Osloboditi od ljudi i stvari

Sve je počelo u vreme kada je Kumodraž još bio daleka periferija Beograda, 1959. godine, a građevinsko preduzeće „Ratko Mitrović“ angažovano na izgradnji Vojnog instituta. Za potrebe gradnje preduzeće je od porodice Barjaktarević zakupilo parcelu na kojoj je sagradilo zgrade sa kancelarijama iz kojih je rukovođeno gradilištem. Parcela je bila zakupljena na godinu dana sa mogućnošću obnove zakupa. Po završetku gradnje „Ratko Mitrović“ je u zgrade uselio svoje radnike koji nisu imali stanove, nastavio da Barjaktarevićima plaća zakup za parcelu i to je trajalo do 2003. godine kada je „Ratko Mitrović“ prestao da plaća zakupninu.

„Više nismo imali novca za zakupninu jer se preduzeće nalazi u lošoj finansijskoj situaciji“, objašnjava Olga Mitić, pomoćnik generalnog direktora građevinskog preduzeća „Ratko Mitrović“ za pravno-personalne poslove, i dodaje da preduzeće nikada nije imalo prema ljudima koji tamo žive bilo kakvu zakonsku obavezu i da se može govoriti samo o moralnoj obavezi, „tim više jer su neki od naših radnika koji su tamo živeli u međuvremenu umrli i tamo sada žive njihova deca koje ne rade kod nas“.

Ipak, pošto je zakupac parcele bilo preduzeće „Ratko Mitrović“, ono je bilo tuženo i izgubilo je spor koji je protiv njega pokrenula porodica Barjaktarević. Presuda je glasila da preduzeće plati zaostalu zakupninu i vrati parcelu vlasnicima u prvobitnom stanju, što je značilo da zgrade koje su tamo sagrađene moraju biti srušene a oni koji tamo žive izbačeni na ulicu.

„Mi smo na sudu rekli da tamo žive ljudi koji nemaju gde da odu“, ističe Olga Mitić. Ona je kazala i da su o svemu obavestili i Opštinu Voždovac, na čijoj se teritoriji parcela nalazi. Na pitanje da li ima dokaz o tome da je opština bila obaveštena, ona je pokazala pismo iz opštine u kome piše da je predsednik opštine Goran Lukačević o svemu informisan i da ih moli da krajnje ozbiljno pokušaju da pronađu rešenje problema. Olga Mitić nije želela da komentariše ovo pismo i odbila je da dozvoli njegovo kopiranje sa obrazloženjem da ne želi da ljuti državne organe od kojih očekuje pomoć, dodajući da su se posle ovog odgovora oni obratili za pomoć i Narodnoj kancelariji predsednika Republike.

KLACKALICA: Odlazak u Vojvode Stepe 445a pokazao je da je na toj parceli tokom godina niklo čitavo malo naselje čiji žitelji žive skromno ali su spremni da se sami potrude oko stvari koje drugde građani dobijaju bez svog angažovanja, o čemu svedoči i postavljena klackalica poput one koja se viđa na dečjim igralištima.

„Mi nismo nikada bili socijalni slučajevi, ali se plašimo da ćemo to sada postati“, kaže Milan Đorđević, penzionisani radnik „Ratka Mitrovića“.

„U sudskom procesu se govori o ‘barakama’, ali to nije tačno jer su to oduvek bile zgrade od cigle koje smo mi potom proširivali o svom trošku“, rekao je Đorđević, a da bi to dokazao uveo je ekipu „Vremena“ u jedan stan u kome se jasno videla razlika između dograđenog i originalnog dela. „Morali smo da se proširimo, kada smo stigli ovde to je bilo samo dvadesetak kvadrata“, kaže domaćica tog blistavo čistog stana, duboko uvređena našim odbijanjem da popijemo kafu.

Stanari su jednodušni u tome da je za sve što im se dešava kriv „Ratko Mitrović“ jer ih je „zamajavao i nije im prikazao realno stanje“. „Nikada nismo zvanično obavešteni da je preduzeće prestalo da plaća zakupninu, ali smo to saznali neformalno. U jednom trenutku su nam ponudili da mi plaćamo zakupninu i mi smo pristali, ali smo tražili da nam daju priznanicu, na šta nam nikada nisu odgovorili. Preduzeće je tražilo legalizaciju naših stanova i mi smo mislili da će se tako i desiti. Tada nismo znali da je to nemoguće jer parcela nije njihova, ali ne verujemo da oni kao građevinska firma nisu znali da za legalizaciju nema uslova“, objašnjava Đorđević.

„Ratko Mitrović“ ni na koji način nije obavestio stanare da je izgubio spor i da oni moraju otići.

