Pisac ovih redova je četiri godine bio neformalni izveštač (takoreći, „nezvanični distributer“) veselih i tragikomičnih dogodovština iz skupštinske klupe. Neki su te priloge na ovim stranicama čitali samo kao više ili manje zabavne skaske iz Narodne skupštine, mada bi se oni mogli tretirati i kao dokumentarni fragmenti kontinuiranog sunovrata i raspada političkog života u naprednoj Srbiji.
Teško je reći da li su tom sunovratu više doprinosili sami poslanici, svojim ponašanjem i nekompetencijom, da li skupštinsko rukovodstvo, da li javnost i mediji, ili izvršna vlast svojim potcenjivačkim odnosom… Ali smo, malo po malo, definitivno došli do faze sveopšte otupelosti i ravnodušnosti za sve što se u skupštini i oko nje zbiva. Štaviše, smeo bih se kladiti i zakleti da bi se među papirima koji pod imenom „predlog izmena i dopuna zakona“ cirkulišu skupštinom slobodno mogla ubaciti odredba da će, na primer, „biti streljani svi tamnooki narodni poslanici muškog pola, tekućeg skupštinskog saziva, stariji od 40 godina“ – i da to niko ne primeti?!
Ukoliko bi se oglasilo famozno zvonce sa stola predsedavajućeg, pomenuta odredba bi bila hladno izglasana, zajedno sa mnogim drugim o kojima visoki narodni predstavnici podjednako nemaju pojma, i bila bi primećena verovatno tek ukoliko bi došlo do pokušaja njene primene.
DRŽAVA BEZ SKUPŠTINE
Kao što sam već govorio, mnogi su saučestvovali u ovoj sistemskoj i sistematskoj degradaciji najviše državne institucije. Ali niko tako i toliko kao aktuelna politička garnitura. To nipodaštavanje ima različite oblike, aktere i rukavce. O mnogim od njih smo ovde već govorili. O načinu zakazivanja i vođenja sednica, desetinama „objedinjenih“ tačaka dnevnog reda bez ikakve veze i smisla, dvostrukim aršinima predsedavajućih i bahatom odnosu prema skupštinskoj manjini. O lažnim amandmanima, koji se podnose samo zato da bi se potrošilo vreme predviđeno za raspravu i opozicioni poslanici sprečili da dođu do reči itd.
No, konstitutivna sednica novog skupštinskog saziva dala je novi materijal ovom već ionako podebelom dosijeu. Ne. Nije reč o liku i delima novih narodnih poslanika, njihovim biografijama, garderobi i referencama. (Mada bi i o tome moglo razgovarati.) Baš kao i o načinu na koji su se, tj. posle kakvih izbora su se našli u skupštinskim klupama. Ali tema je nešto drugo. Konstitutivna sednica 12. skupštinskog saziva (izabranog na „krnjim“, korona-izborima 21. juna) održana je 3. avgusta, na samom isteku zakonskog roka za njeno konstituisanje. I na njoj su samo verifikovani mandati i položena zakletva – i ništa. Nije izabran predsednik skupštine. Nisu izabrani potpredsednici. Nisu konstituisana radna skupštinska tela. Ništa. Data je pauza koja, evo, i posle skoro mesec dana još uvek traje. I to kao da nikome ne smeta. Niti se ko brine, niti raspituje šta se zbiva sa najvažnijom institucijom u državi. I kakve su se to sile i teške dileme isprečile i sprečile da se skupština u kojoj nema opozicije niti bilo kakve neizvesnosti normalno konstituiše i izaberu njeni organi?
UVREDE KAO MANIR
A svega četiri godine ranije, 3. jula 2016. bilo je drukčije sve.
U užarenoj atmosferi, na ivici incidenta, koja je tokom čitavog dana vladala u skupštinskoj sali i koju su diktirali predstavnici skupštinske većine, negde oko 19 i 55, predsedavajući Dragoljub Mićunović, koji je kao najstariji poslanik vodio konstitutivnu sednicu 11. saziva, obratio se prisutnima (citiram prema stenogramu): „Gospodo narodni poslanici, radimo deset sati, od jutros u deset. A sada je osam sati. Imamo još 33 govornika i nekoliko ovlašćenih koji mogu da govore po pola sata. Prema tome, nastavak sednice zakazujem u ponedeljak, u 10 sati.“
Ono što, međutim, stenogram ne beleži, a i TV kamere su registrovale samo delimično, jeste cika i vriska iz onog dela sale u kojem sede poslanici SNS-a, a koji su, kao po komandi, „spontano“ krenuli ka stolu predsedavajućeg, zasipajući vremešnog Mićunovića salvama uvreda i psovki, među kojima se „đubre matoro“ i „ovo je puč“ mogu tretirati kao, maltene, još najblaže i „najpristojnije“. Posebno se isticao predsednik Poslaničkog kluba SNS Aleksandar Martinović, a među najglasnijima bile su i buduće zvezde tog skupštinskog saziva Atlagić i Rističević. U istom duhu i tonu, sutra i narednih dana, osvanuli su i naslovi u štampi bliskoj vladajućoj stranci („Skandal u skupštini“, „Pokušaj puča“, „Osramoćeni parlamentarizam“).
