Otpori i zabrane – Prilog istoriji:Zvončići slobode

Prelomni događaji koji su doveli do osnivanja Odbora bili su, najpre, hapšenje, a potom i suđenje beogradskoj šestorici (Vladimiru Mijanoviću, Miodragu Miliću, Dragomiru Olujiću, Pavlušku Imširoviću, Milanu Nikoliću i Gordanu Jovanoviću). U isto vreme u sarajevskom zatvoru štrajkuje glađu i Vojislav Šešelj, koji izdržava kaznu od osam godina robije.

Ćosić u „Piščevim zapisima“ beleži: „Obespokojavaju me ova hapšenja. Ona se neće zaustaviti na ovoj dvojici naših studenata i aktivista. A možda će udariti i na nas stare. Ljuba (Tadić, prim. a.) je ogorčen; zahteva da nešto preduzmemo. Naša intelektualna grupa saglasna je da treba javno da se branimo od represija vlasti.“

Stvoren je Humanitarni odbor koji je tražio oslobađanje iz zatvora Vladimira Mijanovića, Pavluška Imširovića i Milana Nikolića, koji u beogradskom zatvoru štrajkuju glađu. Prvi apel upućen „Predsedniku Predsedništva SFRJ – drugu Veselinu Đuranoviću“ i „Predsedniku Predsedništva SR Srbije – drugu Dušanu Čkrebiću“ potpisali su: Dobrica Ćosić, Tanasije Mladenović, Ljubomir Tadić i Nikola Milošević. Osim osnivača Humanitarnog odbora ovaj apel potpisali su i Taras Kermauner iz Ljubljane i Rudi Supek iz Zagreba, ali oni nisu postali članovi Odbora.

Ćosić tih dana beleži: „Kako da radim, kako da pišem, kad svakog časa zvoni telefon da mi jave neko zlo vlasti i nečiju nesreću… Trčim po gradu, ubeđujem ljude da se organizujemo i protestujemo. Sastanci, dogovori, očajavanje. Nemam ni tri sata dnevno slobodna za pisanje.“ Osmog novembra 1984, pred Većem beogradskog okružnog suda, kome je predsedavao sudija Zoran Stojković, (onaj što će kasnije biti ministar pravde), zamenik okružnog javnog tužioca Danilo Nanović pročitao je optužnicu protiv uhapšenih i time je počeo sudski „proces šestorici“.

Grupa intelektualaca je tada odlučila da pruži organizovan otpor represiji režima. Osnovan je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je prema nameri osnivača trebalo da deluje na teritoriji čitave Jugoslavije. Bio je to prvi komitet za odbranu građanskih i ljudskih prava u Jugoslaviji i jugoistočnoj Evropi.

Posle mnogih pripremnih razgovora, 10. novembra 1984. godine, Dobrica Ćosić, Taras Kermauner i Rudi Supek razaslali su pismo desetinama uglednih pisaca, umetnika i naučnika. Dogovoreno je da Supek i Kermauner u Zagrebu i Ljubljani organizuju svoje Odbore, koji će se ujediniti s beogradskim. Osnivači su nameravali da u Odboru bude što više akademika – „Da vlast ima veliku nevolju kada nas hapsi.“ Ćosić beleži da dobija podršku svih s kojima razgovara: „Osobito su borbeni Čavoški, Ljuba, Mihiz, Mića, Matija, Dragoslav, Mladen… Malo je akademika s kojima sam razgovarao i koji su odbili da budu članovi Odbora. Smučilo se svima. Misleći i časni ljudi žele promenu, žele reforme Jugoslavije, žele demokratiju, žele odlazak vladajućih nacionalnih i partokratskih oligarhija…

Sa Kostom Čavoškim, najhrabrijim i najvrednijim opozicionarom iz naše grupe, jakom i moralnom ličnošću i sposobnim pravnikom, pišem program delatnosti Odbora.“

