OKONČAN SVAKI DIJALOG: Ratibor Trivunac poliva vodom Vladimira Ilića
Uprkos tome što je tribina "Nova srpska levica" nasilno prekinuta, ne smatramo da je bila neuspešna, jer je pokazala realno stanje levice u Srbiji: nju, uz časne izuzetke, čine ljudi kojima su jedini argumenti vika i dreka, a kojima ono malo ideološke potke koju su dogmatski pokupili iz nekoliko polupročitanih političkih teorija služi za opravdavanje nečasnih postupaka
Pokušaj nedeljnika „Vreme“ i Fondacije „Fridrih Ebert“ da 24. novembra organizuju tribinu „Nova srpska levica“, na kojoj bi predstavnici alternativnih levih organizacija smisleno govorili o svom političkom i društvenom delovanju, propao je kada je na polovini tribine Ratibor Trivunac iz Anarhosindikalističke inicijative polio vodom profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu Vladimira Ilića. Incidentu je prethodio verbalni sukob, koji je trajao sve vreme tribine i zbog kog temama koje se tiču levice u Srbiji jedva da je posvećeno malo pažnje.
Među mnogim pitanjima koja smo imali nameru da postavimo na prekinutoj tribini „Nova srpska levica“ jeste i ono o tome zašto Srbija nema gotovo nikakvu levicu. Za razliku od drugih planiranih, na ovo pitanje je odgovoreno na samoj tribini: Srbija nema nikakvu levicu jer su njeni reprezenti pojave ogrezle u lične sukobe i svađe na nivou nižem od onog kojim bi se eventualno pozabavio seoski kmet koji treba da presudi ko je kome ukrao kozu.
Zašto smo organizovali tribinu na ovu temu? Nedeljnik „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Ebert“ uspešno sarađuju dugi niz godina i jedan od oblika saradnje upravo je organizacija tribina na aktuelne društvene i političke teme. Sa godinama, ovi događaji bivali su sve zapaženiji i posećeniji, te nam uprkos ogorčenosti zbog onoga što se dogodilo u četvrtak, 24. novembra, ostaje zaključak da su naše tribine postale značajan politički događaj, ako već neko smatra da ima interes od toga što će na jednoj od njih napraviti incident. Za prošlu nedelju zakazali smo tribinu o levici u Srbiji, smatrajući da ova tema zaslužuje pažnju veću od one koja joj se posvećuje iz više razloga. U prilog tome idu događaji na svetskom planu, poput pokreta „Occupy“, a nedavne blokade Filološkog i Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i njihovo dovođenje u vezu sa levičarskim studentskim organizacijama isturile su u prvi plan temu alternativne levice i na domaćem terenu.
Učesnike smo odabrali iz spektra alternativnih levičarskih grupa, na osnovu njihovog angažmana i vidljivosti na javnoj sceni, trudeći se da obuhvatimo što širi krug organizacija, od anarhosindikalističkih do, uslovno rečeno, trockističkih, kakva je Marks 21, čiji je predstavnik Matija Medenica govorio na tribini. Profesor Vladimir Ilić pozvan je kao neko iz akademskih krugova ko se ovom temom bavi. Od samog početka bili smo svesni da će ova tribina biti burnija nego većina do sada održanih, da će biti oštrih reči i sukoba. Čarke i netrpeljivosti počele su, zapravo, nekoliko dana pre tribine. Svi su bez pogovora potvrdili učešće, nakon što su detaljno obavešteni i šta su teme i ko su ostali učesnici tribine. A onda su kolegama iz organizacije i meni, kao nekome ko je sastavio teme i predložio učesnike, počeli da stižu mejlovi sa, u najmanju ruku, nepristojnim pitanjima o tome zašto su pozvani baš ti ljudi, te šta će oni govoriti i u kom su svojstvu tu. Bilo je tu i pokušaja dokazivanja da „taj i taj uopšte nije levičar“ i slično. Očigledno precenivši ozbiljnost reprezenata alternativne levo orijentisane političke scene, nadali smo se da je ovo znak da nam sledi tribina sa mnogo različitih mišljenja i stavova. Smatrali smo da je i to način da ilustrujemo heterogenost stavova koji čine okosnicu levog bloka u Srbiji. U tom smislu, dobro nam je došao i upad studenata Filozofskog i Filološkog fakulteta, koji su na trenutak prekinuli tribinu i pročitali proglas u kom se ograđuju od organizacija čiji predstavnici tu učestvuju, tvrdeći da one nemaju veze sa blokadama fakulteta.
Zašto je profesor Vladimir Ilić krenuo u verbalni ad hominem sukob sa Ratiborom Trivuncem i zašto je Trivunac na kraju Vladimira Ilića polio vodom uz pretnju da će ga išutirati? Nekakvo objašnjenje smo uspeli da dobijemo, ali ono nikako ne ispunjava principe ni nužnih ni dovoljnih razloga. Štaviše, pokušaj da detaljno prepričam i prenesem ono što mi je rečeno, bio bi uvreda za inteligenciju čitalaca i priča nedostojna stranica „Vremena“, primerenija žutoj štampi. Ukratko, na stolu su, navodno, stajali nekakvi papiri čije bi javno objavljivanje kompromitovalo mnoge, te je bio prioritet po svaku cenu sprečiti da se oni javno pročitaju. Priča bi možda bila ubedljiva da čarke među učesnicima nisu počele od prvog trenutka kada su se našli u istoj prostoriji. Ovako, čini se da je čitav incident planiran unapred, sa ciljem da se na jeftin način privuče medijska i svaka druga pažnja, po svaku cenu, pa makar i ako to podrazumeva zloupotrebu ukazanog poverenja, prostora i vremena i manipulantsko iskorišćavanje organizatora.
