Istorijsku kolonu Srba brodovlasnika predvodi major Miša Anastasijević, koga je knez Miloš Obrenović 1833. godine zvanično proglasio za „dunavskog kapetana“, pa je otuda u legendu ušao kao kapetan Miša. Naročitu slavu je stekao kada je sagradio „zdanije“ u kojem se i danas nalazi Beogradski univerzitet i 1863. godine poklonio ga „svom otačastvu“.
Rođen je u Poreču na Dunavu, 1803. godine. Knjigu je učio samo godinu dana, pa odmah postao učitelj drugoj deci u selu. Zatim se spremao za trgovinu, obrađivao vinograd, sekao drva, vukao lađe uz Đerdap, postao carinik, pa potom podrumar kod age Vula Dimitrijevića. Prvi veći novac stekao je trgujući jelenskim rogovima. Kada je tim dukatima kupio prvu lađu i počeo se baviti trgovinom solju u Rumuniji, a naročito kada se u toj trgovini uortačio sa presvetlim srpskim knjazom Milošem, te stekao svojevrstan monopol na uvoz soli u Srbiju – silno se obogatio. Smatra se da je sredinom XIX veka bio zakupac nekoliko rumunskih i mađarskih solana, da je imao pod nadnicom 1000 mornara i agenata na floti od 74 drvarice i u mreži od 23 „kamarašije“ (agencije) raspoređene od Beograda do Galaca, Brčkog, Nikopolja i Svištova. Procenjuje se da je na vrhuncu moći posedovao imanje vredno 18 miliona zlatnih dinara. Umro je u Bukureštu 1885. godine.
Na drugo mesto mogao bi se staviti prvi i doživotni predsednik i osnivač privilegovanog Srpskog brodarskog društva – Dimitrije Ćirković. Rođen je u Velikom Gradištu, 1843. godine, a veliku karijeru počeo je sitnom gvožđarskom trgovinom u Beogradu, da se brzo vine u Upravu Narodne banke i Beogradske zadruge. No, najviše je učinio za razvoj spomenutog Srpskog brodarskog društva, koje je formalno osnovano 1891. godine, a počelo je stvarno da radi 1893, kada mu je odobrena državna „naročita povlastica“ na 30 godina i koncesija na 90 godina. Posao je počet sa kraljevskim parobrodom „Deligrad“ i još jednim manjim brodom, a kada je Ćirković sklopio oči, u jesen 1911. godine, ova firma je imala 12 parobroda i 60 šlepova. Istina, ovo Društvo je po oslobođenju, 1918. godine, moglo da prebroji samo osam brodova i 36 šlepova (kapaciteta 18.509 bruto registarskih tona).
Najveći samostalni brodovlasnik Srbije između dva svetska rata bio je Živko Jovanović. Rodio se u Zemunu 1879. godine, gde je svršio i gimnaziju, a potom trgovačku školu u Beču. U brodarske poslove je ušao kod Vajsa u Budimpešti. Svoju brodarsku kompaniju osnovao je 1909. godine, a ona je postala poznata kada je pretvorena u Brodarsko i bagersko a.d. (sa čuvenom skraćenicom BIBAD). Već 1922. godine ono je imalo četiri parobroda-remorkera, tri bagera, veliki plovni elevator, pristanište, stovarište, dve električne dizalice, remontnu radionicu i 26 šlepova za prevoz žita i finije uvozne robe. Osnovao je Udruženje rečnih brodovlasnika u Beogradu „s vrlo plementim i lepim ciljevima (kako 1931. godine piše Mladen Đuričić, urednik „Brodara“) – da se obezbedi domaće rečno brodarstvo od navale starijeg i moćnijeg iz tuđine“. U tom udruženju među vodećima su bili Taško Naumović, Milan Zavađil, Dinko Pušić, Aca M. Krstić (kompanija Galeb) i Dimitrije Bogdanović.
Još niz naših dunavskih brodovlasnika ušao je u mornarske legende. Tu su kapetan Đaja (Božidar), kapetan famoznog motornjaka „Deligrad“ (otac poznatog profesora dr Ivana Đaje), zatim kapetan Steva (Jovanović) iz Itebeja, koji je zapovedao poznatim parobrodima „Car Nikola II“ i „Srbija“. I čuveni matematičar dr Mika Petrović (Alas) bio je brodovlasnik, komandovao je prvo parobrodom „Šaran“, pa potom nešto manjim „Karašom“. U Beogradu su u lučkim krugovima bili slavni kao istaknuti ovdašnji brodovlasnici i Čeh Jozef Blažek (kupio jahtu kraljice Drage Mašin) i Rus Dimitrije Vasiljević Sirotkin (pre izbeglištva bio veliki prevoznik na Volgi, a ovde mu je, za maler, izgoreo mali putnički parobrod „Volja“).
Srpskom brodarskom društvu, kao privilegovanom društvu (dakle, nekoj vrsti javnog preduzeća u privatnoj akcionarskoj svojini) 1919. godine pripojena je i državna rečna flota koju je Srbija dobila na ime ratnih reparacija od Austro-Ugarske i Nemačke. Ta stara rekvirirana rečna flota bila je veoma velika i sadržala je 83 broda, 575 šlepova i 38 pontona, pa je Beograd po broju plovila i tonaži, naizgled, postao sedište najmoćnije dunavske transportne sile. Veliku zaslugu za pridobijanje ove reparacije imao je engleski admiral Trubidž, sa svojim šefom štaba pukovnikom Stidom; obojica su pokazali velike simpatije za Srbiju.
Nova brodska aglomeracija u državno-privatnom vlasništvu, stvorena 1919. godine, koja je dobila naziv Brodarski sindikat Kraljevine SHS, a na čije je čelo postavljen poznati radikalski lider Raša Milošević, međutim, nije imala mnogo poslovne sreće, mada su kroz njenu upravu kasnije prošli mnogi sposobni kapetani i mnogi moćni političari (među njima i čuveni Milan Stojadinović). Dve trećine ovog velikog transportnog parka kasnije je potopljeno tokom Drugog svetskog rata.
U istoriji rečnog brodarstva, posle Drugog svetskog rata, najveći samoupravljači-brodovlasnici Srbije bili su zaposleni u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu – Beograd (JRB). Na primer, 1982. godine ovo društveno preduzeće imalo je 16 motornih tegljača, 17 motornih potiskivača, dva motorna tankera i oko 200 šlepova raznih vrsta.
Sve do pojave Zorana Drakulića, najveći rečni brodovlasnik, a Srbin (istina, katoličke vere), bio je Nikola Mihanović, rođen 1850. godine u okolini Dubrovnika, a umro 1929. u Buenos Ajresu. No, on je tu flotu stekao ne na Dunavu, nego na Rio de la Plati i ona je u okviru kompanije Argentina de Navigacion imala 150 parobroda, 12 motornih brodova i 186 šlepova – pa se u svoje vreme smatrala i najvećom rečnom flotom na svetu.