Cele jeseni Dobrica Ćosić radi na osnivanju Odbora. I tad je, prema sopstvenim rečima, doživeo i pretposlednje razočaranje: „Hrvati i Slovenci, i to opozicionari, neće Jugoslaviju.“ O tome svedoče pisma koja se sada prvi put objavljuju. Svedoče i dnevnički zapisi Ćosića:

„Putovao sam u Zagreb na sastanak s potpisnicima pisma za osnivanje Odbora – Rudijem Supekom i Tarasom Kermaunerom. Rudi nam je rezignirano rekao da u Zagrebu ne postoji niko sem njega ko je spreman da učestvuje u radu Odbora. „Hrvatski intelektualci su toliko preplašeni da samo na ulici smeju da razgovaraju sa mnom o toj ideji. I na ulici oni šapuću i brzo okončavaju taj razgovor. Pred vama želim da budem iskren: Hrvati neće ništa sa Srbima i za Jugoslaviju.“

A Taras mi je rekao da je dobio pristanak trinaest ljubljanskih intelektualaca. Ali niko od njih neće u jugoslovenski Odbor. „Spremni smo da podržimo vaše beogradske akcije. Ali nećemo u jedan jedinstven komitet.“

Nisam pristao na takvu slovenačku saradnju i Rudijevu spremnost da jedini iz Zagreba bude član Odbora. Rekao sam im da ćemo mi u Beogradu osnovati Odbor od dvadesetak članova, koji će delovati na prostoru čitave Jugoslavije.

Rudi i njegova Vesna odveli su nas na zagorski ručak u neku krčmu. Sva trojica smo bili neraspoloženi. Posle ručka, Taras i ja krenuli smo ka železničkoj stanici. Usput smo svraćali u bifea i pili vino. I propisno smo se natreskali. Bili smo poraženi slomom jugoslovenstva i u nama, opozicionarima.

Na peronu, Taras me je zagrlio i pijano zabrundao: ‘Propala je Jugoslavija, Dobrica! Svršeno je s Jugoslavijom, Dobrica!’

Svršeno je s jugoslovenstvom, i na ‘desnici’ i na ‘levici’. I u vlasti i u opoziciji…“

Po povratku u Beograd „prijateljima koji su pristali da uđu u Odbor ispričao sam šta se dogodilo u Zagrebu. Malo ih je razočaranih; većina je samo zabrinuta. Mihiz i Mića su se obradovali kraju naše iluzije o jugoslovenstvu. Jednodušno i čvrsto odlučili smo da se borimo sami.

Ipak se nekako uspelo: organizovali smo Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Trinaestorica su iz Srpske akademije nauka i umetnosti. Odbor će da radi u ateljeu Miće Popovića, u potkrovlju Akademije, a ja ću predsedavati. Sastav Odbora je skoro idealan.“

Kosta Čavoški precizira da je „jedan od retkih zagrebačkih intelektualaca koji se bez rezerve solidarisao sa načelima i ciljevima Odbora bio Lino Veljak“.

Ćosić kaže da je njegov glavni cilj bio da „Odbor bude istinski pluralistički forum srpske inteligencije, u kome će biti zastupljen čitav spektar današnjih ideoloških shvatanja, a koje će da ujedinjuje borba za osnovno ljudsko i demokratsko pravo: slobodu misli i govora“.

Čavoški u svom pogovoru odaje posebno priznanje Ćosiću za „promišljen i razuman“ izbor članova: „Umesto da bira samo one koji su već do tada bili poznati, pa i ozloglašeni disidenti i opozicionari ili javno obeleženi nacionalisti, on je nastojao da uključi što veći broj do tada neosporavanih u javnosti, inače izuzetno poznatih i uglednih intelektualaca. Tako se među članovima Odbora našlo čak trinaest članova Srpske akademije nauka i umetnosti, od koji su samo Mihailo Marković, Ljubomir Tadić i sam Dobrica Ćosić bili, sa stanovišta zvanične politike, veoma osporavane ličnosti, dok svi ostali akademici, članovi Odbora, po pravilu nisu do tada ulazili u tekuće političke okršaje ili su to činili veoma retko. Predstavi o političkoj uravnoteženosti i nepristrasnosti Odbora posebno su doprineli Gojko Nikoliš, španski borac i general-pukovnik u penziji, i Andrija Gams, ratni zarobljenik u Osnabriku i ugledni profesor prava.“