Da se razumemo, mi nismo naivni. Računali smo sa ideološkim neslaganjima, ali nismo računali sa banalnim pijačarskim sukobom u stilu opskurnih političkih pojava. Sve što smo hteli jeste da damo šansu jednom političkom bloku za koji smo smatrali da je nepravedno marginalizovan, u društvu i državi u kom gotovo čitava javna scena zajedno sa partijama koje se deklarišu kao levičarske, od kojih su neke i članice Socijalističke internacionale, gravitira nadesno. Nadali smo se da ćemo čuti smislena objašnjenja zašto je to tako. Umesto toga, dobili smo očiglednu nastavu: levica u Srbiji gurnuta je na periferiju političkog života jer joj protivnici ne trebaju, jer nema elementarnu ozbiljnost potrebnu za opstanak van margine, gde joj je udobno i gde na miru može da se bavi sama sobom i svojim ličnim sukobima i netrpeljivostima.
Uprkos tome što je tribina „Nova srpska levica“ nasilno prekinuta, ne smatramo da je bila neuspešna, jer je pokazala realno stanje levice u Srbiji: nju, uz časne izuzetke, čine ljudi kojima su jedini argumenti vika i dreka, a kojima ono malo ideološke potke koju su dogmatski pokupili iz nekoliko polupročitanih političkih teorija služi za opravdavanje nečasnih postupaka, poput onog kada su devojku koja je snimala dešavanja nakon tribine, kršni momci, deklarisani levičari, udarali po ruci i slomili joj kameru. Na povike da ne udaraju devojku, odgovoriše nam da su njima svi ljudi jednaki. Nema tog principa jednakosti koji fizički jačeg može da izjednači sa fizički slabijim niti da opravda agresiju prema slabijem. U tom se detalju razotkriva sve cirkuzanstvo, neozbiljnost i neiskrenost tobožnje levice u Srbiji.
Šta je, uprkos svemu, rečeno o levici u Srbiji.
Matija Medenica, član organizacije „Marks 21“, rekao je kako još važi tradicionalna podela levice na reformističku i revolucionarnu, te da u Srbiji postoji samo ova potonja: „Reformistička levica polaže nade u to da kroz postojeće strukture parlamenta može da izvrši društvene transformacije, bilo da se dođe do socijalizma putem parlamentarne demokratije, bilo da se ispuni nešto što te partije smatraju da je dovoljno za poboljšanje standarda života. Sa druge strane, revolucionarna levica u potpunosti to negira i nema zablude da kroz parlament može da promeni društvo, odnosno da smakne kapitalizam. U Srbiji postoji samo revolucionarna levica, jer na zvaničnoj političkoj sceni nemamo nijednu levičarsku partiju. Niko od levice u Srbiji ne gaji zabludu da će kroz parlament moći bilo šta da postigne, međutim, tu je jedna kvaka, a to je da levica u Srbiji praktično ne postoji.“
Profesor Vladimir Ilić je najpre rekao da je kriza iz 1929. godine pokazala da je kapitalizam veoma loš sistem, za čije održanje su životom platile desetine miliona ljudi. Osvrnuvši se na drugu polovinu 20. veka, Ilić je visoko vrednovao vladavinu komunista u Jugoslaviji, koja je „u civilizacijskom pogledu bila neuporedivo ispred ovog vremena u kome sada živimo „, dodavši da danas 40 do 45 odsto građana sa biračkim pravom u biti prihvata komunističke ideje, ali da ne glasa za socijalističke partije koje su minorne. „Ne možemo nazvati ni DS ni SPS, mada su članice Socijalističke internacionale, levim partijama, jer se zalažu za restauraciju kapitalizma, a još uvek je to jedan od bitnih kriterijuma razlikovanja levice od onoga što nije levo – odnos prema socijalizmu i socijalnoj pravdi“, zaključio je Ilić.
Treći gost tribine, Ratibor Trivunac iz Anarhosindikalističke inicijative, rekao je da levica može da ponudi odgovor na krizu kapitalizma, a da je „pitanje da li ona može da sprovede taj odgovor u praksi“. Po njemu, taj odgovor je „potpuno drugačije organizovanje društva u kome živimo, baziranje društva na principima solidarnosti, ravnopravnosti, saradnje i odsustvu takmičenja i egoizma“.
Na kraju, Matija Medenica poslužio se nivoom dotadašnje rasprave da dočara stanje levice u Srbiji: „Ovakvim odnosom se preslikava ono što je loše na levici u Srbiji. To je taj sindrom ‘mala bara, puno krokodila’, gde se hvata svaka prilika da se neki neraščišćeni račun raščisti, ili da se neki raščišćeni račun raščisti pred novim ljudima.“
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
