Opustela zemlja za starce

Vreme je za bilanse iz prve dekade ovog milenijuma, dekade u koju je Srbija uletela pravo iz ratova, prošla kroz nju burnim političkim manevrima i ekonomskim tavorenjem, pomerajući se „prirodno“ u pravcu evropskih integracija. Kako su se promene iz tog perioda odrazile na demografski inventar Srbije, na brojnost stanovništva, na prirodni priraštaj, natalitet, na starosnu strukturu, jesmo li bolji ili gori od drugih ili od nas samih iz devedesetih? Da je reč o jednom od gorućih društvenih pitanja nagovestio je još na početku razgovora za „Vreme“ demograf Goran Penev iz Instituta društvenih nauka, ocenivši da su se za vreme jednog, s demografskog aspekta kratkog perioda, kao što je period između popisa 2002. i 2011, zapravo dogodile ogromne promene.

MANJI NEGO IKAD: Jedan od intrigantnijih podataka koji se u poslednje vreme bukvalno provrteo kroz sve medije jeste upravo onaj koji je Penev nedavno izneo. Da je u Srbiji prošle godine rođeno manje dece nego u vreme balkanskih ratova ili Prvog i Drugog svetskog rata. Usled neočekivane medijske pompe koja je usledila, jer je informacija mnogima zaličila na demografsku bombu, za „Vreme“ je objasnio da nije reč samo o prošloj godini, već da bi se tako nešto moglo reći praktično za svaku godinu, jer se svake iznova rađa sve manje i manje beba. „Prirodni priraštaj je negativan 25 godina i broj živorođenja iz godine u godinu uglavnom opada. Kada uzmemo ceo XX vek, uključujući i ratove, balkanske, Prvi i Drugi svetski rat, raspad Jugoslavije, u celom tom periodu nije bilo godine koja je imala manje živorođenja nego što je bilo prošle godine, 2013. Primera radi, u centralnoj Srbiji i Vojvodini, dakle bez Sandžaka i Kosova, 1900. bilo je oko 158.000 živorođenja. Sada je na toj istoj teritoriji ukupno 65.000 živorođenja. Dogodi se da neke godine, kao 2012, bude povećanje živorođenja u odnosu na prethodnu godinu, ali to su veoma male oscilacije. Tendencija je opadajuća. Već desetak godina broj živorođenih je ispod 70.000 a broj umrlih iznad 100.000.“

Nemoguće je sad izvoditi brze zaključke i porediti „danas“ i „onda“ bez analize društvenih, ekonomskih, zdravstvenih, kulturnih prilika u Srbiji, ali, da, evidentno je da je natalitet od vremena početka prošlog veka više nego prepolovljen. U ovom razgovoru okrećemo se ipak sadašnjoj situaciji, odnosno nama mnogo bližoj prethodnoj deceniji i njenim pokazateljima. Nedavno održana završna konferencija o popisu iz 2011, smatra naš sagovornik, odlična je prilika da se napravi demografski bilans dvehiljaditih godina, da se vidi kakav je naš sadašnji demografski inventar.

„Prvo, da vidimo kakva je situacija u kretanju broja stanovnika. Godina 2002. je bila poslednja popisna godina od Drugog svetskog rata, čiji su rezultati pokazivali da je broj stanovnika povećavan. Takođe, sa metodološkog aspekta to je bila specifična godina, jer nije bilo dovoljno jasno kako uključiti izbeglice i interno raseljena lica. Podaci koji su bili objavljeni u zvaničnim publikacijama nisu uključivali raseljena lica s Kosova iako su ona bila popisana. Prema Komesarijatu za izbeglice, reč je o 200.000 stanovnika koji 2002. nisu ušli u ukupno stanovništvo Srbije. Godine 2011. ušli su u ukupno stanovništvo, ali i pored toga mi imamo smanjenje broja stanovnika u odnosu na 2002. Prema tome, prvi bilans je smanjenje stanovništva.“

Zbog čega je došlo do toga?

