Dragan Stojković preuzeo je protekle nedelje od svog imenjaka Đilasa primat državnog i narodnog neprijatelja broj jedan u medijima pod kontrolom Aleksandra Vučića i, iz dana u dan, nižu se gadne prozivke, a istinsko čerečenje selektora fudbalske reprezentacije započelo je nakon što je neizbežni Vučić nazvao učinak reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu – debaklom.
I ponovo je, kao uostalom i po drugim temama, orkestrirana medijska buka zagušila razumnu javnu raspravu, a Stojkoviću – dakako odgovornom za skroman učinak i očajnu igru – jasno je poručeno da je potrošen i da će sav bes biti usmeren ka njemu i nekolicini funkcionera Fudbalskog saveza Srbije. Zato će već sledeće nedelje, kada fudbalski debakl padne u drugi plan, Đilas ili već neko drugi od dežurnih krivaca zameniti Stojkovića na naslovnicama žute štampe, a o sudbini selektora i čelnika FSS-a, daleko od javnosti i bilo kakve ozbiljne rasprave, odlučivaće upravo onaj koji je svojim dosadašnjim kadrovskim rešenjima doprineo ne samo reprezentativnom, već opštem debaklu fudbala u Srbiji.
VAZALNI SELEKTOR
Igra selekcije Srbije nakon Mundijala u Kataru, a i sve standarno loše što ide uz naš fudbal, Savez i klubove, ukazivali su da joj je i sam plasman na EURO uspeh i da će teško proći u drugi krug, a i ona slika Vučića i Stojkovića na vrhu zaglavljenog autobusa na gradilištu budućeg Nacionalnog stadiona pre dva meseca govorila je mnogo i o našem fudbalskom trenutku. Tada je Piksi pokušao da bude duhovit pred Vučićem i svitom, pa objasnio da nije problem u njima na spratu dabldekera, već u onima ispod njih, u parteru, a onda doživeo, nakon što se sa reprezentacijom “zaglavio” već u grupnoj fazi EP, da ga oni sa vrha ekspresno premeste u parter i lakonski proglase za najvećeg krivca.
Nema spora da je Stojković odavno ispustio konce i da je od fudbalskog fajtera za kratko vreme postao kalkulant, kao i da se svojevoljno priljubio uz vođu, koji ga je, eto, gurnuo u tabloidne čeljusti, ali opet niko ne zaslužuje da umesto razložne kritike bude izložen gadostima i torturi.
A do pre dve godine ogromna većina je želela da podeli slavu sa Piksijem. Euforija nakon niza dobrih igara, krinisanih pobedom u Portugaliji krajem 2021. i plasmanom na Svetsko prvenstvo, dala je selektoru na snazi i autoritetu, pa je praktično preuzeo vođenje Fudbalskog saveza Srbije – razvaljenog nakon mandata Vučićevog kompanjona Slaviše Kokeze i pod formalnim vođstvom potpredsednika Nenada Bjekovića. Zaličilo je da će takvo stanje biti ozakonjeno na Skupštini FSS-a, ali mnogo je moćnika bilo ugroženo i desio se obrt – propalo je i zasedanje i izbor Stojkovićevog kandidata. Tada mu je sa vrha jasno poručeno dokle sme da se širi, kao što mu je mesecima ranije direktno i preko potplaćenih navijača jasno stavljao do znanja direktor Crvene zvezde Zvezdan Terzić, lice pod zaštitom Aleksandra Vučića.
Neposredno pre propale Skupštine FSS-a, reprezentacija Srbije je zabeležila poslednja pobedu uz dobru igru i pozitivnu atmosferu – u Norveškoj je, krajem novembra 2022. godine, obezbeđen plasman u elitnu grupu Lige nacija i činilo se da nas Piksi vodi makar do četvrtfinala Mundijala. Ali, onda mu je pred put u Katar poljuljan položaj i tamo je prvi put pokazao nesigurnost, nervozu i kalkulantstvo, što se, naravno, odrazilo na ekipu i rezultate, pa je Srbija brzo završila takmičenje. Velika očekivanja su proizvela veliko razočarenje, a Stojkovićevu poziciju su dodatno oslabili izbori u FSS-u i instaliranje mnogih koji mu nisu naklonjeni.
