Da li je najavljena srpska žandarmerija samo način za nastavak trvenja između policije i vojske, praktično rešenje za oslobađanje od u međuvremenu ozloglašenih specijalnih jedinica ili tek nečije terminološko-pojmovno zamajavanje
Ministar policije Dušan Mihajlović iskoristio je konferenciju za novinare 6. jula da javnost obavesti kako je na teritoriji Srbije na raznim lokacijama zakopano oko 800 leševa sa Kosova i Metohije, da nema ništa novo u istrazi ubistva Slavka Ćuruvije i otmice Ivana Stambolića, da je uvedena funkcija generalnog inspektora MUP-a, formirana Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i da će general Goran Radosavljević Guri komandovati žandarmerijskom jedinicom MUP-a Srbije. O potonjoj nije rečeno ništa više, osim da će zameniti posebne jedinice policije (PJP) i obuhvatiti, umesto sadašnjih 6500, oko 2000 pripadnika. To smo, dakle, saznali uoči 7. jula, datuma kada je, pre 60 godina, srpski narod ustao protiv okupatora, po jednima, odnosno kada je „Srbin digao ruku na Srbina“, po drugima.
Četiri dana kasnije, sa okruglog stola o problemima migracije i zaštite državnih granica – održanog u organizaciji saveznog MUP-a i u saradnji sa Međunarodnim centrom za unapređenje migracione politike iz Švajcarske – stiže informacija o novom načinu čuvanja granica SR Jugoslavije, koji predvidja angažovanje pogranične policije umesto vojske što će, kaže se, obezbediti njihovu bolju kontrolu i efikasniju borbu protiv organizovanog kriminala. Projekat nosi naziv „Zelene granice“. Za one koji nisu shvatili, pomoćnica saveznog ministra unutrašnjih poslova Brankica Grupković ponovila je sutradan, sad uoči Dana ustanka crnogorskog naroda, da će obezbeđenje državne granice u naredne tri godine fazno preći iz nadležnosti Vojske Jugoslavije u nadležnost pogranične policije. Ne dovodeći u direktnu vezu sa prethodnom izjavom, ona je dodala da je načinjen i Nacrt zakona o državnoj granici kojim se definiše kontrola prelaska, obezbeđenje i ovlašćenja pogranične policije, odnosno režim na granici, graničnim prelazima i pograničnom pojasu.
LAKO ĆEMO: To je, manje-više, sve što je do sada objavljeno. Prosečni konzument javnih informacija mogao je da zaključi kako MUP Srbije uvodi žandarmeriju umesto dosadašnjih Posebnih jedinica policije, a da se savezni sprema da preuzme kontrolu granica. Pitanje – kojih (ili čijih) granica? – u ovom trenutku je mnogo neozbiljnije od pitanja zakonskih osnova za najavljene promene. Osim ako se neko ne poigrava rečima, pojam žandarmerije nemoguće je uvesti u javnu upotrebu bez temeljnih promena važećih zakona, uključujući tu i ustav(e) dveju republika i još postojeće SR Jugoslavije.
Sagovornik „Vremena“, publicista Branko Bogdanović – takođe i saradnik MUP-a Srbije, uključujući tu pripreme za uvođenje žandarmerije – slaže se da su otvorenost Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i izvesna žurba dovele do više nedoumica nego razjašnjavanja inicijative. Pitanje zakonske zasnovanosti je, slaže se, „najveći problem. Nažalost, mi nikada ništa iz istorije nismo učili. Kraljevina Jugoslavija – da zanemarimo sada Srbiju koja je postepeno razvijala sve institucije vlasti, tek na kraju vojsku i policiju odnosno žandarmeriju kao čisto izvršni, represivni organ odvojen od sudske vlasti – prvo je donela ustav, ustanovila zakonodavnu skupštinu, zatim šemu organizacije ministarstava i resora, propisala uredbe… Reforme su počele 1929, da bi jugoslovenska policija i zakoni o žandarmeriji bili doneti tek 1931. godine. Mi sada opet krećemo obrnutim redom, u najboljoj nameri i s optimizmom formiramo te represivne, izvršne organe vlasti, a posle ćemo njima prilagođavati zakonodavstvo. E, što znači da nam sledi najmanje još jedna promena. Nevolja je što česte promene loše utiču na ljude u policiji, pa nije preterano reći da u ovom trenutku oni baš i nisu sigurni u to šta im je posao i šta treba da rade.“
Čini se da ni autorima ideje o obnovi žandarmerije mnogo stvari nije jasnije. U najavi osnivanja rečeno je samo da MUP Srbije formira žandarmerijsku jedinicu. Žandarmerija, međutim, od svog nastanka podrazmeva profesionalne operativne jedinice čiji su obuka, opremanje, komandni kadar i organizacija vojni, a samo upotreba u nadležnosti ministarstva unutrašnjih poslova. Nejasno objašnjenje utoliko dopušta pitanje da li je najavljena srpska žandarmerija samo način za nastavak trvenja između policije i vojske, praktično rešenje za oslobađanje od u međuvremenu ozloglašenih specijalnih jedinica ili tek nečije terminološko-pojmovno zamajavanje.
