Oro i Sup

Skandalozna vest glasila je da je u Srbiji otkriven lanac elitne prostitucije, a kao glavni protagonista i medijski mamac, u centru pažnje našla se devojka Milica Živanović, starleta ili nešto slično tome, poznata pod nadimkom Mimi Oro. Njena silikonska pojava i selfiji u raznim pozama praćeni tekstovima o hapšenju, pa puštanju, ceni za koju nudi svoje telo, reportažama o siromašnom poreklu, elitnoj klijenteli, a sasvim naposletku i pominjanje imena njenog makroa, sva je prilika biće početak i kraj ove škakljive i ozbiljne priče o prostituciji. Jer, osim njenog lika nasamo izloženog stigmi javnosti, svi drugi ostadoše anonimni i zaštićeni. Čak je u jednom tekstu ispod pompeznog naslova „Ovo je makro za kog je radila Mimi Oro!“ objavljena opet samo njena slika. Devojka je i sama prozrevši „suštinu stvari“ izjavila nešto što bi parafrazirano bilo nalik ovome: svi bi da se prostituišu, a samo sam ja ispala prostitutka.

POLICIJSKI RAŠOMON: Da je hipokrizija ovog društva manja, odavno ne bi po televizijama i naslovnicama sve samouverenije šetale starlete sa mešavinom ukusa jeftinog života i poslovnog „entuzijazma“. Ali hipokrizija je sve veća pa se odavno ovde reklamira i slavom nagrađuje njihov raskošan život koji, doduše, više liči kao da izvire iz praznog stomaka, silikonski popunjen, život koji pokušava da izvuče nogu iz blata. A onda iz „ružičastog sna“ trgne slučaj kao ovaj, dopunjen mišljenjima medijskih „eksperata“ i „izvora“ kako elitna prostitucija može da traje najviše nekoliko godina, jer devojke brzo propadaju. U suprotnom, postaju narkomanke i završavaju na ulici teško bolesne. Ili se sazna kako su „zvezdice“ iz tajanstvenog lanca lake zarade, za svaku neposlušnost od svog makroa redovno dobijale novčanu ili fizičku kaznu.

Hapšenjem pet devojaka i njihovog makroa Mihajla Maksimovića iz Šapca u jednom beogradskom hotelu, pokrenuta je afera koja bi, da je neke pravde, već do sada imala mnogo više sočnih imena i prezimena. Međutim, osim Mimi Oro, osim uopštenih fraza o tzv. elitnoj prostituciji, cenovnika, zarada, i fenomenološkog pristupa obogaćenog detaljima iz života uhapšenih devojaka, ni o kome drugome policija ništa nije rekla. A ima i snimke i telefone i adrese, jer je kod makroa pronađena prilična i vrlo uredna „poslovna dokumentacija“. Ono što smo „naučili“ iz ovog slučaja jeste da su cene starleta veće nego kod anonimnih devojaka, ali da su anonimne čak i više zarađivale; saznali smo da su starlete mesečno dobijale oko 7000 evra. Iz poslovne dokumentacije „firme“ makroa Maksimovića – sam je naziva „moja firma“ – vidi se da je jedna devojka, koja čak nije starleta, u oktobru dobila 9170 evra, ali se prostituisala 25 dana. Sve ima zapisano. Saznali smo da su devojke usluge naplaćivale od 150 do 250 evra i delile je sa makroom 60:40 odsto ili pola pola, i da se to zove „elitna prostitucija“. Sam Maksimović mesečno je zarađivao od pet do sedam hiljada evra. I bosanski i hrvatski mediji rekli su da je posle tih objava na estradi nastao potpuni haos, a poznati sportista izjavio da to nije ništa novo jer se zna da je pola estrade u prostituciji. U nebranom grožđu, navodno, našli su se svi: uspaničene voditeljke, manekenke i ostale cure iz lanaca prostitucije, ali i poznate javne ličnosti koje navodno oka nisu mogle sklopiti zbog straha od kompromitacije.

No, za sada mogu mirno spavati, jer je čitav skandal „zaleđen“ samo na Mimi Oro. Iznova programirajući njenu biografiju, sada je važno podsećati na to kako je ona i ranije „padala“ zbog prostitucije. I da je na jednoj televiziji, budući kao gošća, lakonski objasnila da je to neistina, da ona jeste imala „nepristojnih ponuda“, da to nema veze s njom, ali da prostitucija na estradi i među zvezdama zaista postoji. „Nikada nisam uzela novac za takve stvari. To uglavnom rade neobrazovane devojke iz provincije. One koje imaju manje novaca“, rekla je tada Mimi pod pritiskom jake stigme, kako one od prostitucije tako i od „praznog stomaka“, panično bežeći od oba oblika takvog života.

Za ime njenog makroa, Mihajla Maksimovića, koji se tim poslom bavi već sedam godina, saznalo se posle dugog čekanja, tek nedelju dana kasnije. O načinu na koji je uhvaćen i priveden postoje dve verzije. Jedna kaže da je otkriven sasvim slučajno, kada ga je zaustavio saobraćajac koji je primetio da u automobilu ima nekoliko ručnih računara, pa ga je zadržao na ispitivanju. Druga verzija kaže da je Maksimovića policija pratila već duže vreme zbog osnovane sumnje da organizuje prostituciju i da je uhapšen u hotelu zajedno sa devojkama. Međutim, i pored mnogih iznesenih detalja iz njegove biografije, sliku ovog čoveka praktično je nemoguće naći, objavljena je izgleda samo jedna i to „zaštićena“, sa poluzamagljenim licem.