„Prvo, zbog negativnog prirodnog priraštaja i, drugo, zbog negativnog migracionog salda. Gledano unazad, od sredine XX veka, od 1948. do 1991. stalno je bilo više rođenih nego umrlih, uvek je bio pozitivan prirodni priraštaj koji se jeste smanjivao, ali je bio pozitivan. Tek od 1992. broj umrlih je postao veći od broja rođenih, da bi do kraja 2013. u Srbiji preko 550.000 više umrlo nego što se rodilo. Za dve godine imaćemo celu jednu Crnu Goru manje – i to je podatak koji pokazuje ozbiljnost situacije.

Negativan prirodni priraštaj od devedesetih bio je, međutim, praćen ogromnim prilivom izbeglica i interno raseljenih lica. Taj priliv bio je veći nego što je bio odliv iz zemlje. U periodu posle 2000. koji su obeležile političke promene, demokratizacija društva, tranzicija, mi više nemamo novi priliv izbeglica i interno raseljenih lica ili ga ima vrlo malo, dok se negativan prirodni priraštaj povećava. Rezultat je – smanjenje broja stanovnika prvi put od popisa iz 1948. godine.“

NEKI NOVI FERTILITET: Prema podacima, depopulacijom su najviše pogođene opštine južnoistočne Srbije: Ražanj, Gadžin Han… Ili Crna Trava, opština u kojoj nema nijednog živorođenja u protekloj godini i koja je eklatantan primer demografskog urušavanja. Dok je po popisu iz 1948. imala (oko 14.000) deset puta više stanovnika nego danas.

Penev kaže da je za Srbiju karakteristično smanjenje broja stanovnika u ogromnom broju naselja i to već decenijama. „Ako uzmemo poslednje podatke po statističkim regionima, opšta slika je negativan prirodni priraštaj u sva četiri regiona, u svih 25 okruga, zatim u 160 od 168 opština ili gradova kao i u četiri petine naselja (u 3900 od 4700). I Beograd ima negativan prirodni priraštaj iako beleži porast broja stanovnika. Porast je koncentrisan u nekim, nazovimo ih, gradskim oazama, Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, Subotica. I dok je tu uglavnom pristizalo stanovništvo, ostale oblasti su se praznile. Reč je o dugoročnom procesu. Na primer, samo u poslednjih deset godina, imamo sedam godina sa rekordno niskim brojem živorođenja.“

Kada se govori o natalitetu, iako je, smatra se, uloga muškarca veoma važna, žena je ta koja je nosilac odlučivanja o rađanju.

„Smanjenje broja živorođenih rezultat je, kao prvo, niskih reproduktivnih normi, žene se odlučuju za manji broj dece, kao i nepovoljne starosne strukture. Tačno je da mi tek od ‘92. imamo negativan prirodni priraštaj, ali nivo rađanja koji je ispod nivoa za zamenu generacija traje još od ‘56. godine. Posle 60 godina, situacija je takva da je za trećinu živorođenih manje nego što je potrebno za prostu reprodukciju. Niske reproduktivne norme su formirane pod uticajem modernizacije, kulture, obrazovanja, ekonomske situacije ili demografskih faktora kao što je smanjenje smrtnosti odojčadi i dece. Na primer, smrtnost odojčadi je smanjena, početkom pedesetih godina u Vojvodini bila je preko 100 promila, a danas je pet promila ili 20 puta manja. Iz same svesti da mogu lako izgubiti dete ljudi su rađali više dece. Zapravo, veoma je široka deterministička osnova fertiliteta.

U toj oblasti, inače, dogodile su se krupne promene. Na primer, 2000. godine učešće žena starih 30-39 godina u ukupnom fertilitetu iznosilo je 24 odsto, a danas se rađanja sve više koncentrišu u toj starosti (udeo je povećan na 39 odsto). Sada je maksimalan fertilitet u starosnoj grupi 25-29 godina, ali se maksimum sve više pomera ka grupi 30-34. Iz godine u godinu produžava se prosečna starost majke prilikom živorođenja, sad je novi rekord, 29,1 godina. Svake godine se za jednu petinu ili 0,2 godine produžava prosečna starost majke. Tako, sve manjem broju živorođenih doprinose i biološki razlozi, jer se sa godinama povećava i biološki sterilitet.

