Život u Priboju i okolini nije lak i siromaštvo uzima maha, pogotovo od kada je FAP (Fabrika automobila Priboj), od kojeg je većina živela, sa 7000 spao na nekoliko stotina radnika.
Ipak, obilazeći nedavno sela Kratovo, Jelaču, Raču, zaseok Đurčiće, Banju i Kalafate, video sam da su volja i trud jači od svega. Vredne žene rešile su da opstanu i pomognu svojim porodicama, prijavile su se na konkurs Zasad za budućnost i od Delta fondacije dobile plastenike i kopačice.
Tokom dva projekta dodeljeno je 14 plastenika za 14 porodica, i to većih, dimenzija 20 x 5,5 metara, i manjih od 12×5,5 metara.
Pantelija Stojić Panta iz Jelače priča mi da su ove godine fino prošli sa lukom, spanaćem, blitvom i zelenom salatom, da sada u drugoj turi beru krastavac, paradajz i papriku somborku, nakon čega sledi jesenja setva. Četiri generacije zajedno rade u plasteniku: baka, majka, snaja i unučići.
„Nekada smo suprug i ja radili u FAP u, a sada smo prešli na stočarstvo i poljoprivredu. Ranije smo živeli u gradu i bili vikendaši na selu, a 2002. smo se ovamo preselili. Paradajz petkom iznosimo na pribojsku pijacu, kao i sir i kajmak. To nije dovoljno za život, ali se uz stočarstvo nekako snađemo“, kaže Pantelija i iznosi nam urmašice i sladoled.
I Janja Džombić ima plastenik koji održava njena višečlana porodica, dok je ona više posvećena starim zanatima kroz sekciju koju vodi u udruženju. Njena deca su htela da se presele u Beograd, ali su nakon plastenika i malina koje su zasadili shvatili da je ipak bolje ostati u selu.
„Želimo da podržimo mlade žene i da ih u ovoj patrijarhalnoj sredini ekonomski osnažimo i ojačamo. Kada žena svojim radom doprinese porodici i donese svoj prihod, ona postaje važniji član. Naše članice heklaju, vezu, pletu, tkaju, prave kolače, pite i pogače, i sve ostalo što domaćice na selu i inače rade. Prisutne smo na sajmovima, a poenta je da zlatne ruke naših žena predstavimo i široj javnosti“, rekla mi je Janja koja živi na desetak metara od reke – granice sa Republikom Srpskom.
U Rači ugostila nas je Svetlana Trišević koja mi je na kapiji rekla da u njenom plasteniku nema nikakvog veštačkog đubriva niti pesticida, jedino stajnjak i voda.
„Prošle godine smo oborili rekord i obrali 800 kilograma paradajza, a ove će biti nekih 10 odsto manje. Sinovi žive sa nama i trudimo se da ih zadržimo na selu. Paradajz prodajemo direktno starim mušterijama, a ja pravim i kečap, koji sam izlagala na sajmu u Užicu“, objašnjava Svetlana.
„Gajimo i papriku somborku, šilju i ajvarušu“, nadovezuje se njen suprug.
Za Milenu Radović iz Đurčića pročulo se otkad joj je rodio žuti paradajz. I ona i suprug Milutin radili su kao metalski radnici u FAP u, a zatim su se preselili na selo. Kao i ostale članice udruženja „Sačuvajmo selo“, i Milena koristi samo koprivu i beli luk za prskanje povrća.
Kod nje sam probao žuti paradajz i pitu sa sirom, a nešto kasnije Mevlida Handabak dočekala nas je sa trpezom prepunom đakonija.
Ova svestrana žena pripremila nam je pitu sa mesom i krompirom i domaće kiselo mleko, ali i čuvenu situ – slatkiš od voća sličan pekmezu koji se dugo kuva i posle maže na hleb sa pavlakom. Sve što smo probali u ovoj porodici bilo je napravljeno od proizvoda sa imanja. Mevlida je majstor u organizaciji i ume pametno da iskoristi sve sastojke – od glavnog jela do kolača.
Sa suprugom Selimom, sinom Esadom i ćerkom Majdom obrađuje zemlju i plastenik koji je dobila pre nekoliko godina, odakle je ubrala i pokazala mi papriku na koju je izuzetno ponosna.
Porodica Handabak živi pored džamije Nurije, koja je otvorena 2008. godine, baš kad su se oni iz Sarajeva vratili u ovo selo.
Sve vreme kroz avanturu zvanu „putevima pribojskih sela“ vodila nas je i, kako se ne bismo izgubili, u automobilu navodila Malina Stanojević, predsednica udruženja „Sačuvajmo selo“ i žena koja već četiri godine motiviše i okuplja sve svoje članice iz ovog kraja Srbije.
„Reč je o višečlanim porodicama sa nezaposlenim članovima, a cilj nam je bio da zadržimo njihovu decu na selu i da ekonomski osnažimo žene. Beležimo sve rezultate i pišemo šta je proizvedeno u plastenicima. Prošle godine smo oborile rekord. Nijedna porodica nije imala manje povrća nego što je to projektom predviđeno“, priča Malina i dodaje da je posle radnog veka u FAP u, gde je 35 godina radila na gradilištu kao projektant i nadzornik u odeljenju elektroinstalacija, rešila da se vrati na selo.
„Davno sam otišla iz sela, ali ono nije iz mene. Po odlasku u penziju, okupila sam žene, osnovale smo udruženje i krenule u nove pobede i ideje. Zadovoljne smo uspehom sa plastenicima, a sledeći cilj nam je da krenemo u preradu povrća i proizvodnju zimnice i drugih proizvoda“, izjavila je Malina za Priče sa dušom i poklonila mi sirup od zove i sok od paradajza.
Cilj projekta Zasad za budućnost je da se ekonomski osnaži stanovništvo lošijeg materijalnog statusa, žene sa sela, proizvođači koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom ili pružaju podršku udruženjima koja zastupaju interese osoba sa invaliditetom.
Projekat sprovodi Delta fondacija i do sada je osnažila 12 socijalnih preduzeća i radno angažovala 165 ljudi.
tekst i fotografije preuzeti sa sajta www.pricesadusom.com
