Novogodišnji broj „Vremena“
Đuričko za „Vreme“: Solidarnost će nas jedino držati
Mladi ljudi traže da „životi budu važniji od korupcije, a vladajuća partija na to šalje svoje batinaše“, kaže glumac Nikola Đuričko
Kad Zdravičar reče, Dragi slušaoci, gledaoci koji ste došli iz okolnih mesta, velike daljine, dobro došli na naše planine, Onaj što animir’o sve postroji, i sve krenu uzbrdo na to oštrenje i košenje
Vele da je Kosidba na Rajcu – izvor, turistički časopis koji afirmiše te lepote – jedna od najstarijih, a svakako i najuspešnijih manifestacija u Srbiji. Još vele da je, pre koju godinu, zvanično i od koga treba, Kosidba proglašena za najuspešniju tradicionalnu manifestaciju. Ove godine, na to lice mesta, rekli da to najveća manifestacija u svom rangu na svetu, da to svetsko finale pobednika svih kosidbi. Izgleda da svakom napredovanju Kosidbe nema kraja, kako prenela naša napredna štampa, Danci, kojih bilo, i to sa zastavom, najavili da će na sledeću, jubilarnu i 40. Kosidbu, pozvati Dansku kraljicu, jer će sledeće godine i ona proslaviti 40 godina svog kraljevstvovanja.
POZITIVAN RAST: Dakle, planina Rajac, nedaleko Ljiga. Da se skrati, Ibarskom magistralom, posle Ljiga desno, pa uzbrdo. Na licu mesta asvaltni put, uz put šatre i tezge, s donje strane, ispod jednog odmarališta, bina, tu svega i ostalog kol’ko treba, učesnika, posetilaca. Na bini umetnik Milenko Pavlov, profesionalno radi pos’o, pozdravlja, najavljuje, animira, u dve reči, pravi umetnik. Na binu izađe muška grupa pevača, viknuše, Oj kosači, gde ćemo na mobu/ Il’ na Rajac, il’ na Dobru vodu… Otkuj kosu, i naoštri dobro… Voditelj nastavi da animira i pozdravlja, predstavi žiri, žiri reče da se ocenjuju brzina i kvalitet otkosa, mešovita grupa pevača viknu, Oj oblače, nemoj na kosače, i viknu, Nema ‘leba bez motike… Voditelj komandova da svi kosci stanu pred binu, svi kosci stadoše pred binu, jedan uze 39. puta otkuje kosu, glumac Pavlov stade broji, kad izbroja do 39, reč dade predsedniku opštine Ljig koji se preziva Maksimović.
Predsednik opštine koji se preziva Maksimović – i koji, vele, bio socijalista, bio Grupa građana, bio Veljina Nova Srbija, i koji, opet vele, merači novu partiju – kako treba stade i kako treba reče, Dobar dan i dobro došli na rajsku planinu… Onda kako treba, lepo i napamet, još reče, Ovom prilikom pozivam g. Stojana Arizanovića, pomoćnika ministra u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, koji je zadužen za turizam, da otvori 39. Kosidbu na Rajcu. Lepo i kako treba se reče i g. Arizanović, Dame i gospodo, prijatelji Rajca, veliko mi je zadovoljstvo da mogu da vas pozdravim u ime Ministarstva, i svoje lično ime… Ministarstvo od 2007, za Kosidbu i slične manifestacije u Ljigu, bespovratno dodelilo 8,5 miliona dinara… Zahvaljujući ovoj i sličnim manifestacijama u Srbiji mi ove godine beležimo pozitivan rast turističkog prometa, to omogućava da Srbija zauzme što bolje mesto na turističkoj karti Evrope i sveta…
Predsednik što se preziva Maksimović čestita govorniku, stupi zdravičar Milojko, koji po reakcijama publike daleko nadmaši prethodnike, Dragi narode, pomaže vam Bog. U ime gospoda Boga i svih gledalaca koji su došli, i svete današnje nedelje, oprosti nam Bože, jer jedino 39, Kosidba odvija se u nedelju, najveći praznik u sedmici. Dragi slušaoci, gledaoci koji ste došli iz okolnih mesta, velike daljine, dobro došli na naše planine, da vidite na Rajcu Spomenik kaplara, na Ravnoj gori Srpskog đenerala, na vrh Rajca sunce sija, živela nam Šumadija, i okolna sela i Srbija cela…
Svi, sa sve šeširi i kape, ko u narodnoj nošnji ko u civilu, sa zastavu Norveške, ili će pre biti Danske, otresoše kolce, Animator što sve animir’o komandova, svi u defile, pa uzbrdo. Sve krenu uzbrdo. A do to uzbrdo, i uz taj put, pod te šatre, pije se kafa, jede se meso. Ima šatra „Orlovo gnezdo“ ‘de mesa k’o drva, i ima dupla šatra gde peva Vendi, ima slika, pevačica sa ‘volike sise. Pod tu šatru duplu, pevačica, u neku kuvarica uniformu, samo trese, Bele rade, bele rade… Preko puta ima jedan sa tu tezgu sa muziku, šešir, Srbija majica, na leđima ispisana himna, samo u sevdah širi ruke i sevdalinke bol boluje nikom ne kazuje pjeva. A od prekoputa od prekoputa Čičin vajat. Šta je to, to je objekat sa roštilj, jedan mesi, jedna peče, a iza njih, na plastika ciradi, ‘voliko veliki i odštampani likovi Karađorđa, Miloša, đenerala Draže, kralja Petra I… Šta još ima na te tezge uz put, ima svega, ima plave i plastične fangle.