Od burnih biografskih podataka ovog makroa izdvaja se, recimo, onaj da je posao tokom leta prebacivao u Budvu. Izvori tabloida tvrde da je prošle godine u Budvi imao ozbiljan problem, koji ga je zamalo koštao glave. Navode da je ozbiljno bio povređen kada je jednom kriminalcu zapalio automobil, nakon čega su mu njegovi drugovi pištoljima unakazili lice. Maksimović je, inače, dva puta privođen u poslednja dva meseca: sredinom novembra i ubrzo pušten, pa pred Novu godinu i opet ubrzo pušten. Smatra se da kad se sve potanko bude ispitalo iz njegove dokumentacije, sva imena, svi svedoci, ama baš sve, onda će Prvo osnovno tužilaštvo protiv njega pokrenuti istragu. Za to vreme, tiražne dnevne novine pišu: kako nezvanično saznajemo, Maksimović je odmah po izlasku iz policije počeo ponovo da okuplja devojke kako bi nastavio posao.

ČIJI JE PROFIT OD LEGALIZACIJE?: Afera se na kraju uozbiljila i ušla u tokove teorije: da li prostituciju treba legalizovati ili ne? Funkcioner socijalista Branko Ružić, koji se navodno bori protiv demagogije i lažnog morala, a u ime korisnika iz svih sfera društva, pa i političara, poslovnih ljudi, sportista, iznosi stav da prostituciju konačno treba legalizovati. Zaključuje da „ukoliko to egzistira u modernim evropskim demokratijama, kojima i kao Vlada težimo, ne vidim šta je tu sporno. Postoje mnogi razlozi za tako nešto, pre svega dekriminalizovanje, zdravlje osoba koje dolaze sa margina, a bave se tim poslom, finansijski aspekt po državu kroz priliv u budžet od naplate poreza…“ Dijana Vukomanović, takođe iz redova socijalista, ostala je, kako kaže, zaprepašćena zbog mišljenja kolege koji se zalaže za eksploataciju žena u Srbiji. I ostali upitani predstavnici vlasti i opozicije pokazivali su ili da su šokirani tom idejom, ili da je ona nebitna jer nema civilizacijskog osnova, ili da se kao alternativa nudi zaposlenje siromašnim ženama kojima je jedini izlaz upravo prostitucija.

Međutim, stvari su mnogo ozbiljnije nego što izgledaju, ozbiljnije čak i od zdravstvenog, socijalnog, finansijskog pokrića. Jer, ono sa čim je prostitucija u najvećem broju slučajeva povezana jeste organizovani kriminal, trgovina ljudima. Ružićev predlog možda i lepo zvuči u teoriji: žene idu na preglede, plaćaju porez, voze se autobusom i imaju markicu, i nisu više žrtve trgovine ljudima. Samo, kako bi to u praksi zaista izgledalo: da li bi trgovci ljudima zarađivali još više, da li bi imali posebnu državnu zaštitu zbog utaje poreza, da li bi prostitutke i dalje bile prebijane i kažnjavane, i da li bi sve to i dalje bilo „legalno“?

Uzmimo na primer zemlje mnogo razvijenije od naše koje su se davno opredelile za potpunu dekriminalizaciju prostitucije: Holandija 2000. i Nemačka 2002. godine. Prema izveštajima nemačke vlade, ova zemlja je postala raj za trgovce ljudima gde 90 odsto od 400.000 žena koje se bave prostitucijom žive pod raznim ograničenjima. Prema izveštaju holandske policije iz 2008, reč je takođe o visokom procentu prinude, preko 90 odsto. Bivši gradonačelnik Amsterdama je čak priznao da uprkos stvaranju bezbednog prostora za žene seksualne radnice, nisu isključene veze sa organizovanim kriminalom. Zagovarači legalne prostitucije kao da zaboravljaju na samu prirodu tog posla, kao i na raširenost trgovine ljudima u toj oblasti. Zaboravljaju da su žene u prostituciji, pogotovo na povoljnim tržištima, uglavnom migrantkinje, preko 80 odsto u Austriji i preko 65 odsto u Nemačkoj, i da su izložene mnogo većem stepenu nasilja nego one koje su domaće. A često nisu ni zdravstveno ni socijalno zaštićene, uprkos legalizaciji. Zaboravlja se da je organizovani kriminal umnogome profitirao od otvaranja granica i „humane“ evropske legislative. I zaboravlja se da glavni izvori baš te legalne prostitucije potiču iz kriminalnih mreža Albanije, zapadne Afrike, Istočne Evrope, Kine, Japana.

S druge strane, švedski model, uveden u toj zemlji 1999, nudi sasvim drugačije rešenje. On kriminalizuje kupce usluga, klijente – s ciljem da se zaštiti slabija strana, a da se odgovornost i socijalna stigma prebace na mušteriju. Po svim podacima ovaj model pokazuje veliku uspešnost i sve više se primenjuje i u drugim evropskim zemljama. Rezultat: ulična prostitucija u Švedskoj je prepolovljena, a žene mnogo lakše mogu da izađu iz začaranog kruga trgovine ljudima, odnosno iz sveta prinude.

Da je švedski model ovde primenjiv, devojke koje žive od lake zarade u ovakvim aferama ostale bi „zatamnjene“. Umesto o njima, o imenima makroa, političara, fudbalera i direktora zujao bi ceo region. Tek tad bi to postala prava, očekivana afera sa pokrićem, kako se i najavljivalo, a ovako – samo dim i ništa.