NEDOUMICE I KOMPLIKACIJE: Branko Bogdanović kaže da su stare dvojnosti po pitanju nadležnosti policije i vojske poslednjih petnaestak godina samo još zakomplikovane. Prve specijalne jedinice formirane su posle upada ustaške terorističke grupe 1971. godine u Hrvatsku. Zbog (lošeg) iskustva u tadašnjem angažovanju policije, vojske i rezervista, sedamdesetih godina su formirane prve operativno-poterne grupe, sastavljene od odabranih policajaca, vojne policije i drugih organa. Kasnije su vojska i policija, svaka za sebe, počele da prave posebne antiterorističke jedinice, počev od 1978. i osnivanja prvih specijalnih antiterorističkih (SAJ) jedinica. „Međutim, to su čisto antiterorističke jedinice“, dodaje Bogdanović: „Začudo, kao da niko nije očekivao Kosovo 1980. i zbivanja od 1990. naovamo. Postoji armija koja je u nekim akcijama neupotrebljiva kao glomazna, a nema operativnih – u tom smislu žandarmerijskih – snaga, vojnički pripremljenih za takve operacije.“ Posebne policijske jedinice nastaju od ranijih operativno-poternih tek 1993. i 1995. godine kao čisto taktičko-operativne jedinice policije. „U PJP-u se izdvaja najbolji, školovan oficirski kadar, a iz redovne policije ljudi sposobni za takvu vrstu akcija“, kaže Bogdanović. „Ali, suviše kasno se počelo. U PJP-u je angažovan sastav redovne policije, koja je uglavnom urbana i nikada nije bila pripremljena za operacije na terenu. Da smo u to vreme imali žandarmeriju ili nešto slično Kosovskom odredu koji je napravljen kada je već sve bilo gotovo imali bismo daleko operativnije i sposobnije snage koje bi znale šta da rade na terenu. Oni su ovako dobili operativne snage sa kojima nisu znali šta da rade, niti su one bile obučene za delovanje na terenu.“
U tom smislu, formiranje i upotreba Združenih snaga bezbednosti koje su od sredine marta do početka juna ove godine preuzele kontrolu nad Kopnenom zonom bezbednosti predstavlja (mirnu) žandarmerijsku operaciju. Ta činjenica, međutim, ne otklanja pomenute nedoumice oko ideje i zamisli obnove srpske žandarmerije onako kako su saopštene javnosti. Bogdanović kaže da u tome ima izvesnog romantizma pa se na reč žandarm (a ne „đandar“, kako se izrazio ministar policije) odmah zamišljaju čizme, šapke, rese, sablje i sjajne uniforme. „Ovo je ipak XXI vek“, kaže Branko Bogdanović, „treba da napravimo jednu savremenu, moderno obučavanu i obučenu formaciju… A ne da problem bude hoćemo li im natući šajkače, navući visoke čizme i obući zelene uniforme.“ Naziv žandarmerija nosi negativne konotacije, ali i PJP („pi-džej-pi“), SAJ ili JSO – gotovo jedinstven slučaj da državna služba bezbednosti raspolaže oružanom formacijom – proizvodi iste efekte. Već samo „čišenje“, reorganizacija, medijska promocija, obuka, opremanje i razvoj žandarmerije zahtevaju velika sredstva, rad i – ono čega, čini se, najmanje ima – strpljenja.
Pozitivni efekti, bez obzira na naziv specijalnih vojno-policijskih formacija, mogu biti veliki: iskustva evropskih zemalja i posebno francuske žandarmerije na to jasno upućuju, kao i ovdašnja iskustva sa mnogobrojnim vojnim, policijskim, paravojnim i parapolicijskim, da dobrovoljačke i ostale garde i zverinjak njihovih imena ne pominjemo.
U Srbiji koreni policije, u pravom smislu reči policije, nastaju u vreme Prvog srpskog ustanka, delom ugledanjem na Austriju, delom na Rusiju. Narodna vojska, knežina, u isto vreme bila je i vojska i organ javnog reda i mira. Panduri, bećari i narodna vojska u miru predstavljaju represivne organe u službi vojvode ili magistrata, odnosno sudova osnovanih već 1804. i 1805. godine. Sada je poznata i priča o postavljenju ministra unutrašnjih dela Jakova Nenadovića 1811. godine: Karađorđe je imao opoziciju i on ju je praktično kupio tim ministarskim foteljama koje nisu predstavljale ništa u lokalnim okvirima, ali su značile dosta u smislu državotvornosti. Od vladavine Miloša Obrenovića do danas traje latentni sukob, preplitanje vojske i policije. Nikada nismo uspeli da napravimo oštru granicu između vojske i policije. Razlog je vrlo jednostavan: kao turski vazal, Miloš nije mogao da ima regularnu vojsku, pa je pristupio formiranju jedinica pandura konačkih i pandura opštih. Opšti panduri su organi javne bezbednosti od šireg značaja; panduri konački bili su lična garda. Međutim, on je išao i dalje, pa je pandure opšte kasnije proglasio soldatima i vojacima, ali se sve do 1861. za regularnu vojsku govori da je formirana „radi očuvanja vnutrešnjeg reda i mira u zemlji“. Bataljon regulaša ili regularne vojske u minimalnom broju služi kao neka vrsta učebnog bataljona za pripremu oficirskog kadra narodne vojske, ali je u suštini, sam po sebi, vojno-policijska institucija koja garantuje unutrašnji red i poredak i, kako bi se reklo, zaštitu ustavnog poretka, lika i dela knjaza Miloša.
