Kada sam kod kuće vikendom, vreme uglavnom provodim čitajući nedeljnike. Čak i one koji izlaze sredinom nedelje, jer jednostavno samo tada za to imam vremena. Pre nekoliko nedelja konstatovala sam da mi Stojanovi tekstovi i posle dve godine od njegove smrti i dalje izrazito nedostaju. Nedostaju mi u ovim turbulentnim vremenima; a koja od naših vremena to nisu? Nedostaju mi zato jer nijedan drugi komentator ne ume da napiše tako britku a neostrašćenu dijagnozu stanja, ukaže na uskogrudost, glupost, sebičnost, ali povremeno i na pozitivne domete različitih aktera na našoj javnoj sceni, pre svega onih koji donose najznačajnije odluke za budućnost društva i države.
Nedostaju mi Stojanovi tekstovi i kada, s vremena na vreme, uspemo da uplovimo u nešto mirnije vode, jer upravo tada je Stojan imao malo više prostora za refleksije. A one su bile ozbiljne, osmišljene i angažovane, jer on je bio i posmatrač i analitičar i učesnik. Svi koji se bave zahtevnim i teškim poslom pisanja redovnih nedeljnih komentara znaju da je izuzetno iscrpljujuće nalaziti pravu temu svake nedelje. Možda je i Stojanu bilo teško, ali se to nije videlo iz njegovih tekstova. Jer, bili su to aktuelni komentari, ali istovremeno i hronika našeg vremena koja će opstati. Kada se čitalac ponekad vrati na te tekstove, tek tada se suoči sa svom složenošću i izazovnošću vremena koje živimo i shvati koliko su jednostrani i zaošijani tekstovi, koje često čitamo u našim glasilima, samo za kratkotrajnu upotrebu. Stojan je imao strast za svoj posao, ali je uspevao da sam ne bude ostrašćen. Iako je bio komentator britkog jezika, uvek je ostavljao prostor za upitnost. Nije imao potrebu da nas uveri da zna sve odgovore, niti je sebe doživljavao kao neprikosnovenog arbitra jedne jedine istine.
Sećam se situacije kada je jedna mala grupa nas početkom aprila 1999. odlučila da napiše otvoreno pismo svetskoj javnosti povodom NATO bombardovanja, osudivši kako bombardovanje tako i etničko čišćenje i zločine na Kosovu. Sastavljajući spisak dvadeset ljudi kojima smo želeli da se obratimo za potpis, na prvom mestu je bio Stojan Cerović, na dvadesetom Slavko Ćuruvija. Stojan je potpisao prvi, Slavko je ubijen pre nego što smo uspeli da porazgovaramo s njim. Iako nije bila naša izričita namera, nije slučajno da je spisak i počinjao i završavao s ovim izuzetnim novinarskim ličnostima. Jer ne samo da mediji igraju toliko važnu ulogu u vremenu u kojem živimo već su u našem propadanju, našim padovima i usponima bili često od zaista odlučujućeg značaja. Dok su jedni usavršavali govor mržnje i podaništva, drugi su dokazivali da je nemoguće graditi demokratiju i civilno društvo bez nezavisnih i odgovornih medija. Dok smo se zbog jednih stideli, drugi su nas ispunjavali ponosom. „Vreme“ je pripadalo onoj, nekada sasvim maloj ali postojanoj grupi medija koja je odigrala ogromnu ulogu u očuvanju i afirmaciji prostora slobode i pristojnosti u našoj zemlji Srbiji. Stojan Cerović je bio jedan od najpostojanijih i najautentičnijih stubova te grupe. Zato se njegov prerani odlazak tako bolno oseća ne samo u njegovoj porodici i među prijateljima već i među onima koji ga nisu ni poznavali ali su ga redovno čitali, kojima je pomagao ne samo da bolje razumeju vreme u kojem žive već i da veruju i rade za demokratsku, evropsku budućnost svoje zemlje.
Komentari: Đorđe Zorić
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