U periodu između poslednja dva popisa udeo žena između 35 i 39 godina koje nisu sklapale brak povećan je sa 10 na 19 odsto. To znači da je za samo 10 godina dupliran udeo žena te starosti koje nisu u braku. Kod muškaraca je udeo lica koja nisu sklapala brak još veći, ali je povećanje relativno manje naglašeno (sa 21 na 31 odsto). Taj podatak ukazuje na očigledan uticaj ekonomske nesigurnosti i teške situacije. S tim u vezi, ne čudi da je udeo žena koje uopšte nisu rađale, a koje su stare od 30 do 39 godina, povećan sa 16,9 na 24,3 odsto i to je ogromno povećanje, od preko 40 odsto. To znači da u 2011. svaka četvrta žena stara 30-39 godina u Srbiji nije rodila nijedno dete. Poređenja radi, u vreme popisa iz 1991, svaka deseta žena u toj dobi nije imala potomstvo. Pogledamo li žene na kraju fertilnog perioda, u starosnim grupama 45-49 godina i 50-54 godine, sve do 2002. udeo onih koje nisu postale majke se smanjivao. Doduše, bilo je sve manje dece u proseku po jednoj ženi, ali bilo je sve manje žena koje nisu postale majke. E sada je i taj trend izmenjen, i to je još jedna promena u ovom periodu, dakle povećan je udeo žena te dobi koje nisu majke. Prvi put u popisu 2011. njihov udeo je veći nego što je bio 2002.“

Kao nešto povoljniji statistički period u pogledu rađanja izdvaja se onaj na samom početku milenijuma. Slučajno ili ne, poklapa se i sa političkim preokretom u Srbiji, otvaranjem zemlje i buđenjem nove nade. Ima li to kakve veze sa natalitetom? „Nešto više od 73.000 beba rođeno je 2000, a posle toga do 2004. zabeleženo je povećanje broja rođenih, što se odnosi na vreme posle političkih promena i posle završetka ratova. Delom, bila je to kompenzacija za ratne godine, kada se inače malo ljudi venčavalo i odlučivalo na potomstvo, a delom može da se objasni i očiglednim povećanjem životnog standarda. Nekoliko puta za par godina povećavan je lični dohodak. S druge strane, kada se donosi odluka o rađanju veoma je važno kakve su perspektive, da li ljudi misle da je krenulo nabolje. Dakle, nije u pitanju samo kompenzacija za manje rađanja tokom rata, nego je to i vera u bolje sutra.“

ŽIVIMO SVE DUŽE, IPAK: S obzirom na podatke o prirodnom priraštaju, odnosu nataliteta i mortaliteta, postaje jasno da je nama najveći problem u rađanju, ne i u smrti. Bar kada je smrtnost u pitanju, demografski podaci pokazuju da ima kod nas i pozitivnih trendova. „Kada je o mortalitetu reč“, objašnjava Goran Penev, „kod nas se iz godine u godinu produžava očekivani vek trajanja života. U 2013. je ponovo dostignut maksimum (72,6 za muškarce i 77,2 godine za žene). Mi nismo imali tako jake tranzicione šokove kao što su imale bivše socijalističke zemlje, čak ni u vreme ratova devedesetih. U Rusiji je, na primer, tokom promena usled Perestrojke čak za sedam godina bio smanjen očekivani životni vek muškarca. Mi nismo imali izraženije smanjenje očekivanog trajanja života, ali to povećanje išlo je znatno sporije nego u zemljama koje imaju najveće rezultate po tom pitanju. I sada je ta razlika između Srbije i onih koji su na vrhu po sistemu zdravstvene zaštite i dužine trajanja života, a to su Švajcarska, Francuska, Island, skandinavske zemlje, veća nego što je bila ranije. Zapravo, sve više zaostajemo.

U pogledu smrtnosti odojčadi situacija je mnogo bolja nego što je bila. Sad je 6,2 promila u odnosu na broj živorođenih u 2013, ili oko 16 promila početkom devedesetih. Međutim, opet je Srbija daleko i pri dnu u evropskim razmerama. Zato što su drugi došli na dva ili tri promila kao u Sloveniji.