Prema osnivačkom dokumentu, članovi Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja su:

Dimitrije Bogdanović, Matija Bećković, Ivan Janković, Neca Jovanov,

Mihailo Marković, Andrija Gams, Nikola Milošević, Borislav Mihajlović, Dragoslav Mihailović, Tanasije Mladenović, Predrag Palavestra, Mića Popović, Radovan Samardžić, Dragoslav Srejović, Mladen Srbinović, Ljubomir Tadić, Dobrica Ćosić i Kosta Čavoški

Kasnije je među svoje članove Odbor uključio i Zagorku Golubović (1987), Vesnu Pešić (1988) i Enrika Josifa (1989). Jedini koji je dao ostavku u Odboru bio je Nikola Milošević (maja 1988).

Na samom početku rada utvrđeno je načelo da će on uzimati u zaštitu sve one kojima je ugrožena sloboda mišljenja i izražavanja, izuzev samih članova Odbora. Čavoški kaže da „nijedan član Odbora, tokom pet godina njegovog javnog delovanja, nikada nije imao neke veće neprijatnosti sa policijom, formalnim progonom i sudom“.

Prema svedočenju Čavoškog, od svih saopštenja (121) najveći broj je napisao upravo Čavoški: „Od preko sto napisao sam 80, ostala su pisali Ćosić, Ivan Janković i poneko Vojislav Koštunica.“

Analiza saopštenja koje je uradio Kosta Čavoški pokazuje da je delikt mišljenja, sankcionisan članom 133 stava I Krivičnog zakona, to jest delo neprijateljske propagande, bilo delo zbog kojeg je krivično gonjen, osuđen i utamničen najveći broj lica koje je ovaj Odbor uzimao u zaštitu.

Po njegovim rečima, „možda najveće poražavajuće iznenađenje s kojim smo se tokom svog petogodišnjeg delovanja suočili bila je zloupotreba psihijatrije u političke svrhe“. Ali, „upravo je u toj stvari Odbor doživeo neočekivani uspeh. Saopštenje je u javnosti izazvalo veliko zaprepašćenje pošto mnogi nisu znali kako se i zbog čega u političkim slučajevima izriče ta mera bezbednosti, dok su se oni koji su to dobro znali – psihijatri, tužioci i sudije – i dalje pravili nevešti. Koliko je nama poznato, posle tog saopštenja u slučajevima političkih verbalnih krivičnih dela takva mera bezbednosti više nije izricana. U međuvremenu mi je pošlo za rukom da o tome razgovaram sa Kirom Gligorovim, čiji je ugled povredio Milisav Živanović. Gligorov, koji je već od sina Vladimira čuo šta je posredi, odmah mi je rekao da uopšte nije znao da zbog povrede njegovog ugleda neko robija u zatvorskoj bolnici. Ja sam mu hitro uzvratio: ‘Ako niste znali, sada znate.’ I zaista, Milisav Živanović je ubrzo pušten na slobodu, u čemu je Kiro Gligorov sigurno imao udela.“

Uskraćivanje putne isprave i oduzimanje državljanstva bila je jedna od kazni kojom su kažnjavani i šikanirani politički protivnici. Disidentu Mihajlu Mihajlovu, koji je šezdesetih godina kažnjen zatvorom zbog delikta mišljenja, oduzeto je državljanstvo jer, prema obrazloženju te odluke, „svojim radom u inostranstvu nanosi štetu međunarodnim i drugim interesima Jugoslavije, jer pripada organizacijama čije su aktivnosti usmjerene protiv ustavnog poretka Jugoslavije“.

Iako se Odbor najčešće oglašavao povodom pojedinačnog stradanja za izrečenu reč i misao, uvek je nastojao da mu ti pojedinačni slučajevi nasilja i progona budu samo povod za opštije upozorenje. Takva prilika ukazala se u oktobru 1985. godine kada je 2016 Srba sa Kosova i Metohije uputilo skupštinama Srbije i Jugoslavije peticiju, kojoj su se kasnije pridružile hiljade novih potpisnika, da bi ih krajem februara 1986. godine bilo čak 40.000.