Te dvojnosti vojske i policije nikada nismo uspeli da se oslobodimo. I milicija posle Drugog svetskog rata zadržava tendenciju neke poluvojne formacije koja bi trebalo da garantuje javni red i mir. Žandarmerija je na osnovu zakona o njenom ustrojstvu nastala u trenutku kada je Beograd stekao potpunu autonomiju – i, što je vrlo bitno, imao je sve do promena 1990-91. godine, sve do tog trenutka Beograd je imao svoju policiju sa potpuno razrađenom strukturom i autonomijom delovanja. Vraćam se na osnivanje žandarmerije. Ona je ukazom knjaza Mihajla 1861. osnovana da rešava probleme unutrašnjeg reda i mira u Beogradu. Imala je 120 ljudi sa posebnom uniformom, posebnim naoružanjem i zadatkom održavanja javnog reda i mira u gradu. Po nekim podelama, to bi bila policijska žandarmerija. Taj potez spasao je Beograd 1862. u vreme događaja kod Čukur česme i turskog bombardovanja Beograda: ta četa je bila jedina organizovana i naoružana formacija sposobna da se suprotstavi Turcima. Sve ostalo je prilično zatajilo: stajaća vojska pojavila se tek posle dva dana, a narodna vojska pojavila se kada je već sve bilo gotovo. Posle pogibije knjaza Mihajla žandarmerija nije razvijana van Beograda, ostalo je dvojstvo: beogradska žandarmerijska četa u gradu i panduri pri sudovima i sreskim načelstvima, zaduženi za održavanje javnog reda i mira. Sve do 1918. godine nije jasno razlučena sudska, zakonodavna i izvršna vlast, a panduri su imali i neka sudska ovlašćenja, osim čisto policijskih.
Kakav je bio značaj beogradske žandarmerije pokazuje i primer odbrane grada 1915. godine. Major Gavrilović brani Beograd s dve čete 10. puka, jednom grupom sremskih dobrovoljaca i beogradskom žandarmerijom. Svoj čuveni govor pred juriš održao je, u suštini, žandarmima. Računa se da je tada gotovo dve trećine beogradske žandarmerije izginulo. U opisu Đorđa Roša, koji je sutradan prošetao od Botaničke bašte do Đačkog kupališta, zabeleženo je: „Sve se plavi od žandarmerijskih uniformi.“ Žandarmerija nikada nije nosila klasičnu vojnu uniformu ni šajkaču koju je 1909. uvela vojska, niti SMB uniformu jer se nije smatrala operativnom vojskom. Ona je sve vreme zadržala stari tip tamnoplave uniforme i to jeste neka naša tradicija – i policija i žandarmerija sve vreme, od nastanka 1861. do danas, zadržava tamnoplavu boju kao svoju.
Žandarmerija (gendarmerie, od fr. gens d’armes) je oružana formacija za održavanje poretka, javnog reda i borbu protiv kriminala. Poreklo vuče od Gendarmerie nationale formirane u Francuskoj 1791. kao dela oružanih snaga sa zadatkom učvršćivanja revolucionarne vlasti. Po ugledu na Francusku, žandarmeriju uskoro uvode Prusija (Landgendarmerie, 1812), Italija (Corpo dei Carabinieri Reali, 1814), Austrija i Rusija (1815). U revolucionarnim zbivanjima i pobunama oko 1848. naglo raste broj žandarmerijskih jedinica i razvija se njihova teritorijalna organizacija.
U Rusiji je krajem XIX veka imala najšira ovlašćenja za hapšenja, progon i izručivanje državnih neprijatelja vojnim sudovima; leteće žandarmerijske odrede Austrougarska je formirala u BiH tokom Prvog svetskog rata (Gendarmerie–Streifkorps), u Hrvatskoj se žandarmerija zvala Kraljevsko madžarsko-hrvatsko-slavonska. Nemačka je posle 1918. godine pod firmom policijske žandarmerije (Landjäger) razvijala buduću vojsku; danas, smanjivanje vojnih snaga u okvirima Evropske unije i OEBS-a dovodi do srazmernog jačanja i širenja ovlašćenja žandarmerije. Zavisno od zemlje i okolnosti, nadležnosti žandarmerije i komande nad njom su različite, vojne ili policijske, organizacija teritorijalna i/ili mobilna, jedinice specijalizovane (prekomorske, vazdušne, mornaričke, itd.). Španskoj Guardia civil Federiko Garsija Lorka posvetio je srašne stihove „crni su im konji, crne potkovice. Na ogrtačima nose mrlje od voska i mastila… Gde prođu, naređuju ćutanje tamne gume i strah finog peska“.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
