Ostala je praznina

Kada sam kod kuće vikendom, vreme uglavnom provodim čitajući nedeljnike. Čak i one koji izlaze sredinom nedelje, jer jednostavno samo tada za to imam vremena. Pre nekoliko nedelja konstatovala sam da mi Stojanovi tekstovi i posle dve godine od njegove smrti i dalje izrazito nedostaju. Nedostaju mi u ovim turbulentnim vremenima; a koja od naših vremena to nisu? Nedostaju mi zato jer nijedan drugi komentator ne ume da napiše tako britku a neostrašćenu dijagnozu stanja, ukaže na uskogrudost, glupost, sebičnost, ali povremeno i na pozitivne domete različitih aktera na našoj javnoj sceni, pre svega onih koji donose najznačajnije odluke za budućnost društva i države.

Nedostaju mi Stojanovi tekstovi i kada, s vremena na vreme, uspemo da uplovimo u nešto mirnije vode, jer upravo tada je Stojan imao malo više prostora za refleksije. A one su bile ozbiljne, osmišljene i angažovane, jer on je bio i posmatrač i analitičar i učesnik. Svi koji se bave zahtevnim i teškim poslom pisanja redovnih nedeljnih komentara znaju da je izuzetno iscrpljujuće nalaziti pravu temu svake nedelje. Možda je i Stojanu bilo teško, ali se to nije videlo iz njegovih tekstova. Jer, bili su to aktuelni komentari, ali istovremeno i hronika našeg vremena koja će opstati. Kada se čitalac ponekad vrati na te tekstove, tek tada se suoči sa svom složenošću i izazovnošću vremena koje živimo i shvati koliko su jednostrani i zaošijani tekstovi, koje često čitamo u našim glasilima, samo za kratkotrajnu upotrebu. Stojan je imao strast za svoj posao, ali je uspevao da sam ne bude ostrašćen. Iako je bio komentator britkog jezika, uvek je ostavljao prostor za upitnost. Nije imao potrebu da nas uveri da zna sve odgovore, niti je sebe doživljavao kao neprikosnovenog arbitra jedne jedine istine.

Sećam se situacije kada je jedna mala grupa nas početkom aprila 1999. odlučila da napiše otvoreno pismo svetskoj javnosti povodom NATO bombardovanja, osudivši kako bombardovanje tako i etničko čišćenje i zločine na Kosovu. Sastavljajući spisak dvadeset ljudi kojima smo želeli da se obratimo za potpis, na prvom mestu je bio Stojan Cerović, na dvadesetom Slavko Ćuruvija. Stojan je potpisao prvi, Slavko je ubijen pre nego što smo uspeli da porazgovaramo s njim. Iako nije bila naša izričita namera, nije slučajno da je spisak i počinjao i završavao s ovim izuzetnim novinarskim ličnostima. Jer ne samo da mediji igraju toliko važnu ulogu u vremenu u kojem živimo već su u našem propadanju, našim padovima i usponima bili često od zaista odlučujućeg značaja. Dok su jedni usavršavali govor mržnje i podaništva, drugi su dokazivali da je nemoguće graditi demokratiju i civilno društvo bez nezavisnih i odgovornih medija. Dok smo se zbog jednih stideli, drugi su nas ispunjavali ponosom. „Vreme“ je pripadalo onoj, nekada sasvim maloj ali postojanoj grupi medija koja je odigrala ogromnu ulogu u očuvanju i afirmaciji prostora slobode i pristojnosti u našoj zemlji Srbiji. Stojan Cerović je bio jedan od najpostojanijih i najautentičnijih stubova te grupe. Zato se njegov prerani odlazak tako bolno oseća ne samo u njegovoj porodici i među prijateljima već i među onima koji ga nisu ni poznavali ali su ga redovno čitali, kojima je pomagao ne samo da bolje razumeju vreme u kojem žive već i da veruju i rade za demokratsku, evropsku budućnost svoje zemlje.