Čuveni Piksi tada je spas potražio na Andrićevom vencu. Pristao je, očigledno, da bude režimska maskota – našao se na spiskovima podrške, u svakoj prilici je isticao doprinos predsednika, kako ga posluša kad treba, a i da mu bude pri ruci za slikanje. Tako je osigurao poziciju na neko vreme, ali i okrnjio svoj autoritet i integritet. Sve ovo se ogledalo kroz igru i rezultate reprezentacije. Srbija je od trijumfa u Norveškoj ubeležila tek četiri pobede na zvaničnim utakmicama, pobeđene su po dva puta Litvanija i Crna Gora u kvalifikacijama za EURO, dok je po pet izgubila i remizirala. Skromni rezultati i sve bezidejnija igra umanjili su interesovanje za reprezentativni fudbal, ali, kako to biva pred velika takmičenja, probudi se nada da se može bolje. A kako aktuelna vlast obožava nacionalna okupljanja, pred vazalnog selektora postavljen je zadatak da Srbija obavezno preskoči grupnu fazu, a kasnije, ako može, pobedi i Hrvatsku.
GRUZIJSKI PRIMER
Optimizam da tim Srbije može bolje temeljio se na igračkim imenima, njihovim nekadašnjim igrama i rezultatima u reprezentaciji, ali i nadi da će Stojković i stručni štab doći sebi. Sve se, nažalost, raspršilo u osam junskih dana u Nemačkoj: ekipa Srbije je, osim u defanzivnim zadacima, delovala bezidejno i istrošeno, te je zasluženo uvršena u grupu najnegledljivijih. Strah od neuspeha, posebno na premijeri protiv Engleske, pretvorio je čuvenog napadača u defanzivnog kalkulanta, što mu je samo donelo dva remija i zadovoljstvo da “nismo bili vreća za udaranje”.
Od 24 ekipe na Evropskom prvenstvu, Srbija je bila 13. po vrednosti igrača (ukupno 313 miliona evra) i 14. po šansama da se nađe u finalu, ali nije ušla ni među 16 najboljih. Postigla je samo jedan gol, imala je najmanje upućenih šuteva na gol i najviše pasova unazad. Ukratko, bila je bleda senka ekipe koja je donedavno igrala na gol više. I pozitivna atmosfera koja je pratila “repku” od dolaska Piksija odavno je iščezla, još od Katara sve deluje usiljeno i neiskreno, što je ogoljeno u Nemačkoj u odnosu selektora i kapitena Dušana Tadića. Ponovo je reprezentacija postala slika i prilika FSS-a i domaćeg fudbala, a oni su opet slika i prilika društva.
A da nije moralo tako, pokazale su reprezentacije čiji je igrački kadar isto ili manje vredan na tržištu od vrednosti reprezentacije Srbije, na prvom mestu Švajcarske i Austrije, koje nešto manje vrede (oko 280 i 230 miliona evra), pa potom Slovačke, Slovenije i Rumunije. I da izdvojimo reprezentaciju Gruzije, koja predstavlja zemlju sa permanetno nestabilnom političkom situacijom i raspolovljenom između istoka i zapada, ali sa bogatom fudbalskom istorijom i čuvenim timom – Dinamo iz Tbilisija decenijama je bio u vrhu fudbala u SSSR-u, a početkom osamdesetih osvojio je i evropski Kup pobednika kupova.