Što se tiče samoubistava, od 1981. najmanji je broj bio prošle godine, ispod 1200. Trend je opadajući bez obzira na situaciju i to je jedan od glavnih pokazatelja mentalnog zdravlja naroda. S druge strane, najveće stope samoubistava su među starima. Ako imate veći broj starih, više će biti i samoubistava, mada mi i pored toga što svake godine stanovništvo sve više stari imamo opadajući trend samoubistava. Isto tako, ako gledamo stopu mortaliteta na 100.000 stanovnika opet smo pri vrhu, ali zato što imamo jednu od najstarijih populacija. Ukupno, ako posmatramo sumarni bilans, demografska slika 2013. je gora nego 2000. godine. Sada, posle 13 godina tranzicionog perioda u demografskom smislu mi smo ili gori nego što smo bili ili više zaostajemo u odnosu na zemlje s najboljim rezultatima nego što smo zaostajali 2000. godine.“

Kakva je demografska slika kod drugih i da li smo u odnosu na njih bolji ili gori? „Devedesetih smo imali manje smanjenje fertiliteta nego što su imale zemlje u tranziciji, i to bez smanjenja očekivanog trajanja života. U Bugarskoj je, recimo, taj period tranzicije ostavio mnogo pogubnije demografske posledice nego Prvi ili Drugi svetski rat. Međutim, mnoge zemlje su počele da se oporavljaju, posebno u poslednjih pet ili deset godina, tranzicioni šok je oslabio, očekivano trajanje života se produžilo, fertilitet se povećava, prirodni priraštaj više nije negativan, ali to govorim za zemlje kao što su Litvanija, Letonija, Estonija, Češka, Slovačka, Slovenija, Poljska, Mađarska. Bugarska i dalje ima jako lošu demografsku situaciju. Te zemlje su prvo imale masovan odlazak ljudi kada su otvorile svoje granice, a sad neke od njih imaju pozitivan migracioni saldo, zbog dolaska novih investicija pa u njih dolaze i ljudi iz drugih zemalja. Ili, recimo, u Poljskoj veliki broj stanovnika otišao je otvaranjem granica i ulaskom u EU i vratio se kada je počela finansijska kriza. Smatraju, bolje da budu u svojoj zemlji, da pokrenu svoju ušteđevinu i neki posao nego da budu na Zapadu na socijalnoj pomoći. Povratne migracije su aktuelan trend u tim zemljama.“

ŠVEĐANI, RUSI I MI: O populacionoj politici… „Kod nas se i devedesetih i dvehiljaditih vodi pronatalitetna politika, u smislu porodiljskog odsustva, dodataka, zaštite majki i trudnica. Druga je stvar koliko stvarno ima efekta to što imate godinu dana porodiljskog odsustva, a za treće dete dve godine, ako ne radite. Usklađivanje rada i roditeljstva može biti važno za npr. Holandiju, koja ima sedam odsto nezaposlenih. Kod nas, već prvi potezi nove vlasti u Beogradu bili su vrlo karakteristični, smanjenje porodiljskog dodatka i pomeranje radnog vremena tako da roditelji ne mogu da odvode decu u škole. Te mere nisu važne toliko zbog efekta na natalitet, nego zbog poruke. Uostalom, zar je moguće da je to gradskim vlastima bio prioritet? A sada najavljene ‘bolne’ reforme, daleko su od toga da izgledaju kao podsticaj za rađanje. Sve zajedno, to ne čini prijateljsko okruženje za donošenje odluka o rađanju ili bar o željenom broju dece.“

Primeri uspešnih… „Šveđani su, recimo, smanjili poreze onima koji imaju mali razmak između rađanja dece i samim tim broj rađanja je naglo povećan. Dok Putin daje blizu deset hiljada evra za svako drugo, treće i svako sledeće dete po redu. To nije mali iznos, 10.000 evra maltene za svako dete, osim prvog, i ta mera će se sprovoditi do 2016. Rusija je od 1992. imala negativan prirodni priraštaj, a sada ima pozitivan. Kod njih je za 20 godina negativnog prirodnog priraštaja, dakle od ‘92. razlika između umrlih i rođenih dostigla 13 miliona ljudi. A sada su došli do pozitivnog priraštaja, primenjujući ove mere čiji se efekat vidi na kratak rok.“

Foto: Republički zavod za statistiku

1948–2011: Od populacione ekspanzije do regresije