Kada sam kod kuće vikendom, vreme uglavnom provodim čitajući nedeljnike. Čak i one koji izlaze sredinom nedelje, jer jednostavno samo tada za to imam vremena. Pre nekoliko nedelja konstatovala sam da mi Stojanovi tekstovi i posle dve godine od njegove smrti i dalje izrazito nedostaju. Nedostaju mi u ovim turbulentnim vremenima; a koja od naših vremena to nisu? Nedostaju mi zato jer nijedan drugi komentator ne ume da napiše tako britku a neostrašćenu dijagnozu stanja, ukaže na uskogrudost, glupost, sebičnost, ali povremeno i na pozitivne domete različitih aktera na našoj javnoj sceni, pre svega onih koji donose najznačajnije odluke za budućnost društva i države.
Nedostaju mi Stojanovi tekstovi i kada, s vremena na vreme, uspemo da uplovimo u nešto mirnije vode, jer upravo tada je Stojan imao malo više prostora za refleksije. A one su bile ozbiljne, osmišljene i angažovane, jer on je bio i posmatrač i analitičar i učesnik. Svi koji se bave zahtevnim i teškim poslom pisanja redovnih nedeljnih komentara znaju da je izuzetno iscrpljujuće nalaziti pravu temu svake nedelje. Možda je i Stojanu bilo teško, ali se to nije videlo iz njegovih tekstova. Jer, bili su to aktuelni komentari, ali istovremeno i hronika našeg vremena koja će opstati. Kada se čitalac ponekad vrati na te tekstove, tek tada se suoči sa svom složenošću i izazovnošću vremena koje živimo i shvati koliko su jednostrani i zaošijani tekstovi, koje često čitamo u našim glasilima, samo za kratkotrajnu upotrebu. Stojan je imao strast za svoj posao, ali je uspevao da sam ne bude ostrašćen. Iako je bio komentator britkog jezika, uvek je ostavljao prostor za upitnost. Nije imao potrebu da nas uveri da zna sve odgovore, niti je sebe doživljavao kao neprikosnovenog arbitra jedne jedine istine.
Sećam se situacije kada je jedna mala grupa nas početkom aprila 1999. odlučila da napiše otvoreno pismo svetskoj javnosti povodom NATO bombardovanja, osudivši kako bombardovanje tako i etničko čišćenje i zločine na Kosovu. Sastavljajući spisak dvadeset ljudi kojima smo želeli da se obratimo za potpis, na prvom mestu je bio Stojan Cerović, na dvadesetom Slavko Ćuruvija. Stojan je potpisao prvi, Slavko je ubijen pre nego što smo uspeli da porazgovaramo s njim. Iako nije bila naša izričita namera, nije slučajno da je spisak i počinjao i završavao s ovim izuzetnim novinarskim ličnostima. Jer ne samo da mediji igraju toliko važnu ulogu u vremenu u kojem živimo već su u našem propadanju, našim padovima i usponima bili često od zaista odlučujućeg značaja. Dok su jedni usavršavali govor mržnje i podaništva, drugi su dokazivali da je nemoguće graditi demokratiju i civilno društvo bez nezavisnih i odgovornih medija. Dok smo se zbog jednih stideli, drugi su nas ispunjavali ponosom. „Vreme“ je pripadalo onoj, nekada sasvim maloj ali postojanoj grupi medija koja je odigrala ogromnu ulogu u očuvanju i afirmaciji prostora slobode i pristojnosti u našoj zemlji Srbiji. Stojan Cerović je bio jedan od najpostojanijih i najautentičnijih stubova te grupe. Zato se njegov prerani odlazak tako bolno oseća ne samo u njegovoj porodici i među prijateljima već i među onima koji ga nisu ni poznavali ali su ga redovno čitali, kojima je pomagao ne samo da bolje razumeju vreme u kojem žive već i da veruju i rade za demokratsku, evropsku budućnost svoje zemlje.
Komentari: Đorđe Zorić
Rekonstrukcija vlade i Branko Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica na svojim Telegram kanalima i Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