Odbor je rešio da po tom pitanju učini sve što je tada bilo u njegovoj moći. O tome Čavoški piše: „Najpre je Matija Bećković, koji je bio najrečitiji među nama, sastavio opsežnu predstavku vrhovnim organima SFRJ i SR Srbije.

Odmah potom zaključili smo da to nije dovoljno, nego da našu predstavku treba ponuditi većem broju uglednih ljudi onoga vremena da je svojim potpisom podrže. Pre toga je unekoliko izmenjena i dopunjena, pored ostalog, i time što je dugogodišnji progon Srba sa Kosova i Metohije kvalifikovan kao genocid. Potom je u dva navrata ovaj spisak dopunjavan, da bi na kraju bilo ukupno 270 potpisnika.“

In memoriam: Svetozar Stojanović, filozof

Umro je filozof, humanista i etičar međunarodne reputacije Svetozar Stojanović, profesor Beogradskog univerziteta, gde je i diplomirao 1955. godine, doktorirao 1962, postao profesor, bio suspendovan 1974. godine, odstranjen „Odlukom o stavljanju na raspolaganje pojedinih nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta“, lex specialisom koji je Skupština Srbije donela 28. januara 1975. To je redak slučaj kada se zakon odnosi samo na konkretne ljude.

Zajedno sa sedam drugih profesora tada odstranjenih iz nastave zbog disidentske delatnosti, tzv. Praxis-grupe, prebačen je u Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka. Od 1981. godine on je bio naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, a kasnije i direktor te institucije, sve do odlaska u penziju. Na fakultet je vraćen tek početkom devedesetih godina.

U javnom životu tadašnje SFRJ bilo je zapažen i njegov istup kao sudskog veštaka u tzv. tuzlanskom procesu iz 1971. godine, koji je vodio ondašnji sudija Ilija Radulović (Vuk Drašković je opisao taj slučaj u svom romanu Sudija). Tada je, na osnovu magnetofonske trake i verbalnih provokacija, protiv Nebojše Ivkovića pokrenut postupak za uvredu predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Sudija Radulović bio je prvi sudija koji je zatražio mišljenje profesora etike da li je uopšte dozvoljeno saslušati tajno snimljenu traku kao dokazni materijal, kao i da li tajno snimljeni razgovor može biti povod za tužbu. Svetozar Stojanović je tada kao sudski veštak zaključio da je to nedopustiv i nedoličan čin koji bi proizveo dalekosežne negativne društveno-istorijske posledice.

Svetozar Stojanović je rođen u Kragujevcu 1931. godine u trgovačkoj porodici, a u tom gradu je imao prvi dodir s javnom rečju – bio je jedan od urednika „Svetlosti“. Po dolasku u Beograd na studije urednik je lista „Student“; potom, šezdesetih godina prošlog veka, pokretač i glavni i odgovorni urednik nove serije „Gledišta“, zatim glavni urednik časopisa „Filozofija“, potom (1964–1974) član redakcije „Praxis“ u Zagrebu i Saveta Korčulanske filozofske škole.

Bio je glavni i odgovorni urednik časopisa „Praxis International“, u Oksfordu, u Velikoj Britaniji (1987–1990). Stojanović je bio i kopredsednik Međunarodne humanističke i etičke unije (1985–1987). Bio je član Upravnog odbora Kompanije Politika, član Saveta Republičke radiodifuzne agencije.

Od 15. juna 1992. do 31. maja 1993. godine bio je specijalni savetnik i vođa savetničkog tima tadašnjeg predsednika SRJ Dobrice Ćosića.

Bio je član Komisije za istinu i pomirenje, koju je imenovao Predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica.

Lično je bio veoma razložan, blagorodan i taktičan čovek, koji svojom moralnošću nije mahao kao zastavom.

M. M.