PRAVNO NEPOSTOJANJE: „Kada je sudski izvršitelj došao, prvo je naišao na mene“, priseća se Petrija Ramović. „Rekao mi je da objekti moraju biti uklonjeni sa parcele i tek tada smo saznali šta se dogodilo. Rekla sam mu da mi tu živimo, na šta je on otišao. Kada je došao ponovo, mi nismo hteli da potpišemo da smo primili rešenje i on nam ga je utisnuo u šake i otišao. Nekoliko trenutaka smo stajali i gledali jedni u druge a onda u rešenja koja smo držali. Bilo je to isto rešenje sa kojim je došao i prvi put, samo je rukom uz ‘da sa parcele moraju biti uklonjeni objekti’ bilo dopisano da se to odnosi i na ‘lica i stvari’. Nismo čak ni poimenično pomenuti.“

Stanari su potom uzeli advokata. „Tačno je da je ‘Ratko Mitrović’ pomenuo da na parceli žive ljudi, ali je to učinjeno na neadekvatan način tako da sud nije tačno shvatio kakvo je stanje na parceli, inače bi ih pozvao i saslušao. Kada je shvatio tačno stanje, sud je doneo odluku o odlaganju izvršenja koje je bilo zakazano za 15. novembar prošle godine. Ti ljudi su kolateralna šteta u sporu između porodice Barjaktarević i preduzeća“, kaže Ljubisav Radosavljević, advokat stanara.

Stanari nijednog trenutka nisu zamerili porodici Barjaktarević što je preduzela mere koje ih pogađaju. „Svi mi smatramo da je porodica Barjaktarević apsolutno u pravu, oni samo pokušavaju da povrate svoju imovinu“, kaže Milan Đorđević. Slobodan Barjaktarević takođe ističe da ni oni nisu u sporu sa stanarima. „Mi smo u sporu sa ‘Ratkom Mitrovićem’, a ne sa ljudima koji se tamo nalaze. Problem je u tome što u pravnom smislu oni, nažalost, ne postoje. Ono što je najgore jeste da mi, da bismo povratili tu zemlju, koja je naša čukundedovina, moramo da pokrećemo mere koje pre svega njih pogađaju, jer će se u protivnom postupak obustaviti i to na našu štetu. Trenutna situacija je takva da će biti doneto novo rešenje o izvršenju na koje će se oni verovatno žaliti ali će ono kad-tad biti izvršno. Kada do toga dođe mi ćemo, zato što tako kaže zakon, morati da se pojavimo na parceli sa dva svedoka, da ulazimo u njihove domove, uzimamo njihove stvari, pakujemo ih, tovarimo na kamione i odvozimo u magacin gde ćemo plaćati ležarinu za njih. Da budem iskren, tražićemo asistenciju policije prilikom svega ovoga, jer ma koliko ti ljudi znaju da mi nemamo ništa protiv njih, niko ne može očekivati da oni mirno posmatraju da im se tako nešto dešava. Da bude još gore, kada sve to konačno bude gotovo oni neće moći da uzmu nazad svoje stvari sve dok ‘Ratko Mitrović’ ne plati troškove izvršenja, a to bi mogla da bude suma između dva i tri miliona dinara.“

CENJKANJE BEZ NAGODBE: Slobodan Barjaktarević ističe da je porodica učinila sve što je mogla da do svega ovoga ne dođe. „Pošto parcela ima tri suvlasnika, mi smo tražili od ‘Ratka Mitrovića’ da nam daju tri dvosobna stana negde u gradu a mi ćemo im zauzvrat dati parcelu. Prvo su nam nudili jedan stan a potom odustali i od toga. Predlagali smo im i da na parceli sagrade zgradu u kojoj bi bili smešteni ljudi koji tamo sada žive, da i mi tu dobijemo stanove a da ostatak stanova prodaju na tržištu, ali ni na to nisu pristali.“

Advokat Radosavljević kaže da je u svojoj karijeri imao dosta izvršenja, ali je ovo najspecifičnije. „Izvršenja su uvek neprijatna, ali smo mi advokati, sudije, sudski izvršitelji i policija na to naviknuti. Ipak, kada je doneta odluka o odlaganju ovog izvršenja, primetio sam da nije laknulo samo meni već i ostalima koji bi morali da sprovedu izvršenje, jer je bilo jasno će to biti grozno. Mislim da se u ovom trenutku svi nadaju da će se pojaviti neko sa strane i ponuditi neko rešenje.“

Ko bi mogao da pomogne? Milan Đorđević je u ime stanara otišao do predsednika SO Voždovac koji mu je, kako kaže, rekao „da on ne može da se meša u rad pravosuđa i preduzeća“. Ovoj tvrdnji se ne može prigovoriti ništa osim toga da takvu vrstu intervencije niko nije ni tražio i da opština ima druge mehanizme kojima može pomoći. Narodna kancelarija se zasada nije oglasila iako su joj se pored „Ratka Mitrovića“ obratili i stanari. Ćute i nevladine organizacije, koje su inače vrlo glasne kada iseljenje iz bespravno zauzetih zgrada zapreti pripadnicima etničkih manjina. Doduše, ovde nije u pitanju bespravno useljenje, a nema ni pripadnika etničkih manjina. Jedno je sigurno, zbivanja u Vojvode Stepe 445a su od kratkih vesti, u vreme kada je sve počelo, ovih dana dogurala do udarnih tema u gradskim rubrikama beogradskih novina. Po svemu sudeći ovim će se uskoro baviti cela Srbija a verovatno će sve postati zanimljivo i inostranstvu. Naime, ovde se pre svega radi o kršenju prava jedne porodice da upravlja svojom imovinom i o činjenici da nijedno civilizovano društvo ne dozvoljava da trideset sedmoro ljudi bez svoje krivice završi na ulici.