nemamo skoro ništa. Nakon nekih najava da će se u ekologiju uložiti znatne svote novca(?), došlo je izgleda do velikog pregrupisavanja postojećih oprobanih „snaga“ koje su spremne da nastave tamo gde su stale. Gospodine predsedniče Vlade, ja onima koji su se do sada bavili ovim problemima ne bih olako dao vlast, odnosno novac. Ako do sada nisu mogli nešto da urade, onda su ili nesposobni ili ne znaju šta treba da rade; ako nisu hteli, onda su neodgovorni.

Ovim pismom sam, naravno, samo načeo deo problema. Pošto sam uglavnom pisao u kontekstu onoga što ne treba raditi, pogrešno bi bilo shvatiti da sam protivnik lekara ili inženjera koji se, na našu sreću, ovim problemima godinama uspešno bave, i to bez znaka navoda. Problem očuvanja okoline mnogo je širi od navoda iznetih u tekstu, ali to prosto izlazi iz okvira ovog pisma. U svakom slučaju, želim Vam pun uspeh u predstojećem poslu.

U Vinči, 14. 5. 2001.