Kada se malo smirio, Martinović je na vanrednoj konferenciji za štampu izjavio da je predsedavajući Dragoljub Mićunović prekidom rasprave o izboru predsednika skupštine „učinio skandalozan potez, izvan svakog dobrog političkog običaja“. A Martinovićeva koleginica i potpredsednica SNS Marija Obradović izjavila je za RTS da je reč o „teškoj zloupotrebi funkcije predsedavajućeg“, te da se radi o „najsramotnijem i najbezobraznijem načinu predsedavanja“ zbog čega su – obratite pažnju – „izgubljena dva dana u važnom trenutku“.
Kao što se može i očekivati, zvanično saopštenje na sajtu Srpske napredne stranke bilo je još rečitije. „Lažni demokrata Dragoljub Mićunović, predsedavajući na današnjoj sednici novog saziva Skupštine Srbije, zloupotrebio je na najbrutalniji način svoju kratkotrajnu funkciju i naneo dugotrajnu sramotu srpskom parlamentarizmu“, kaže se u saopštenju SNS-a i dodaje da je „na taj način Demokratska stranka, još jednom, pokazala svoje pravo lice“.
„Predstavnici DS-a, bez ikakvog pravnog osnova i skandalozno kršeći Poslovnik o radu tokom cele današnje sednice, onako kako to samo lažne demokrate znaju, samovoljno, i na najbahatiji način, sprečili su izbor predsednika i potpredsednika Skupštine Srbije i dalji rad parlamenta, podsećajući građane na svoju staru praksu – urušavanja institucija“, stoji u ovom antologijskom saopštenju SNS, i poentira da su „ovim sramnim činom“ (odlaganja tj. prekida sednice od petka uveče za ponedeljak ujutro – prim. Đ.V.) „kažnjeni svi građani koji čekaju donošenje modernih zakona i dalji napredak Srbije“. I, na kraju (gotovo u stilu Ciceronovog „O tempora, o mores!“), ide lament i neverica nezasluženo anonimnog autora SNS-ovog saopštenja: „Neshvatljivo nam je da se bilo ko tako grčevito bori protiv rada Skupštine, čiji je jedini cilj donošenje zakona i koristi svim građanima.“
PRILOG ISTORIJI BEŠČAŠĆA
Dakle, da rezimiramo. Mićunovićevo odlaganje, posle celodnevne rasprave, konstitutivne sednice od petka za ponedeljak bilo je pre četiri godine kvalifikovano kao „skandal“, „državni udar“, „blokada skupštine“, „urušavanje institucija“, „sramota“, „kažnjavanje građana“ i „kočenje napretka Srbije“. A jednomesečna skupštinska „pauza“ – bez izbora predsednika i ostalih skupštinskih organa – pauza za koju niko ne zna zbog čega je data i ne pita da li će se i kada konstitutivna sednica nastaviti, nešto je normalno, razumljivo i rutinsko. I kako to da su se pre četiri godine, odlaganjem izbora predsednika i rukovodstva skupštine od petka za ponedeljak „gubila dva važna dana“ i „kažnjavali svi građani Srbije“, a sada se ne gubi mesec dana, ne kažnjavaju građani petnaest puta više, ne odlaže donošenje modernih zakona i ne ugrožava napredak Srbije?!
Nije ovo samo tek jedna bizarna epizoda i prilog istoriji naprednjačkih dvostrukih standarda, političke nedoslednosti i parlamentarnog beščašća. (Mada, naravno, jeste i sve to.) Ovo je pokazna vežba, takoreći, svojevrsan političko-antropološki eksperiment ispitivanja granica zdravog razuma i otpornosti ljudskog materijala, u svetu u kome je sve onako kako MI kažemo da jeste – bilo da je reč o Kosovu, epidemiji, ekonomskom napretku, zakonskim rokovima ili ustavnim stvarima. U pitanju je simptom uznapredovale „orvelovštine“, prošarane „diskretnim šarmom“ i šmekom balkanske krčme, primitivizma i bahatosti. Jer, „crno je belo“, „istina je laž“, a „sloboda ropstvo“. Poruka je: možemo kako hoćemo i kako nam se ćefne. A već i sam trud da se pruži kakav-takav argument, nešto obrazloži ili suvislo artikuliše doživljava se kao suvišan luksuz – a možda čak i kao znak slabosti.
Razume se da stanje sa skupštinom i demokratijom u Srbiji nije bilo bajno ni pre četiri godine (naprotiv!). Ali pogled na ovaj živopisan detalj i ove dve slike iz našeg skupštinskog života dobra je i plastična ilustracija koliko smo, u međuvremenu, u pogledu degradacije najznačajnije demokratske institucije u državi još dodatno „napredovali“. Pri čemu niko ne može sa sigurnošću reći dokle će taj i takav „napredak“ trajati. Ali je više nego jasno kako se i u čemu završava.
Autor je urednik NSPM i bivši narodni poslanik