Elem, nakon raspada SSSR-a i osamostaljenja Gruzije, i fudbal je zapao u ćorsokak, bez obzira što su mnogi Gruzini pravili zapažene karijere u evropskim klubovima. U toj nestabilnoj državi ipak je pre devet godina tamošnji fudbalski savez preuzeo nekadašnji reprezentativac i internacionalac Levan Kobijašvili i sa svojim timom, koristeći razvojne programe UEFA, počeo da menja sistem. Obnovljeni su mnogi stadioni, izgrađeno nekoliko trening centara i unapređen rad sa mlađim selekcijama, pa su rezultati počeli da dolaze: prošle godine bili su domaćini kontinentalnog šampionata za mlade (U21) i dospeli do četvrfinala, a potom je “A” selekcija, posle pobede nad Grčkom u baražu, prvi put izborila plasman na veliko takmičenje. To je put i za naš Savez i bilo bi jedino normalno da se dogodi ono što najavljuje “predsednik svih Srba” i čovek koji se za sve pita – izveštaji, javna rasprava, novi ljudi, novi plan i program. Ali, svi znamo da od toga neće biti ništa, barem dok god su Vučić i njegova ekipa u moći. Tome svedoči i objava Nemanje Vidića da se povlači iz Skupštine FSS-a jer je uvideo da ogromna većina fudbalskih funkcionera neće bilo šta da menja u svom radu – ne žele ni da ga ljudski saslušaju, a usput ga još vređaju i omalovažavaju.
Umesto zaključka, poslužićemo se rečima drugog opozicionog glasa u Skupštini FSS-a, predsednika Nezavisnog sindikata profesionalnih fudbalera Mirka Poledice, koji kaže da je nastup reprezentacije na velikom takmičenju kruna rada i strategije fudbaske organizacije u nekoj zemlji i na to dodaje kako je “srpski fudbal leglo korupcije, organizovanog kriminala i nepotizma”, a “Srbija zemlja u kojoj se igra najviše nameštenih utakmica”.
Prognoza za finale: Španija – Švajcarska
Dok ovaj tekst odlazi u štampu, u utorak poslepodne, poznato je šest četvrtfinalista: Švajcarska, Nemačka, Engleska, Španija, Francuska i Portugalija. U preostala dva susreta osmine finala, Austrija je favorit u duelu sa Turskom, a Holandija u meču sa Rumunijom.
Ulogu favorita opravdala je u potpunosti Španija, a za njom i domaćin Nemačka, dok je od onih kojima je predviđan plasman u samu završnicu, najviše razočarala Italija, još uvek aktuelni prvak Evrope, zatim Hrvatska, ali i Engleska. Po mnogima, uz Srbiju i Poljsku, “Gordi Albion” pod vođstvom selektora Gareta Sautgejta pružio je na prvenstvu u Nemačkoj najbezidejniju i najdosadniju igru, ali velika (i skupa) imena, poput Džuda Belingema i Harija Kejna, uspela su na mišiće i uz dosta sreće da prebrode grupu i potom Slovačku u osmini finala.
Podmlađeni sastav Španije pokazao je daleko najviše i sa četiri ubedljive pobede istakao glavnu kandidaturu za titulu. Spoj mladosti i iskustva pod vođstvom iskusnog stručnjaka Luisa de la Fuente deluje moćno, što su do sada na svojoj koži osetile ekipe Hrvatske, Italije, Albanije i Gruzije, a pravi test sledi u četvrfinalu, takoreći finalu pre finala, u kome se “crvena furija” sastaje sa Nemačkom.
Nakon španske reprezentacije, najviše je pokazala Švajcarska, takođe sastavljena od prekaljenih igrača i mladih zvezda. Očigledno da je selektor Murat Jakin odlično uklopio ekipu i znalački je vodi, a i na terenu imaju predvodnika, iskusnog kapitena Granita Džaku. Zamalo su pobedili Nemačku u grupi, a potom su lagano počistili Italiju i skinuli je sa evropskog trona, a kako se nalaze u lakšoj polovini eleminacionog žreba, mnogi im predviđaju i prolazak u finale. Odlučujući će im biti predstojeći četvrfinalni susret sa Engleskom, šest puta skupljom ekipom, i po dosadašnjoj igri šanse su im ako ne veće, ono bar izjednačene.