TETOVIRATA UMETNICA: A gore, na sam vrh, gde te livade, u toku revijalno košenje, trubači sviraju, kosci u narodnu nošnju kose. A umetnik Pavlov, preko zvučnici, sve prenosi, Ajmo polako, svako svog nek’ bodri, ajmo malo uz muziku… To revijalno košenje, sa muziku, svako malo okrepljenje iz vrčevi, uze traje, što dade priliku novinarima, koji’ stig’o pun autobus, da to sve snime i islikaju. Kosci su i dalje zamahivali, umetnik Pavlov objavi da se traži ključ od „juga“, nastavi umetnički sve animira, Peca Milo, i upeca zlatnu ribicu, skine je sa udice i baci u Moraču, ribica stade pliva, pa pita, A tri želje, a Milo će, Reci što ti treba…
Bi još te animacije i druge zajebancije, kosci sa kosama, spremni za takmičenje, stadoše uz pantljikom oivičenu parcelu. Animator objasni da svako kosi površinu 20 puta 5 metara, reče šta se boduje, pročita imena 20 takmičara, Pljevlja, Mrkonjić grad, Strumica, bi i Slovenac. Takmičari izvukoše brojeve parcela koje će kositi, stadoše u raskoračni stav, svi u bele čakšire, sa belegijom za pojasom, uzeše masate svijetlo oruđe. Opet ponoviše pravila, brzina i kvalitet otkosa, sudije se rasporediše, takmičari odmeriše šta treba kose, trava izrasla, po njoj ljubičasto, belo, drugo cveće.
Jopet se javi gospodin Umetnik, stade umetnički broji od deset, pa unazad, stiže do jedan, stiže do nula, sevnuše kose, Umetnik se nastavi, Ajmo kosci, ajmo publiko, svako za svoga. Pljevaljac Kotlaja, visok pa krupan, prvi istera polovinu svoje parcele, vrati se, dok drugi ni na polovini, pobednički diže kosu. Ostali učesnici su završavali košenje, Umetnik je još bodrio, Ajmo kosci, autobus novinara se dade u veliki pos’o, Blažo Kotlaja stade pred kameru, novinarku RTS-a. Držeć’ kosu kako treba, kako treba reče, Pozdrav gledaocima RTS-a. Onda novinarka uze pita, a Blažo sve odgovara, Koliko se dugo bavite košenjem, Otkad znam za sebe. Bi i pitanje, Šta znači biti dobar kosac, bi i odgovor, Za kvalitet mora dobra kosa da bude, i dobra veština. Još, pitan, reče, Blažo Kotlaja, deveti put učestvuje, i ranije pobeđiv’o…
Reporter se reporterski odmače, uze gleda po taj vazdan svet, uslika dvoje koji se spremili ko za manifestaciju, on sa brkovi, svečanu šajkaču, dva reda vezenog cveća na belu košulju, a ona, ona isto tako svečana. Rekoše da od Milanovca, gornjeg, došli ko svake godine, on, k’o muško, upita, ‘Oće li to sutra biti u novine. Reporter reče šta treba, krenu sa tu gužvu nizbrdo. A gužva velika, narod telefonom javlja da ‘vako nikad nije bilo, ‘iljade, deset ‘iljada ljudi. Sve to zaždilo nizbrdo, ima i da se pogubilo, samo čuješ, Gde su, samo čuješ, Otišli su pravo… Kad se siđe odakle se pošlo, do onu binu, tu pod šatru ručak za učesnici, gosti, novinara autobus. Svadbarski kupus i jagnje pečenje, ali ko na mobi, što si do’vatio, do’vatio si. Onaj predsednik što se preziva Maksimović, i Onaj iz Ministarstva Arizanović, jok tude i pod šatru, oni u ‘ladovini bašte obližnjeg odmarališta, sve do’vataju polako i redno, i sve ujedinjeno analiziraju dalje uspehe i razvoj srbijanski’ regiona.
Kako bilo, narod prileg’o na padini iznad bine, divani i peva, gore, uz put, one šatre rade pos’o. Pod jednu peva Tunja, Nije mi važno šta pričaju ljudi/ jer veoma često kraj mene se budi… Narod se uzod’o, vazdan ti’ šatri, pred onom gde mesa ko drva, jedan, sa Srbija majicu, noseći kesicu kokica, uz’o nešto raspitiva. Samo raspitiva, meso ne dojita. A najveća gužva pred šatru gde slika Vendi, koja u mnogo crvenu i sve tako dekoltiranu haljinu. A unutra, mora da je ta sa slike, u neku pirgavu suknjicu i istu tak’u majicu na bretele, ruse farbane kose, sa zlatan krstić i minđuše što vise, samo čini, Aaa, Aaa, samo čini, Komšinice, komšijeee… Slabo pod šatru, al’ ima, al’ će bude, a Umetnica, koja iznad zadnjeg dela, pa pozadi, beše tetovirata, se pope na stolicu, do’vati šipku od šatre, pa stade da se guzi i samo čini, Tako jeee… pa sve tako nastavi da gimnastiči, jedan u prolazu ko da reče, Kak’a je ko drogirata, i ponavlja Lepa Maro, lepa Marooo… Krenemo dalje, narod je i dalje opsed’o Vendi šatru, ispod koje se čulo Razvuci me u lenju pitu… ružama se kiti…
A dole, na padinu, pred onu zvaničnu binu, ček’o se nastavak programa, to proglašenje pobednika i sve drugo što sledi. Umetnik Pavlov se baš koncentris’o pred nastavak nastupa, prisutni uzeše da se dovataju u jedno mnogo dobro i završno kolo.
Mladi ljudi traže da „životi budu važniji od korupcije, a vladajuća partija na to šalje svoje batinaše“, kaže glumac Nikola Đuričko
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandar Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve